Бошко Обрадовић: Србија у свету који се мења

Свет више није униполарна неолиберална хегемонија

Бошко Обрадовић

Бошко Обрадовић

Година 2016. остаће упамћена као једна од преломних у савременој историји. Међународни геополитички оквир који је постављен почетком деведесетих неповратно одлази у прошлост. ,,Брегзит”, Трампова победа, слом Ренцијевих насилних „реформи” у Италији, пропаст сиријског интервенционизма САД, победе Радева у Бугарској и Додона у Молдавији… – вратили су на велика врата политику, народ и демократију. Свет више није униполарна неолиберална хегемонија. И по свему судећи то је тек почетак таласа промена које нас очекују у 2017. и наредним годинама.

Идеолошки модел који је на издисају могао би да се сведе на прилично јадну слику човека који се налазио у његовом средишту. Шта је човек тог неолибералног модела? То је пре свега потрошач, неко ко мора да позајмљује да би све више трошио. То је хедониста, неко за кога постоје само права (прве, друге, треће, четврте генерације), а не постоје дужности, обавезе, одговорност, солидарност. То је наводни космополита коме вредности патриотизма, нације и припадности не значе ништа, неко ко се поноси тиме да је истргнут из окружења, традиције, наслеђа и да му је свуда једнако добро. То је човек који више не зна да ли је мушкарац или жена, неко ко од сексуалне потребе покушава да изгради идентитет и смисао живота. Неко ко је лишен сваког утемељења, повезаности и пре свега односа са вечним, ванвременским вредностима; неко ко треба да живи само за тренутак, без одговорности према прецима и наследницима.

Слика света која се гради на оваквом моделу и не може да створи ништа трајно и озбиљно. Зато се народи масовно буне и покушавају да управљање својим животима и својим државама поврате од отуђених политичких елита које раде само у интересу финансијских корпорација и банака, јединих стварних добитника глобализације.

Ове геополитичке промене у Европи и свету изгледа не види још само власт у Србији. А шта нас тек чека у 2017? Избори у Француској, Немачкој, Холандији… Како ће изгледати Европска унија ако у Аустрији дође на власт Слободарска партија Хајнца Кристијана Штрахеа, у Француској Марин ле Пен, а у Немачкој Алтернатива за Немачку? Шта ако у свим европским државама на власт дође по један Орбан који је из Мађарске избацио ММФ, све кредите индексиране у страним валутама пребацио у домаћу, додатно опорезовао све стране банке и осигуравајућа друштва и основао Министарство за породицу као државни приоритет број један?

За све поменуте политичке опције карактеристично је да се окрећу Европи нација и позитивно гледају на стратешку европску сарадњу са Русијом. Заједнички именитељ нове геополитичке стварности је повратак државном суверенитету и националном идентитету, заштита државних граница од мигрантске најезде и економски патриотизам – изражена жеља за монетарном сувереношћу и домаћим економским интересом.

Шта нас све још чека у 2017? Шта ако Америка под Трамповим вођством направи договор са Русијом? Како ће се тај договор рефлектовати на Балкан? Да ли ћемо изнова моћи да поставимо српско национално питање на Балкану, које је било нерешиво за време досадашњих америчких администрација? Зашто Република Српска не би била самостална и у савезу са Србијом? Зашто се том савезу држава не би прикључила и Црна Гора после пада Мила Ђукановића са власти, као и БЈР Македонија? Зар народи у све четири поменуте државе немају заједнички интерес да остану ван НАТО-а и развијају економску размену без граница? Зашто Балкан не бисмо вратили балканским народима и успоставили простор мира и сарадње? Ми, Балканци, себи више не смемо да дозволимо мешање са стране и међусобне сукобе у туђем интересу.

Западне земље на овим просторима већ сто педесет година спроводе исту политику, користећи нажалост наше комшије против нас. Зато председник Хрватске може отворено да даје расистичке изјаве, а председник државе или председник Владе Србије за пет година власти ниједном не смеју да помену угрожена права Срба у било којој околној држави.

Оно што такође не разумем јесте зашто председник владе дозвољава да се под притиском странаца обликују наши закони? Tа политика самопонижавања и себеодрицања мора да се мења. Управо онако како је то у сличном идеолошки турбулентном периоду пре више од 80 година узвикнуо Милош Црњански: „Погледајмо коначно како ствари стоје са чисто српског становишта.”

Да би се то десило морамо да одвратимо очи од опчињености Берлином и Бриселом, да се осврнемо око себе и видимо Европу и свет који се мењају. И да не будемо поново последњи еврофанатици када се ЕУ распада на наше очи, као што смо били последњи комунисти и Југословени у бившој СФРЈ у време њеног распада.

Председник Српског покрета Двери, народни посланик

(Политика, 31. 12. 2016)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Државнички текст,свака част Бошко.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading