Поштовани гледаоци, добар дан, и добро дошли у још једну емисију „Разговор са Стефаном“.
Стефан Каргановић и Александар Раковић
Ја нисам теолог, а претпостављам да то није ни наш данашњи саговорник, бар у формалном смислу тог појма. Међутим, сви чланови Цркве позвани су да се баве њеним учењем и да се труде да боље схвате изазове са којима се Црква као заједница – што обухвата и све њих – у реалном животу суочава. У том смислу, чак и без стручних претензија или – што би било тачније када је реч о православном богословљу – без узрастања на неопходне духовне висине да би се са ауторитетом могли бавити божанским стварима, под условом да смо свесни сопствених ограничења, можемо се и таквим питањима бавити и формирати одговоран став.
Штавише, могло би се рећи да, као учесници у животу Цркве, имамо обавезу да се богословски образујемо у оној мери у којој нам личне околности то допуштају и да у том контексту промишљамо сва питања и изазове који се дотичу Цркве којој припадамо. Како сазнајемо од Стивена Рансимена, у Византији – додуше далеко оцрковљенијој православној држави од већине данашњих које слове за такве, а Србије посебно – упоредо са заседањима црквених сабора на улицама Константинопоља су се међу лаицима водиле живе расправе о истим сложеним питањима која су истовремено решавали црквени оци.
Данас ћемо имати унеколико дифузну емисију, утолико што ћемо покушати да искористимо време које нам је на располагању са нашим саговорником да направимо један општи преглед црквене ситуације, са акцентом на положај Српске православне цркве и њених верника на геополитичком простору Балкана.
Набројаћу те основне подтеме, у нади да ћемо се сваке од њих барем дотаћи:
- Канонизација Алојзија Степинца, повампирење идеологије на фону које је Степинац остварио врхунац свога верско-политичког деловања и потискивање српског православља, и све то без нарочитих приговора од стране хијерархије Српске православне цркве, а да не говоримо о брижним пазитељима на поштовање људских права из Брисела, у данашњој квази-европској Хрватској
- Положај и перспективе Православне цркве у Црној Гории идентитетски изазов анти-цркве коју спонзорише атеистичка и однарођена држава, која је и сама спонзорисана од стране атлантистичких фактора, чија агенда је разарање традиционалних идентитета и вредности на тим просторима
- У Македонији, под двојном инспирацијом идентитетске политике бившег, комунистичког режима и истоветне политике коју воде бриселске и атлантистичке структуре преко својих локалних извођача радова, прогон Охридске архиепископије, која баштини канонски поредак на територији те државе
- Најзад – не зато што то исцрпљује списак важних тема него само зато што ћемо до тада вероватно исцрпети расположиво време – инсценирани јурисдикцијски раздор са румунским и бугарским црквеним властима, на канонској територији Српске православне цркве, и узроци те чудне и забрињавајуће појаве.
Пре него што почнемо разговор о суштинским питањима, најбоље је да га прво ставимо у одговарајући оквир. Српска православна црква у животу српског народа није само једна од више значајних верских организација, она је уграђена у његов идентитет као дефинишући фактор par excellence. Православна црква је стратешка установа српског народа у целини, и његове државе, подједнако као што су то војска, систем образовања, култура, здравство, и остале. Даље, предложио бих и тезу да је Православна црква од свих набројаних кључних установа – најважнија. По свом значају, поготово од разбијања Југославије као општег политичког оквира који је обједињавао српски народ на овим просторима, она је везивно ткиво српског света – ако бих могао, по аналогији, да позајмим израз који се у истом смислу данас користи у Русији.
Зато је разговор о Српској православној цркви и њеним проблемима нужан и никада није сувишан. Чак није ни битно да ли сте субјективно православац, да ли сте у томе ревносни или млаки, може бити и друге вероисповести, на пример муслиман, или без одређених верских опредељења, али ако осећате припадност српској култури, историји, традицији и идентитету онда имате моралну обавезу да будете посвећени очувању и одбрани српског Православља као историјског бедема идентитета вашег народа и интегритета ваше државе.
Са тим напоменама, желимо добродошлицу у нашу емисију данашњем компетентном саговорнику др Александру Раковићу, вишем научном сараднику Института за новију историју Србије и – рекао бих – пасионираном истраживачу управо тема које смо набројали.
Стефан Каргановић