У српском језику постоји правило о тзв. слагању негација

Ћирилично иницијално писмо КУМОДРАЖ 02 (Дарко Новаковић)

У „Вечерњим новостима“ и у новинама „Данас“ забeлежили смо две варијанте исте конструкције, у првим „ничим неизазван“, у другим „ничим изазван“: „Ничим неизазван, високи представник у БиХ Валентин Инцко запретио је међународном војном интервенцијом“ („Вечерње новости“, 16. 12. 2016, 2: Мирослав Филиповић); „Сећате ли се колико сам пута Пановићу набијао на нос мекоћу срца која га је наводила да из севапа објављује ничим изазване текстуалне склепотине Маринка М. Вучинића“ („Данас“, 1. 12. 2016: Светислав Басара, „Фамозно”). Прву је, као што се види, употребио новинар, другу, у својој колумни „Фамозно“, савремени српски писац Светислав Басара. Употребну припадност датих конструкција не би било потребно ни спомињати да С. Басара у својој колумни с ниподаштавањем није говорио не само о акцији „Сачувајмо српски језик“ него и о језику „новинара“ и „лингвиста“. За потврду наводимо само Басарину ни на чему неутемељену оцену да „националне језике чувају и обогаћују песници и писци, нипошто лингвисти, а поготово не новинари“. У складу с тим, он је ауторе текстова „Сачувајмо српски језик“ прогласио „Чуварима бесловесности“, па му мало била за то једна колумна, него је чак двема дао исти наслов „Чувари бесловесности 2“).

Иако један пример не може бити показатељ нечије „(бе)словесности“, наведена конструкција, конструкција „ничим изазван“, одличан је показатељ непознавања смисаоних мало је рећи нијанси, него законитости српскога језика, а самим тим и мисаоне неписмености онога ко такве конструкције употребљава. А ево и зашто. У српском језику постоји правило о тзв. слагању негација. Тако се одричне опште заменице и заменички прилози, типа нико, ништа, никад, нигде и сл. могу употребити само уз предикате који су такође одрични. Мора се рећи Нико није дошао; Никад га неће прежалити; Ничим то није изазвано, али није могуће: *Нико је дошао; *Никад ће га прежалити; *Ничим је то изазвано. То налаже и здраворазумска логика: јер долази неко а не нико, јер можемо прежалити некад, а не никад, јер нешто може бити изазвано нечим, а не ничим. Јер – како је могуће да нешто буде изазвано ничим?! Нешто није ничим изазвано, али је нешто нечим или свачим изазвано.

Проблем настаје када нема помоћног глагола у конструкцији (нема није, неће, нисам…). Тада у српском језику улогу негације преузима речца не која се пише заједно са придевом, па је синонимно: То није изазвано и То је неизазвано; Он није прежаљен и Он је непрежаљен, и сл. Зато кад се употребљава скраћени предикат (предикат без помоћног глагола) уз одричне опште речи – обавезно се мора употребити одрични облик придева: неизазван ничим, непрежаљен никад, ненаписано нигде, и сл. јер ти изрази значе: није изазвано ничим, а никако *изазвано је ничим, није прежаљен никад, а никако: *прежаљен је никад, није забележено нигде, а никако: *забележено је нигде. Јер и познавање унутрашње логике српског језика, али здрава логика каже да није могуће нешто забележити нигде, или пак нешто изазвати ничим! Писци који су добри познаваоци српскога језика (као нпр. Иво Андрић, Десанка Максимовић, Антоније Исаковић и др.) као и добри новинари (како смо то у посебном научном тексту показали) никада у томе нису грешили. Такви писци и новинари имају не само граматичку и системскојезичку писменост, него и мисаону писменост. Они засигурно никада не би ни помислили, а камоли написали да је борба за очување семантичке и синтаксичке структуре српскога језика – „бесловесност“! За такве се писце може рећи, како би то и највећи српски лингвиста А. Белић рекао, да „чувају и обогаћују српски књижевни језик“, а једино такви могли су бити подлога крилатици „пиши као што добри писци пишу“.

Данас, нажалост, има писаца за чији језик је више него очигледно да никако не може бити пример доброга језика, језика који не само да не открива још неоткривене изражајне могућности него је чак у „завади“ с основним језичким законитостима, пре свега конструкционим и семантичким. Таквим писцима својствено је да су им „мисли“ забележене нигде, зато што су те мисли изазване ничим, тако да код читалаца једино и могу бити запамћене никад! Такви су писци, а и сви они који их за језички „узор“ узимају, ако таквих има, „чувари“ нове „језичке словесности“, што је синонимно Басариној синтагми „чувари бесловесности“. Молимо читаоце да не помисле да је ова ничим изазвана грешка, једино језичко огрешење нашега писца. Уосталом, „Политикина“ колумна „Сачувајмо српски језик“ на најбољи начин показује колико таквих огрешења у језику писаца и новинара има. Читаоцима који редовно читају језичке рубрике неће бити тешко да уоче колико има и савремених писаца који сами себе проглашавају „зналцима“ и „обогаћивачима“ српскога књижевног језика.

Др Милош Ковачевић, Филолошки факултет у Београду и ФИЛУМ у Крагујевцу

(Политика, 24. 12. 2016)

Categories: Преносимо

Tags: Милош Ковачевић, Светислав Басара, лингвистика, српски језик