Поводом текста др Милоша Ковачевића ,,Може ли нешто бити ничим изазвано”, Политика, 24. 12. 2016, пренето и на ,,Стању ствари”

Када универзитетски професор допусти себи да говорнике српског језика назове ,,мисаоно неписменим” јер се њихова употреба негације у примерима као што су: ,,ничим изазван, никад прежаљен, нигде забележен…” не уклапа у баналне интерпретације негације из нормативних приручника, јасно је да је сваки покушај аргументоване расправе осуђен на неуспех. Међутим, то не значи да стручној јавности не треба скренути пажњу на лингвистичке заблуде о негацији и проблематичне нормативне препоруке које из њих произилазе.

У нормативним приручницима, реченице попут ове сматрају се неправилним: ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”. Објашњење које се може прочитати идентично је ономе које је навео и проф. Ковачевић – да у српском језику постоји правило о ,,двострукој негацији” (проф. Ковачевић то правило у Политици назива ,,слагање негација”), тј. да се одричне заменице и заменички прилози могу употребити само уз предикате који су у одричном облику. С тим у вези, проф. Ковачевић наводи примере као што су: ,,Нико није дошао”, ,,Никад га неће прежалити”, ,,Ничим то није изазвано”… Дакле, да бисмо уопште могли говорити о двострукој негацији (или слагању негација) у српском језику, неопходно је да предикат реченице буде у одричном облику. Таква негација се у литератури назива ,,општа (тотална) негација” јер се њоме у целости негира реализација ситуације која је означена глаголом.

Вратимо се на спорну реченицу са почетка текста: ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”. У наведеној реченици постоји један предикат (,,насрнуо је”). За разлику од реченице ,,Нико није дошао”, чији се предикат налази у одричном облику, предикат реченице ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера” налази се у потврдном облику. Стога, не може се говорити о двострукој негацији у реченицама као што су ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера” јер главни предуслов за слагање негација није испуњен – предикат реченице не налази се у одричном облику.

Друга проблематична тврдња која се може прочитати у Политици тиче се синтаксичког статуса јединица као што су ,,ничим изазван” у реченицама типа ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”. За проф. Ковачевића ,,ничим изазван” у наведеној реченици има функцију ,,скраћеног предиката (предиката без помоћног глагола)”, те због тога мора гласити ,,ничим неизазван”. Таква анализа је проблематична из следећих разлога.

У поменутој реченици постоји само један предикат (,,насрнуо је”), док је ,,ничим изазван” придевска синтагма у функцији апозитива. Центар те придевске синтагме је глаголски придев ,,изазван”, док ,,ничим” има функцију рекцијске допуне у оквиру придевске синтагме.

Да је реч о придевским синтагмама у различитим синтаксичким функцијама, а не о предикатима, види се и из следећих примера:

1. Иван је њена никад прежаљена љубав.
2. Изнео је ни на чему утемељене оптужбе.
3. Његов никад остварен сан постао је стварност 100 година касније.

У првом примеру придевска синтагма има функцију атрибута у оквиру именичке синтагме у функцији именског предикатива; у другом примеру има функцију атрибута у оквиру именичке синтагме у функцији правог објекта; у трећем примеру има функцију атрибута у оквиру именичке синтагме у функцији субјекта.

Да су то заиста скраћени предикати, како тврди проф. Ковачевић, не би могли да се појаве у оквиру именичких синтагми које врше функције са именичком конституентском вредношћу, попут субјекта и правог објекта.

Ако прихватимо да су ово придевске синтагме, а не скраћени предикати, негацију у таквим случајевима можемо посматрати, а самим тим и вредновати, другачије. Најпре, у реченицама као што су: ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера” не негира се семантички садржај предиката, већ придевска синтагма у функцији апозитива. Другим речима, негација се односи само на семантички садржај једног конституента (апозитива), а не на садржај читаве ситуације исказане глаголом. Негирање које се сужава на одређени конституент назива се у литератури ,,посебно (парцијално) негирање”.

Посебно (парцијално) негирање појединачних конституената у српском језику карактерише употреба једне негације, а не слагање, тј. нагомилавање негација. Осим тога, негирање, било да је опште или посебно, не мора се остваривати искључиво одричном речцом ,,не”, већ се могу употребити и друга лексичка средства. Примера ради, реченица ,,Милан се не клиза и не скија” може се преформулисати тако да уместо одричне речце ,,не” функцију негације преузме везник ,,нити”: ,,Милан нити се клиза нити се скија”.

У примерима који су предмет расправе (,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”) функцију негације у оквиру придевске синтагме преузимају одричне заменице и заменички прилози који уједно имају и функцију зависног члана придевске синтагме. Варијанту коју фаворизују нормативни приручници: ,,Ничим неизазван, насрнуо је на тренера” данашњи говорници српског језика махом доживљавају као необичну. Необичност се састоји у томе што је негација дуплирана без потребе. Говорници српског језика је због тога и изостављају.

Залагање норме за конструкције ,,ничим неизазван, никад непрежаљен, нигде незабележен…” темељи се на њиховој употреби у књижевним делима појединих писаца. Међутим, треба имати у виду да језичка пракса показује да се такве конструкције напуштају и да су далеко распрострањеније придевске синтагме са одричним заменицама и заменичким прилозима који истовремено врше и функцију негације (,,ничим изазван, никад прежаљен, нигде забележен…”).

Лингвиста не би смео да језичке појаве проглашава нелогичним све док оне не ометају процес комуникације. У супротном, могао би да западне у следећи парадокс: да језичка појава која је по његовим мерилима ,,нелогична” потискује појаву која је по његовим мерилима савршено ,,логична” и да говорници српског језика без проблема разумеју једни друге када у спонтаном говору или читању наиђу на такве ,,нелогичне” конструкције. А када такав парадокс наступи, лакше је острашћено омаловажавати С. Басару него бити критичан према сопственим језичким анализама.

Јелена Думић је студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду

Categories: Разномислије

Tags: Јелена Думић, Милош Ковачевић, Светислав Басара, лингвистика, српски језик