– „Како је било у школи“? – онако успут и као забринут пита отац Перицу.
– „Ш‘а да ти кажем, брате ћале, нема ниш‘а, све је обично. Имаш једну цигару“?
– „А ти, како си ти прошао, Перице“? – наставља отац правећи се да није разумео дуванско питање.
– „Данас је, по прописима о правима ученика, на мене дошао ред да ошамарим профу из матиша“.
Извор: Блиц
– „Ниси ваљда“?! – забезекну се забринути родитељ. „А ако јеси – како се професор понашао“?
– „Овај лик једини у школи зна да су један и један – два. Зато ми је одмах понудио и други образ да покаже кооперативност и спремност на конструктивну сарадњу“.
– „О, земљо Србијо, отвори се да пропаднем“! – завапи отац, али се и земља ускописти. „Полако са твојим пропадањем, данас је на мене ред“ – просикта земља бесно.
– „А да си видео матори, какав је урнебес изазвао Јоле тенисер када је завалио аперкат у плексус историчарке – настави Перица свој рапорт не скривајући усхићење. „Сви су врискали од узбуђења, а историчарка највише. После је довела гинеколога који нас је питао да ли смо знали да је професорка у другом стању на што смо ми одговорили да, као и у свему другом, појма нисмо имали, али смо знали шта је радила да доспе у такво стање. Срам је било! И она ће да васпитава вашу децу! Шта би са цигаретом?“
– „Како је прошла ботаничарка“? – настави отац. „Њу сте одувек хвалили“.
– „Донела је неки кукуруз, за који смо мислили да је нова верзија мобилног телефона са сијасет апликација јер је имао мали милион жутих дугмића. Онда нам је рекла како се за род ГМО кукуруза не каже клип, него клипан што са нама, како рече, не би морало да има скоро никакве директне везе. Кад је почела са скраћеницама ГМО, ДСС, СНС, СПС, ДС, са више „С“ него што их има у државном грбу, смучила нам се па смо је натерали да својеручно окруни кукуруз, зрневље поређа у ћошак учионице и на њему одклечи читавих пола сата, колико и траје школски час у време оправданог штрајка“.
– „А мали комшија Слоба? Како се он понашао? Сви знају да је велики несташко, љуби га мајка“? – као да се отац некако разнежи.
– „Када је српкиња по трећи пут издекламовала стихове И овај камен земље Србије из неког предратног шлагера од извесног калдрмџије, Ђуре пијаног, Слоба више није могао издержати такву врсту тортуре, него је из џепа извадио повећу каменицу и завиличио је право у српкињину челенку. Иако је заслуживала метак у чело а не само обичан камен.“
– „Боже благи“! – зајеча отац. „Одкуд сад и камен у учионици“?
– „Па она нас је натерала да у задњем џепу панталона, уместо мобилног телефона, носимо по један камен земље Србије, а да и није била свесна колико то може да жуља кад се седне. Због тог камена смо понекад морали да уступимо место старијим и изнемоглим сподобама у тролама и бусевима градског возања. Знали смо да их, док стоје, више жуља него нас док седимо, али смо их намерно пуштали да мало пропате. Да и они виде шта је мука ученичка“.
– „Шта ли ће бити са вама кад на сцену ступе школске власти“? – прошапута забринути родитељ.
– „Каква, бре, црна власт, каква сцена! Немају они право ни на какво ступање“ – одбруси син. „Уосталом, ствар је већ легла и све је као што је било и раније“ – додаде самоуверено.
– „Како мислиш легла, о чему се заправо ради“? – не престаје отац да се чуди.
– „Тако лепо“ – каже Перица. „Професори су променили школу. Отишли у другу, а могли су, колика им је плата, да оду и дођавола и да нико не зажали“
– „Да ли се ту завршило“? – рече отац као да најзад очекује бар једну радосну искрицу у оку свога сина љубимца.
– „Не, никако. Сели смо ојађени неправдом и ускраћивањем прокламованих права за децу и Уједињеним нацијама, Комитету за права детета (професори су мислили да су ту ради о праву само једног детета), послали званичан допис са захтевом да се професори укину. Да се укину и мајке – тражили смо децидирано – оне много чантрају.“
– „А очеви? Поменусте ли и њих“? – као да се отац уплаши.
– „То нам није било ни на крај памети“ – незаинтересовано одговори Перица. „Њих нико не ферма ни за суву ГМО шљиву. Уосталом, они само праве глупости“ – закључи.
– „У праву си сине. Ти си најбољи доказ колику глупост може да направи један отац“! – рече, стровали се у фотељу и, пошто сину понуди цигарету, са ТВ преноса из Скупштине пређе на пренос из Премијер лиге. Да види како пролази наш и руски Челзи.
Categories: Сатиристика
Оставите коментар