Александар Дугин

У Беловешкој шуми су 8. децембра 1991. председници Русије и Украјине – Борис Јељцин и Леонид Кравчук – и председник Врховног Совјета Белорусије Станислав Шушкевич потписали Беловешки споразум. У складу са тим споразумом уједињена Држава, која је постојала вековима, била је растурена у трену.

Шта су учиниле ове три персоне? Нема никакве сумње нити двоумљења, нема никакве дискусије или несугласица – тај трио је извршио ЗЛОЧИН. И зато су сва тројица, њихови саветници као и они који су свему томе аплаудирали, то правдали и потпомагали – проклети.

Ако ми не назовемо ствари њиховим именом – нико то неће урадити. Они нису стварали уједињену континенталну државу, нити је на њима било да је руше. Међутим, то се стално догађа: формирају хероји и ствараоци, а уништавају – копилад и изроди.

Њихова имена треба давати крематоријумима и отпадима, а не универзитетима и фондовима.

Совјетски Савез је био својеврсно издање Руске Империје. Континуитет се огледао у историји – то је најбитније, као и у територији, народима, у култури, у цивилизацији.

Истина, бољшевици су променили идеологију – од монархистичке и православне на своју – марксистичку.

У почетку су покушавали да сруше и саму Империју. Али су се на време зауставили и почели су да је поново окупљају.

Ми можемо на различите начине да гледамо на бољшевике или на Стаљина, једни позитивно, други – негативно. Али, према Отаџбини, према народу, историји и територији треба да се понашамо са дубоким поштовањем.

Сви који мисли другачије – нека покупи своје пинкле и изађу. То је закон сваког друштва, сваке државе: не признајеш земљу за своју – изађи напоље, нико те не задржава.

Јељцин, Кравчук и Шушкевич су морали да изађу, као и њихови саветници. Сами. Без територија и народа.

Јељцин, Шушкевич и Кравчук, децембар 1991.

Ако хоћеш да издаш – издај, али све што ти је дала историја – остави тамо где јесте. У томе је био смисао реформи великог државника Ивана Васиљевича (Грозног): ако си смислио да бежиш код Литванаца – бежи, само земљу и сељаке остави. То је Русија.

Оно што су тројица совјетских апаратчика из касног периода растурила у Беловешкој шуми била је Русија. Наша држава, велика континентална моћ. Геополитичко утврђење Евроазије. Срдачна земља. Евроазија.

Они су растурили Империју. Нису је побољшали, нису је излечили, нису је обновили. Они су је дотукли.

И зато тај дан, 8. децембра 1991. године, тај тројац и све што се касније дешавало тих мрских 90-их, у време распада и спољног управљања на читавом постсовјетском простору, све је то у нашој историји бесповратно обојено црном бојом. Истом, као и време размирица између руских кнезова, Смутно време, побуне и преврати и најезде других племена.

Путин је назвао распад СССР геополитичком катастрофом. То је вододелница. Сви који се слажу са Путином – на једну страну, ко се не слаже – на другу. Не зато што је тако рекао Путин, већ зато што је рекао истину. Руску истину. И нема друге истине за нас.

Веома је важно следеће: клетве које се шаљу 8. децембру 1991. године и злочинцима из Беловешке шуме, не значе аутоматску солидарност са бољшевицима, нити је то некакав измишљени великоруски шовинизам.

Беловешки тројац је срушио Империју. Империју која је постојала и пре бољшевика и трајаће без бољшевика – у будућности. Ту Империју нису изградили само Великоруси, већ и остали народи – Белоруси, Малоруси, Татари, Кавкасци. Сви. Генерално сви.

Великоруси су чинили језгро. Међутим, без осталих, без наше евроазијске браће у Империји не бисмо успели. И зато су сви постали жртве. И сада пате такође сви. И још ће неко време да пате.

Постоје догађаји које треба савладати. Постоје тешке болести или тешки пороци које је немогуће излечити без хируршке интервенције или дубоког покајања из срца.

Данас нам је потребно и једно и друго.

Морамо одстранити тумор због којег смо изгубили велику Државу и истински се, дубоко размислити о томе шта смо учинили.

За сам тај догађај и за нашу пасивност треба нам пресуда савести.

За 8. децембар можемо само да се кајемо. То је дан покајања.

Беловешка шума – место историјског злочина

Због свега, за нас постоји само један пут да превазиђемо тај црни датум.

Ништа нам друго не преостаје, него да поново изградимо Империју. Нека се она зове Евроазијски савез. Суштина није у називу, суштина је у томе да читав простор Северне Евроазије, где се у току хиљаду година формирала јединствена цивилизација и најмоћнија светска држава, поново постане уједињен – стратешки, геополитички, духовно.

Империја – то је НАША Отаџбина. Наша заједничка Отаџбина – нас – Руса, и свих оних који су са нама, и са којима смо ми.

Једна за све. Никако мање од тога.

Не постоји неколико Отаџбина.

(Факти, 11. 12. 2016)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Дугин, Беловешки споразум, Борис Јељцин, Леонид Кравчук, Русија, Станислав Шушкевич, царска Русија