Русија би волела да буде попут младе девојке која зна да би хтела да има вереника, а у исто време тврди како јој вереник није потребан, већ би било боље да иде у манастир, а можда и не би… Фемка се Павел Лунгин
Павел Лунгин (Фото: Дубравка Лакић)
Маракеш – Славни руски филмски редитељ Павел Лунгин, аутор филмова „Такси блуз”, култног „Острва”, „Цара” и најновијег – „Пикове даме”, прошле године је био председник жирија београдског Феста, док се на 16. Маракеш фестивалу нашао у улози професора филма који је у препуној дворани „Амбасадор” одржао изузетно занимљиву мајсторску радионицу и са својим бројним руским колегама учествовао у омаж програму посвећеном богатој руској кинематографији.
У ексклузивном разговору за „Политику”, Павел Лунгин говори о својој земљи као о још увек „младој девојци”, о култури као о есенцији живота и међусобног разумевања и новом филму са којим доказује да су класици још увек живи…
Имате још увек ону кућу у Црној Гори?
Да, имам, у Улцињу.
Црна Гора ће ускоро постати НАТО земља, шта ће бити са вашом кућом у том случају?
У том случају ће моја кућа постати подморница. Ко сам ја да мислим о црногорској одлуци да се придружи НАТО алијанси. У сваком случају, добро је што сам у Русији заштићен руским оружјем, а у Црној Гори НАТО оружјем. Имаћу срећу да будем двоструко заштићен.
Често кажете да је култура есенција живота, мислите ли још увек да је тако, с обзиром да смо данас углавном окружени културом ратовања?
Сећања су есенција живота, а култура је најважнији део људских сећања. Сада имамо контрaдикторна кретања. С једне стране, имамо интернет који поспешује наша сећања, садржи све и свашта, али исечено на ситне комадиће. С друге стране, интернет може да буде и самоубиствен. Мислим да данас живимо у некој врсти мутације културе и не разумемо сами себе, нити шта ће бити с нама.
Живимо ли данас у некој врсти експеримента?
Да. Све је ово нека врста експеримента у којем смо ми покусни кунићи. Оно што је најважније јесте да не смемо да дозволимо да се заборави да је култура једини начин да разумемо једни друге. Пре се сматрало да је међусобно разумевање могуће захваљујући религији, али пошто се то показало немогућим култура је остала као једино средство суштинског људског разумевања и заједничког живота.
Заједничке културне вредности чине да нисмо сами, али се данас ипак догађа да западни ветрови желе да створе од Русије изоловано, усамљено острво?
Чујте, на известан начин и сама Русија жели да буде нека врста изолованог острва. То је веома компликовано. С једне стране, Русија би волела да буде попут младе девојке која зна да би хтела да има вереника, а у исто време тврди како јој вереник није потребан, већ би било боље да иде у манастир, а можда и не би… Фемка се. Не треба заборавити ни то да Русија душевно себе сматра веома младом земљом.
Али, више није тако млада?
Наравно, али се ипак понаша као млада земља. Мислим да данашња Русија доживљава Совјетски Савез и Царску Русију више као мајку и баку, а девојка је још увек млада, са свим комплексима типичним за младе девојке.
Баш сте строги?
Ма, не, мислим да није лоше бити млад. Но, не заборавите, ми смо тек прошли кроз Хладни рат, од педесетих година прошлог века па наовамо и још увек пролазимо кроз транзициони период.
Руска уметност је одувек била велика, руски филм важан, шта ви мислите о овако великом омажу руској кинематографији у Маракешу?
Веома сам почаствован тиме и овде су присутни уметници различитих генерација. Почаствован сам и тиме што сам уз Пола Хагиса, Пола Верховена и ја овде одржао изузетно посећену мастер класу и што се моји филмови „Такси блуз” и „Острво” приказују у оквиру омаж програма руском филму.
Имате и нови филм – „Пикову даму”, рађен према Пушкиновој приповетки, али и према опери Чајковског ?
Да и срећан сам што је већ пред руском публиком.
Нисте чекали да га прво премијерно прикажете на неком важном фестивалу?
Био сам га понудио Венецији, али су га они из њима знаних разлога одбили. Нисам желео да чекам, већ сам га пустио у биоскопе. Критика га воли, можда више него публика.
Шта Пушкиновог Хермана данас чини релевантним у савременом руском друштву, али и остатку света?
По мени, Херман је увек савремен. Не верује у правду, науку или каријеру. Не верује ни у шта, осим да неко може бити срећан у коцкању са срећом. Из лика Хермана порасли су многи други ликови из руске књижевности, Раскољников и многи други побуњеници који су истовремено желели и да промене и да освоје свет. Желео сам да овај филм буде истовремено и трилер и опера у којој животна прича еволуира из дуетских арија.
Филмом поручујете да су класици још увек живи?
Да! Класици су живи, они су модерни, близу нас и нису само доступни академицима. Они су још увек очаравајући и још увек уз њих можете да плачете. Уз то, огромна је и снага музике Чајковског која је у опери „Пикова дама” тако психоделична да ме је терала да полудим.
Дубравка Лакић
Categories: Преносимо
Оставите коментар