Карикатура: Душан Петричић (НИН)
Што је дуже на власти, Александар Вучић не само да све више увиђа колико је изузетан и незаменљив председник Владе, већ и све чешће осећа потребу да у то уверава грађане Србије. Стога није никакво чудо што његове свакодневне тираде пред телевизијским камерама постају све дуже и, сувишно је рећи, досадније. Уколико у њима не пева оде себи и достигнућима сопствене владавине, он се у својим монолозима често и без видљивог повода немилосрдно обрушава на политичке противнике и, уопште, оне који мисле друкчије од њега. На конференцијама за штампу, које такође често сазива, он има обичај да се љути на новинаре кад му поставе питања која му се не свиђају (уместо оних која су му по вољи), али и да одговор искористи како би говорио о себи и уверавао грађане Србије да, заправо, живе све боље, пошто, захваљујући његовом несебичном залагању и мудрим одлукама, земља све брже напредује.
Премијерове јавне наступе обично обележавају свађалачки тонови и подругљивост када се „обрачунава” са анонимним или познатим противницима; оне су праћене изразитом нарцисоидношћу, а како он има веома високо мишљење о себи, очигледна је његова потреба да пркоси, подсмева се и прети свима који му се не диве или бар не онолико колико он сматра да заслужује.
Ни његово појављивање у Народној скупштини приликом расправе о буџету за 2017. годину није изгледало ништа друкчије. Можда је само у извесним тренуцима превазишао своје дотадашње иступе. У ситуацији када није у неком свом монологу расправљао са замишљеним противником, већ је требало да одговара на питања опозиционих посланика, премијер се потпуно „опустио”, па је причао свему и свачему, и о страним амбасадорима, и о акцентима са Ибарске магистрале, и о томе ко одлучује у Србији, а није пропустио ни да изјави како га је срамота кад види с каквом су политиком Двери успеле да уђу у парламент и каквим су лажима варале народ до сада. Пребацивао је опозицији како нема појма о држави, скретао јој пажњу да је давно прошло време силеџијства, изборних крађа… да би се затим народним представницима пожалио како није целу ноћ заспао, јер су му малолетну ћерку вређали на званичним порталима важних, најчитанијих медија у Србији … И није само њему било тешко, већ је то сазнао и његов син, који је велики, „има 19 година и хоће сестрицу да брани“. Посланици су овом приликом сазнали и да је премијерова ћерка најбоља ученица и да говори три страна језика. „Не знам какав психопата треба да будете па да тако нешто радите”, патетично је закључио пропустивши прилику да наговести како је вероватно случај оружја пронађеног у близини његове породичне куће блиско повезан са претњама малолетној одличној ученици.
Премијер и министар Вујовић током излагања Саша Радуловића (Printscreen Народна скупштина)
Премијер је импулсиван, нема длаке на језику, увек је нарогушен кад наслути да ће му неко оспорити лик и дело а вероватно му не пада на памет колико лош пример даје грађанима Србије, пре свега члановима своје странке, поготово онима са највишим функцијама..
Једна од главних Вучићевих перјаница у Народној скупштини је Александар Мартиновић. Он се труди да буде Вучићев клон, увек спреман као запета пушка да одговори на неку критику опозиције, да готово истог тренутка напише утук и потпуно обесмисли сваку примедбу.
Исти господин је, иначе, председник посланичке групе СНС-а и у исто време и председник Административног одбора. Кад је недавно на седници требало усвојити буџет Народне скупштине, он опозиционим посланицима уопште није дао реч, на што су они у знак протеста напустили састанак, а буџет је изгласан без њих. Оштећени посланици траже да А. Мартиновић буде смењен, али ко је још толико простодушан да помисли како ће њихов захтев владајућа већина озбиљно схватити и уопште расправљати о њему?
И то није све. Пре неки дан, председник посланичке групе СНС-а, приликом расправе о буџету Србије за идућу годину, каже како „ризикује да добије опомену од госпође Гојковић”, али по њему посланик Двери користи говор „полуписмене битанге”.
Ништа необично. И Мартиновићева самовоља при вођењу Административног одбора и препирке и добацивања као на пијаци или у крчми налазе инспирацију у понашању и говору председника Владе и СНС-а.
Заузет силним реформама које је започео (а никако да их доврши) он не стиже да реформише себе и уместо осионе свађалице, сличне размаженом детету коме отимају вољену играчку а оно због ње љути и плаче, постане – озбиљан политичар.
Избегли Богољуб Карић, који прижељкује повратак у Србију, добро зна како од Вучића све зависи, па о њему пише и диви му се као „државнику”. Премијер би то вероватно могао да постане кад би схватио како нису све његове одлуке мудре (нека се само сети свога недавног гостовања код Била Клинтона) а да би му користили савети паметних и добронамерних људи, чак и кад имају различите ставове од његових. Имао би у том случају прилику да постане државник неопходан данашњој Србији. Али како ће он против своје природе?
Categories: Судбина као политика
СЛУЧАЈ ДР. ИВАНА РИБАРА
Др Иван Рибар (Вукманић, Карловац, 1881, Загреб, 1968), по народности је Хрват, а по занимању био је адвокат. Између два светска рата, живео је у Београду. Изабран је 1920. године за народног посланика, а 1921, постао је председник прве Уставотворне скупштине. У овој Уставотворној скупштини Рибар је гласао за Обзнану, за закон о заштити државе и поретка у држави. Гласао је и за Видовдански устав.
Имајући у виду да је Обзнаном за коју је гласао Рибар, формално ликвидирана закулисна, терористичка, реакционарна и рајетинска интернационална Комунистичка партија Југославије, која је упорно давала замахе спољним и унутрашњим реакционарним и конспиративним силама, које су отворено радиле на рушењу Краљевине Југославије и на уништењу србског народа.
У току 1936. године Рибар напустио матичну Демократску партију и са извесним млађим дисидентима исте партије покренуо иницијативу за формирање нове социл-демократске партије. У исто време Рибар је започео колаборацију са „југословенским“ комунистима стварајући народни фронт по угледу на Блумову владу. У овом подухвату није имао успеха, повукао се из политичког живота и одао адвокатском позиву бранићи пред судом за заштиту државе извесне комунисте. Рат 1941. године затиче га у Београду и то на комунистичкој страни у чијим је редовима његов старији син Иво-Лола Рибар већ заузимао високе функције као политички секретар Централног комитета Савеза комунистичке партије Југославије. Првих дана револуције Рибар сарађује са члановима Централног комитета КПЈ, који су из Београда руководили политичким и револуционарним радом и покретањем буржоаско-демократске револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у интернационалу рајетинско-пролетерску. Половином 1942. године напустио је ужи круг „великих кадрова“ и „великих мајстора“ београдског рајетинског, интернационалистичког масонског и комунистиког естаблишмента. Отишао је у западну Босну на захтев Броза и његовог сина да би својим именом дао Брозу што ширу политичку платформу , како би маскирао Брозов великохрватски и интермарумски покрет као широко народни.
Рибар је био председник обадва великохрватска, интермарумска, московска, лондонска и вашингтонска АВНОЈ-а. У Бихаћу је 1942. године био представник Хрватске, а у Јајцу 1943. године био је представник Србије. Заједно са Брозом, Степинцем, Драгановићем, Павелићем, Шубашићем, Бићанићем, Крњевићем, Смодлаком, Ђиласом, Чолаковићем, Поповићем, Нешковићем, Жујовићем, Маговцем, Бакарићем, Сремцем, Назором, Хебрангом, Лорковићем, Кватерником, Аугустинчићем, Вокићем, Стилиновићем, Леонтићем, Велебитом, Крајачићем, Кардељем, Креком, Кухаром, Савићем, Недељковићем, Пијадом, Марковићем, Стамбполићем, Јакшићем, Дапчевићем, Тодоровићем, Вујасиновићем, Ранковићем, Милутиновићем и осталим агентима Гестапоа, интелиџенс сервиса, НКВД-а, OSS, Форињ офиса и интермариума, донео је све законске уредбе о увођењу у Југославији рајетинског и робовласничког комунистичког система. Једна од тих уредби је и одлука да се краљу Петру забрани долазак у Југославију.
По овом политичком монополу и великохрватској, интермариумској, лондонској, московској, вашингтонској и Авнојевској уредби краљ Петар, као Србин није могао да буде носилац послератног уређења у Југославији, која се граничила са виталним интересима западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита.
Ми смо због Авнојевских одлука и комунистичког политичког монопола, када су креиране Брозове, Смодлакине, Шубашићеве и Рибареве републичке границе нове Југославије на захтев Лондона, Ватикана, Москве и Вашингтона изгубили Црну Гору, Косово и Метохију, Јужну Србију, Републику Србску Крајину, Босну и Херцеговину. А сада смо на путу да изгубимо, Рашку, Прешевску долину и Војводину…
Рибар је био познат у београдском рајетинском интернационалистичком масонско-комунистичком естаблишменту, као корупционашки адвокат у чијим редовима није уживао нарочити углед. За њега је дао најбољу оцену проф. Слободан Јовановић , када је једном приликом у току 1940. године рекао проф. Јовану Ђорђевићу: „Чувајте се тог човека. Ви сте млади, поштени и наивни и ја не бих волео да будете у друштву са тим политичким шверцером и аферашким адвокатом…“
При свем овом бисмо пренели говор Ивана Рибара, бившег председника Народне скупштине краљевине Југославије, који је одржан на комеморативној седници Народне скупштине у Београду 30. јула 1921. године п оводом убиства Милорада Драшковића. Овај његов говор најбоље сведочи колики је био преварант, превртљивац и морална наказа и колико је подлегао мржњи, да као Хрват и комуниста са својим радом и ставом све оно раније опвргне.
Његов говор преносимо како је забележен у стенографским белешкама Народне скупштине у скраћеном облику, ради уштеде простора и ради млађих србских генерација који нису о томе обавештени, који ће у то сам уверен, савладати антисрбски рајетински и интернационални комунистичко-масонски, идолатриски и окултни естаблишмет у Београду…
Ево тог говора:
„Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са атентатима и наших спољних непријатеља…
Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…
Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терористичких организација навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ (Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921).
Cim se na horizontu pojavi neki ozbiljniji kandidat za predsednika Srbije, aktuelna vlast ga napada. Ovih dana su na razne nacine napadnuti Jeremic, Jankovic, Sabic, Stamatovic i dr. Bice da je vlast tesko zabrljala, cim smesta koristi tako tesku artiljeriju.
Juce, 13. decembra, u javnom obraćanju građanima Srbije, u direktnom prenosu na svim nacionalnim TV kanalima, Premijer Vucic je izmedju ostalog rekao za Sasu Jankovica i više drugih osoba da su „apriori protiv države i svog naroda“.
Zastitnik gradjana ga ja stavio na mesto pismom objavljenom u DANASU.
“Nemam potrebu da odgovaram Sasi Jankovicu” izjavio je premijer Vucic. Verovatno mu ne prija cinjenica da je na sajtu http://www.gradjanskistav.org vise od 1500 ljudi potpisalo APEL Sasi Jankovicu da se kandiduje za predsednika Srbije.
Поштовани г. Буковићу, молим Вас да ми појасните какве везе има др И.Рибар са текстом. Тражећи на интернету потврду за ставове и цитате из Вашег коментара, видим да сте исти коментар пласирали испод текстова различите садржине. У Вашим коментарима често пронађем занимљиве податке, али ми није јасно зашто пласирате огроман коментар који не допуњује текст. Велики део читалаца врло добро зна како су глобалистичке елите постављале и постављају своје представнике где год им је у интересу. Такође добро знамо да није увек све црно-бело. На пример, постоје супростављене фракције унутар масонског света. Друга је ствар што с они уједине кад су велики циљеви у питању (велики плен) па кад се плен дели настану опет фракције. Затим тај др Рибар је изгубио два сина, што је страхотно за једног оца, а своју је кућу оставио деци, да у њој буде вртић (и јесте, дан данас). Оно што хоћу да кажем је: расветљавање једног прошлог времена је у реду, али је такође врло важно и ко држи лампу и кад је пали.
Поштовани господине Јоване, јасно је да сам имао намеру „расверљавање једног прошлог времена“ у београдској Скупштини. Да се види колико се људи преврћу у току свога живота, колико су спремни да окрену „ћурак наопако“, као што је био случај и са Рибаром, Брозом, Мештровићем, Бићанићем, Шубашићем и Смодлаком, који су били по потреби старчевићанци, левичари и десничари, који су познати између осталих и као главни и основни кројачи србске судбине.
Што се тиче Рибаревог сина Ивана, у комунистичком листу „Под заставом интернационализма“ објављен је чланак Пере Попиводе, генерал-мајора Југословенске армије под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“, где између осталог стоји:
„За време рата многи партиски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу и Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је сташки авион и на земљи уништио авион којим је требало да лети Рибар и убио самог Рибара.
Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.
То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистичке банде Тита-Ранковића у прошлости…“(Види: Перо Попиводада, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских насрода, „Под заставом интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у народној републици Румунији, Број 11, од 15. октобра 1949).
Хвала на одговору.