Господине Николићу,
На вашем столу ће се ускоро наћи један репресиван, дискриминаторски текст члана 387 (5) Казненог закона Србије који је пре неки дан изгласала заблудела Народна Скупштина. Ви сте највиши јавни функционер чија је уставна обавеза да надгледа доследно и ефикасно спровођење закона и да реагује у случајевима кршења или неспровођења. Највиши од тих закона који би требало да вас руководи у вашем раду је Устав Србије.
Обавештавамо вас да новоусвојени члан 387 (5) Казненог закона укида право грађана на слободу савести и јавног изражавања које им уставне одредбе јемче, конкретно чланови 18. и 43. највишег закона ове земље. За коришћење слобода које су загарантоване наведеним одредбама Устава, законска регулатива коју је усвојила Народна Скупштина грађанијма прети затворском казном између шест месеци и пет година.
Господине Николићу, да ли ви – који сте и сами у бројним приликама изразили сумњу у наводни „геноцид у Сребреници“ – желите да будете председник у држави у којој ће и ваши лични ставови бити – инкриминисани? Када и ако ви престанете да будете председник Србије и да уживате имунитет који вас тренутно штити, да ли сте свесни чињенице да и ви можете постати предмет кривичног гоњења уколико ставите свој потпис на нови члан 387 (5) Казненог закона, који је Народна Скупштина усвојила?
Али далеко важније од тога је начелно питање: желите ли да будете председник у земљи где је озакоњено кршење не само властитог Устава, него и истозначних чланова 9. и 10. „Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“, једине релевантне међународне обавезе коју је Србија по овом питању потписала и за чије уредно спровођење сте, као председник, ви такође задужени?
Господине, ми се слажемо са ставовима које сте у објективнијим тренуцима ваше јавне делатности вишекратно заузимали, да је наводни „геноцид у Сребреници“ политичка конструкција без упоришта у доказивим чињеницама и да су пресуде Хашког трибунала и слично конституисаних судова у вези са тиме без правног и моралног дејства. Осим ако сте у међувремену дошли до нама непознатих доказа који указују на супротне закључке, апелујемо на вас да извршите своју уставну дужност, испоштујете право грађана на слободу савести и јавног изражавања и останете доследни сопственом становишту и да одбијете да потпишете нови члан 387 (5) Казненог закона и тиме спречите његово објављивање у „Службеном гласнику“ и ступање на снагу.
Потписници:
Стефан Каргановић, председник Историјског пројекта Сребреница
Срђан Крунић, Србија
Небојша Малић, Сједињене Америчке Државе
Предраг Витковић, Холандија
Слободан Млинаревић, Србија
Младен Продан, Осло
Радомир Батуран, Канада
Слободан Аћимовић, Холандија
Љубиша Гвоић, Србија
Александар Павић, Србија
проф. Србољуб Живановић, Велика Британија
др Војин Јоксимовић, Сједињене Америчке Државе
Биљана Ђоровић, Србија
Звонко Ђоровић, Србија
Ђорђе Ђоровић, Србија
Божица Живковић-Раилић, председница „Удружења жена жртава рата Републике Српске,“ Република Српска
Дејан Шулкић, народни посланик, Србија
Горан Митровић, Швајцарска
Мирјана Бобар, Србија
Љиљана Продан, Република Српска
Јелена Иванишевић Пауновић, Шведска
Драган Милашиновић, Србија
Dr. Anna Filimonova, Russia
Dr. Diana Johnstone, France
George Szamuely, USA
Julia Gorin, USA
Dr. Marcus Papadopoulos, United Kingdom
Jonathan Rooper, United Kingdom
Prof. Francis Feeley, France
Christopher Black, barrister, Canada
Prof. Edward Herman, USA
Andy Wilcoxson, USA
Michael G. Papich, USA
Nemanja Dzordeski, USA
Prof. Dr. Pirkko Turpeinen-Sari, Finland
Prof. John Paul Maher, USA
Напомена: Списак потписника допуњен је са сајта Факти.
Categories: Моба
Tekst clana 387 je sasvim neprecizan. On postavlja bezbroj pitanja, na pr : koje su to reci, slike ili gestovi koji negiraju genocid ? gde, kada i kako izgovorene ili napisane, od koga i kome upucene, u kom cilju i u kom kontekstu, prilikom koje debate ili diskusije ? Damoklov mac nad slobodom govora ?
СРБИ И ХАШКИ ИНКВИЗИТОРИ…
Треба имати у виду да су сe Хашки инквизитори немилосрдно окомили на истакнуте српске родољубе , на Србију и Србски народ, који је у деветнаестом столећу избрисан из групе самосталних и слободних народа у западно-европском расистичком, империјалистичком и реакционарном естаблишменту.
У овом контексту ваља указати на „Катехизис Уједињених Словена“, као и на књигу француског публицисте Пјера Вириона, коју је објавио под насловом „Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против -црква“, где стоји:
„Једним федеративним савезом и помоћу једне републиканске владе ујединити осам словенских земаља, чија су имена била исписана на једном печату, подељеном на осам делова: Русија, Пољска, Боемија, Моравска, Далмација, Маџарска са Трансилванијом, Србија са Молдавијом и Влашком…“ – “Par une alliance federative et un governement republicain mais sans porter prejudice a leur independence respective, unir les huit pays slaves don’t les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiment: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongarie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie…” ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада? – једна супер, над или против-црква…).
Када је реч о федеративном савезу и републиканској влади у Европи, коју су пројектовали у деветнаестом столећу западно-европски империјалисти, ваља поменти да је у листу “Truth” (“Истина“) који је публикован у децембру 1890. године у Лондону, објављен чланак познатог европског масона и главног уредника Хенрија Лабушера (Henry Labusher) под насловом “The Kaiser’s Dream” („Кајзеров сан“) са географском картом новог еврпског републиканског и федеративног поретка на којој је Србија приказана као Аустро-Угарска рпублика а, Русија као „Руска пустиња“ – “Russian desert…” (Види: Henry Labusher , The Kaiser’s Dream, London, England, December 1890).
Ради историске истине, извесни западно-европски и амерички реакционарни и империјалистики естаблишмент подешавао је догађаје тако да су Срби били главна мета напада у Југословији 90-тих година 20-ог столећа. Југославија је постала експериментални полигон реакционарне, субверзивне, конспиративне, расистичке и империјалистичче тактике и стратегије НАТО пакта, која се састојала у удруженом злочиначком подухвату и поробљавању Србије и Србског народа, као јединог конструктивног, демократског и слободарског на Балканском полуострву, које се граничило са „виталним интерсима“ западно- европске и америчке завојевачке алијансе – “…Helmut Sonnnfeldt, in a controversial and troubling speech in London last year on U. S. policy towards the rest of Eastern Europe, neatly foreshadowed the confusion of the presidential campaign by describing Yugoslavia’s present status as ‘bordering on our vital interest’…” (Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s “old” communism: Europe’s fiddler on the roof ( „Стари“ комунизам Југославије: виолиниста Европе на крову), Foreign Policy, New York, Spring 1977, стр.. 6).
Имајући у виду да је у извесној мери под окриљем западно-европских и америчких окупатора и њихових сателита, остварен вековни сан западних сулудих крсташа и НАТО пакта у удруженом злочиначком подухвату и највећем етничком чишћењу и геноциду у Европи после Другог светског рата над нашим несрећним, о бесправљеним, потлаченим, разбијеним и окупираним Србским народом крајем двадесетог века на Балканском полуострву, преко којег намеравају западно-европски и амерички империјалисти да продиру према осакаћеној Русији и Блиском Истоку … То је константовао између осталих и проф. Милорад Екмечић. Он је између осталог, рекао:
„Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо… Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ. Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. Др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996).
Што се тиче хашких инквизитора, з а њих се зна да представљају интернационални и реакционарни естаблишмент свемоћног корпоративног, расистичког, буржоаског, езотериског, идолатриског и окултног друштва чаробњака тз. „универзалне“ масонерије, римских католичких темплара, фабијанаца, марксиста-троцкиста, бундиста, муџахедина-терориста, „великих изабраника“, великих финансијера, „великих кадрова“ и рајетинског београдског интернационалног комунистичко – масонског естаблишмента, који у свету представљају конспиратину и реакционарну тз. “Владу у сенци” са седиштем у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама.
Полазећи од чињенице да су на подручју бивше Југославије између осталих империјалистичких западно-европских и америчких видљивих и “невидљивих” командоса и плаћених терориста, дејствовали и муслимански терористи-муџахедини према сведочењу извесних публициста од којих бисмо поменули Питера Бергена ( Види: Peter L. Bergen, Holy war Inc., – Inside the secret world of Osama bin Laden, New York, 2001 – Питер Берген, Свети рат, тајни и унутрашњи свет Осаме бин Ладена). Зато бисмо поставили питање: каква је била улога муџахединских, западно-европских и амаричких видљивих и „невидљивих“ командоса – терориста у Босни и Херцеговини и сребреничком злочину, када су без Суда и на мистериозан начин стрељани заробљени војници непријатељских оружаних формација, који су под окриљем завојевачког и свемоћног НАТО-о пакта и корпоративне тријалистичке организације тз. Уједињених нација, починили ужасне злочине над српским цивилним становништвом у Босни и Херцеговини?
Они без Суда нису смели бити стрељани, али још мање су смели очекивати спас од анти-србског естаблишмента западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита, удружених против српског народа у завојевачкој алијанси НАТО пакта.
Имајући на уму, између осталих и британског новинара, Ед Вулиеми-а који је открио извесне ликвидације српских родољуба у којима су учествовали командоси САС-вих терористичких формација у Босни и Херцеговини, који су само у једној акцији, између осталих, ликвидирали и 15 Срба, који су били на стражи код Горажда 1994. године – “… An SAS officer tells the Guardian how one unit was stranded in the Gorazde enclave in April 1994, and stopped by Serbian patrol. The patrol of 15 Serbs was wiped out within a minute of shooting by the SAS…” (Види: Ed Vulliamy, Britain’s war in Bosnia, The Guardian, April 2, 1996; SRNA – London, April 2, 1996, UK’s secret war in Bosnia; Cameron Spence, All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, England, 1999 – Кемрон Спенс, Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС- ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију).
Споменули бисмо на овом месту Џорџа Ф. Кенона (George F. Kennan), који је између осталих западно-европских и америчких империјалиста био између осталих један од главих ментора и режисера Брозовог интермариумског рајха и тз. „хладног рата“, који је вођен против совјетског експерименталисте Ј. В. Стаљина. Познат је и по томе што се 90 -тих година ХХ века залагао у свемоћном тријалистичком западно-европском и америчком реакционарном, субверзивном, конспиративном, идолатриском, окултном, расистичком и езотериском естаблишменту да се ограничи суверенитет за Србију. Он је у познатом тексту којег је објавио под насловом „Балканска криза 1913. и 1993” , између осталог, рекао:
“Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” (Види:_ George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).
Енглески текст гласи:
“The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…
One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…
First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…
Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the
Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…
A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations… (See: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).
Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, (биће) изабран за судију Уставног суда, након што је подржао доношење закона о „негирању геноцида“, а на предлог председника Томислава Николића. То је награда.
Какве су онда шансе да Николић не потпише тај закон?
Можда Николић и Шкулић имају ”тајни план”…
”Зашто би био проблем да се у новој инкриминацији чак стриктно наведе и усташки геноцид учињен у тзв. Независној Држави Хрватској, слично као што се у неким законима наводи „холокауст“? Могуће је и да се нова инкриминација, уз уношење намере која се своди на „говор мржње“, допуни формулацијом да се може радити и о геноциду који је „историјски неспорно утврђен“. Кад је реч о масовном геноцидном страдању Срба, али и Јевреја и Рома у тзв. НДХ, то је наш дуг историји” – Милан Шкулић, судија Уставног суда.
Заиста, зашто би то био проблем ако си судија Уставног суда, и имаш подршку председника државе и вероватно и председника владе… Сада ће Милан Шкулић да натера колеге из Уставног суда Србије да поново размотре иницијативу за оцену уставности и законитости тзв. Бриселског споразума… Као судија Уставног суда јавно ће говорити да се у Сребреници није догодио геноцид… То ће и лично да каже Давенпорту када дође у инспекцију у суд, и Скоту и Хану када их сретне на првом пријему у некој амбасади…