Разумети или волети
Никола Варагић
О суштини се може и не размишљати, писао је Шестов, и био је у праву, пошто Суштина, ионако, није доступна човеку. Човеку је доступна Енергија. Човеку је доступна Светлост. Човеку је доступна Љубав. Љубав је и суштина човекова и суштина Божја, доступна човеку. Бог је љубав. Бог је свуда, али Бога нико никада није видео, нема научних доказа и мерења у лабораторијама. О суштини не треба размишљати, у Суштину треба веровати, Суштину треба волети. Суштина се може само осећати. Бог је љубав. Љубав је Истина. „Око Истине ум налази границу свога кретања – Бог је Истина, и око Њега непрекидно и незаборавно креће се ум“ (Св. Максим Исповедник). Дакле, суштина се може осећати као љубав, као енергија Божја, може се видети кроз дејства Божја, као таворска светлост, може се и видети и чути, као Дух Свети. „Дух Свети дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде“, учи Господ. Дух Свети је дар Божји који у човеку изазива истинску љубав, без Духа Светог човек не може познати себе – Дух Свети показује човеку и све његове врлине и све његове грехове.
Љубав (Истина) ослобађа, а разум поробљава. Човеку није потребно да разуме, већ да живи (Кјеркегор, Шестов), али пре свега да живи у оном животу. Живот достојан назива живота је само онај живот који не умире, који васкрсењем прави мост у бесмртност – једино је Вечни Живот прави живот. „Човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу. Само такав човек може ићи за Христом, који својом божанском силом ослобађа свега греховног и смртног и душу човекову, и срце, и вољу, а испуњује их бесмртним и вечним. Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави“ (Св. Јустин Ћелијски). У срцу се налази знање да ли је нешто могуће или немогуће, да ли је нешто стварно или није стварно. Разум може разумети да не може познати Бога (Његов „процес стварања“, „основне елементе“ или matrix) до краја и да је разумно не тражити суштину, или тајну „језгра“, већ – живети и волети. Стваралачка активност, а са њом и моралност као главна и најважнија стваралачка активност, производ је активне љубави. Човеку није потребно да разуме, већ да воли. Љубав је дар Божји и не стиче се заслугама високоумља.
Вера у разум и/или „вишу силу“
„За интелект који би у датом тренутку знао све силе које делују у природи и положај свих ствари од којих се свет састоји… ништа не би било неизвесно и цела би се будућност као и прошлост распрострла пред његовим погледом“ (Лаплас). „Човекова гордост је оправдана. Врлином свог разума он је саздао материјални свет који превазилази чак и визије бајки и утопија… Мада многи циљеви још нису достигнути нема сумње да су врло близу“ (Фром). „Биће пронађен и камен мудрости, и еликсир живота, али путем светлог жртвовања а не мрачне себичности, кроз владавину љубави, а не насилног зачаравања. Магија ће окончати окамењеност“ (Берђајев).
Тамо где се не прави разлика између Божје суштине и Божје енергије, и између Божје енергије и природе (католици тврде да у Богу постоје и створенe енергије; за Спинозу су Бог и природа једно те исто…), научници поникли у таквој традицији и култури верују да су на путу да упознају „врховни закон природе“, „теорију свега“. Верују да, без Благодати, могу да премештају планине – себе постављају на место Платоновог демиурга, или на место Анаксанагориног ума који је свему дао кретање. То је могуће, мисле они, ако се познаје геометрија (тј. математика, физика, хемија, биологија…), пошто бројеви (и атоми, бозони, хемијски елементи, ДНК…), то „највеће добро“ које су људи „добили од богова“ (или, које су украли од богова), управљају „вечним током“ (који се открива у субатомском свету, угледа на „вечне идеје“ и математичка начела), који је ван чулне природе, али доступан преко разума и чула (тј. апстракције, научних експеримената и технике). Они верују да човек може да спозна невидљиви свет, „унутрашњу природу ствари“, „врховни закон природе“, „теорију свега“, „основне елементе“, праузрок материје, или ону „вишу стварност која није ни материја ни свест“. У то верују зато што су сигурни да не постоји „субатомски“ свет унутар или иза субатомског света, или „невидљиви свет“ унутар или иза невидљивог света (односно, да не постоји ништа што не обухвата природни свет, ван људског света). Субатомски свет је свет природних феномена, природна светлост. Према атеистима, не постоји нешто иза тога, други свет, не постоји ни нестворена светлост, не постоји Бог. Пронађено је знање које је опште и свему заједничко (или верују да су само на корак од тог знања). Субатомски или невидљиви свет може се спознати, природом је могуће владати – (други) човек, друштво, може се контролисати. То могу само они најјачи, најспособнији, „изабрани“.
Не заборавимо и другу страну. Магија је сродна науци. Окултисти верују да поседују (или да могу поседовати) „интелект“ који зна „све силе које делују у природи“ и духовном свету, и „положај свих ствари“ од којих се и физички (видљиви) и духован (невидљиви, онострани) свет састоје. Мистици опажају и појме и оно што нису могли опазити и појмити Декарт и Кант, Гете и Ниче, Ајнштајн, Хајзенберг и Бор. Међутим, не увиђају разлику између „духова природе“ и Светог Духа, између природне светлости и нестворене светлости, између демона и анђела, између „субатомског“ и субатомског света, између нестворених и створених енергија… Не сме да се заборави да „врли нови свет“ не стварају само атеисти и научници. Постоји и лева (црвена) и десна (црна) интернационала (масонерија), унутар (сваке) елите увек има мистика и упућених у окултне науке. „На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини између два светска рата. Исто је и данас. Исто је и у Србији. Зато ни магија (окултизам), ни наука (позитивизам), тиме и масонерија која се нада (тежи) њиховом сусрету, није сродна исихазму. Зато се Православље не може, речима Св. Владике Николаја, „прилагођавати и уједначавати“ са философијама и измима или другим религијама. Хришћанско братство нема никакве сличности са масонским братством. Хришћански традиционализам нема никакве сличности са нехришћанским традиционализмом.
Суштина и Енергија
Према православном, светоотачком учењу, човек је више духовно него физичко биће. Зато у православној појмовности, онтолошко и трансцендентално, као и метафизичко, обухвата и оно што је заиста изнад физичког света, оно што је и иза субатомског света, што не обухвата (само) природни и људски свет – натприродно, онострано. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће[1]. Према православном учењу, човек познаје Божје енергије, никада Божју суштину – Бог и постоји и не постоји, Он је и доступан и недоступан. Божанска природа није створена енергија. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине, која је плод Воље, а не Суштине. Створене енергије разликују се од нестворених колико и твар од Творца. Творевина је плод Воље, а не Божје суштине. Благодат је нестворена енергија. Савршенство је дар нестворене благодати Божје. Божанске енергије су Бог, али нису Његова суштина. Бог се налази у човековом срцу, али је доступан само преко Божје енергије, преко које се води дијалог, одвија сусрет, сједињење, док суштина Божја остаје недоступна за човека. Божанска природа није створена енергија. Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије.
Нестворене енергије биле би, према аналогији коју користим овде, „субатомски“ свет унутар или иза субатомског (или субмолекуларног) света који се налази унутар или иза физичког света, или, другим речима, „невидљиви“ свет унутар или иза невидљивог света који се налази унутар или иза видљивог света (природе). На пример, таворска светлост коју су Апостоли видели, није Божја суштина, већ је нестворена Божја енергија, дејство, тј. светлост, и њу човек (исихаста), може видети својим физичким очима – познање Бога (енергије) је могуће и спољашњим чулима. Бог је трансценденталан, а опет, иманентан. „Иманентност Божјег присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом“ (Евдокимов). То значи да Бог (суштина) није доступан, и да Бог (енергија или дејство) јесте доступан човеку. Човек је различит од Творца и у заједници са њим. Сједињење са Богом „не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом“. „У извесном погледу Бог и оно што је божанско могу се познати; у другом погледу не могу се познати – може се познати кроз оно што је око Њега; али се не може познати у ономе што је Он сам“ (Св. Максим Исповедник). „Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо“ (Св. Јован Златоуст). Човек са великом муком, уз велики рад и напор, упознаје субатомски свет физичког света (природу). „Субатомски“ свет унутар или иза субатомског света (или „невидљиви“ свет унутар или иза невидљивог света) остаје човеку (са „исправним“ разумом који је „у складу са природом“) недоступан. Пут до знања – да је недоступан, и до знања како је доступан – је још тежи, и захтева још већи рад и напор (подвиг човеков).
Дакле, у православној онтологији Небо је заиста Небо, а то значи да Небо није исто што и природа и свемир, или субатомски свет; Дух је заиста Дух – Божјем Граду, Небеском Јерусалиму, „није потребно сунце, ни месец, да му светле“, у њему „ноћи неће више бити“ (Отк. 21; 23, 25), јер „Бог је светлост, и у Њему нема никакве таме“ (1. Јов, 1; 5), самим тим ни греха (зла), ни смрти. Бог се од стране човека не може на било који начин ограничити: „Бог је наш на небесима, твори све што хоће“ (Псалм 115, 3).
Вера је осећање љубави према Богу (Другом)
Љубав је оно „коначно“ („извор и корен“), према којем треба да стреме философи. Љубав је онај „камен мудрости“ („еликсир живота“) према којем треба да стреме окултисти. Љубав је „врховни закон природе“ (основни или „пети елемент“ од којег се састоји свет), према којем треба да стреме научници. Љубав је „унутрашња природа ствари“ (matrix) коју треба познати. Суштина је у ономе што је вечно, непролазно и непропадљиво. Довољно је веровати да суштина Божја постоји и да је доступна путем енергија Божјих, не питајући се како изгледа Његов „процес стварања“. Да ли је толико важно од чега је састављен „етар“, или како „непсихичка информација“ путује између душе и тела? Такво знање се открива у созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, само ономе коме то уопште није важно (који о суштини не размишља, који не жели да открије тајну „језгра“ или да стигне до „тачке Омега“ и гуши жељу за виђењем, који не тежи сопственој добити и не служи само самоме себи, већ Богу), само ономе који је достигао расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“, јер се до созерцања стиже кроз покајање, кроз подвиг вере. Такво знање се открива само ономе коме није потребно да разуме, само ономе који верује без доказа и воли Бога „свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ – такав човек на крају све разуме.
Човеку који не жели да открије matrix пролазног света, који не жели да влада светом (задобије свет), већ само жели да своју душу спаси (молећи се и за спас свих душа и целог света), открива се matrix не само пролазног света, већ и matrix духовног света, matrix иза matrix-а. Наравно, ни тај matrix иза matrix-а нико не може познати до краја (као суштину Божју), зато обожен човек не би ништа мењао (својом вољом), већ би живео према Њему (и преображавао matrix пролазног света у matrix духовног света). Само када „усходи Богу незаблудним путем“, ум не прима светлост, која није нестворена светлост, за познање истинског Бога, јер би у супротном „мрак занемаривања“ постао „непрозирни застор“, а то човека „одваја од Бога више него мрак буђења грубих страсти“. Природна светлост ума достиже границу светлости и мрака, али не и светлост која нема таме.
Љубав је једина „урођена идеја“, или главни „архетип“, у човеку. Бог је усадио човеку у душу, у срце (тело) и ум, способност за богопознање, и „дао му саму силу те божанске, миротворне љубави“. Љубав Божја није нека „туђа“ сила, она се налази у богосазданој природи људској, човек има усађену способност за богопознање. Апостол Јован учи: „Ако нас срце не осуђује, смелост имамо пред Богом. Ако се држимо Христових заповести, познајемо да је Он у нама, по Духу кога нам је дао. Љубав је од Бога, и свако ко воли, од Бога је рођен и познаје Бога. Бога нико никада није видео; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама. Ако волимо један другога, Бог остаје у нама и Његова љубав је савршена у нама. Бог је љубав и ко остаје у љубави, остаје у Богу, и Бог остаје у њему“.
Живот без (ван) Бога је живот без љубави и живот без суштине и осећања смисла. „Ако љубави немам, ништа сам.“ Човек може да оствари своју суштину – ако љуби Бога више него себе самога, ако љуби ближњег као самога себе. „Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином. Богочовечанска љубав је увек тиме нова што је бесмртна и вечна и што љубећег и љубљеног сједињује до једносушности. Зато је та љубав знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником. Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). „Љубав је племенито расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско“ (Св. Максим Исповедник). „У љубави нема страха, пошто савршена љубав изгони страх, а ко се боји није савршен у љубави“ (Свети Сава).
„Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици“ – проповедао је Христос – „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. Ако волимо један другога, љубав Божја је савршена у нама. Људи су створени да се узајамно воле и испуне Богом, који је љубав. Смисао живота је живот у љубави. Смисао живота је живот у заједници са другим. Вера је осећање љубави према Другом. Љубави нема без Другог. Вера је подвиг човеков, љубав је дар Божји.
„Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком“ (Св. Јустин Ћелијски). Обновити лик Божји у себи, значи остварити своју суштину – сјединити се са Богом до једносуштности.
______________________________________
[1] „Бог је створио из небића биће, из невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће“ (Св. Јован Златоуст).
Видети још
Categories: Српско православно стање
Веома добар чланак о којем се може још дуго дискутовати !