Грађани Србије који памте прилике у социјалистичкој Југославији вероватно се још добро сећају појма морално-политичка подобност, док млађим нараштајима треба објаснити како се њоме, заправо, означавало чланство у Савезу комуниста (једине постојеће политичке странке) и да су кандидати за руководећа, такозвана одговорна, места морали да најпре испуне овај и најважнији услов.
Карикатура: Душан Петричић
Ко није имао црвену књижицу знао је своје место и није ни покушавао – сем у случајевима потпуне безазлености – да учествује у конкурсима за шефовске положаје, па се задовољавао другим радним местима, а посла је било за све који су желели да га се озбиљно прихвате.
После пропасти социјалистичке Југославије све се изменило. Успешна предузећа и фабрике су затворене, привреда је у условима новог колонијализма нагло пропадала, што је све довело до великог смањивања могућности за запошљавање у свим бившим републикама СФРЈ. У таквим околностима ни грађанима Србије није ништа боље. И они веома тешко долазе до радног места, не само кад су то руководећа, и уопште боље плаћена и сигурнија, већ било каква која омогућавају бар пуко преживљавање.
У оваквим околностима није никакво чудо што се људи окрећу странкама на власти у нади да ће им оне омогућити не само да се запосле већ и да се дуже задрже на радном месту.
Партијама на власти, разуме се, одговора да на овај начин повећавају број својих чланова, те се у Србији већ скоро четврт века веома успешно примењује критеријум страначке подобности. Од ње имају користи како они који траже посао, тако и партије на власти, које на тај начин повећавају број својих присталица и сигурних гласача.
С времена на време, у предизборним кампањама могу се чути најаве како ће ова или она странка борити против ове појаве, али од тога никад ништа није било, већ би се, чим се гласови преброје и прогласи победник, све настави по старом, опробаном рецепту. Ко хоће посао, нека се најпре упише у странку на власти.
Недавно је откривено да је пракса страначког запошљавања обогаћена новом подврстом. Она би се могла назвати морално-политичко-породична подобност, а забележена је у Градској скупштини Суботице.
У двадесет јавних предузећа, установа и друштава којима управља град, на седници Скупштине промењени су чланови надзорних и управних одбора.
За тај поступак није било никаквог објашњења, изгледа ни потребе – сем ако се не рачунају интереси појединаца, како тврде представници опозиције.
Таква оцена постаје разумљивија, ако се узме у обзир чињеница да су одлуком Градске скупштине Суботице у и чланови уже породице директора или носилаца јавних функција постављени за чланове надзорних одбора. Што им је омогућило лагодан месечни додатак од 20.000 до 30.000 динара. Није претерана свота на ову скупоћу, али је свакако вајдица.
Рука руку мије, па се са оваквим решењима сложила и Комисија за административна питања. Разуме се, њеног председника нису збуниле примедбе опозиције, већ је објаснио како се све радило по закону и да су у свим случајевима задовољени прописани критеријуми. За њега није било ништа необично што из опозиционих партија није било тако добрих кандидата (као из владајућих) јер су оне мање, па им је тешко да у својим странкама нађу кандидате који испуњавају услове, док је партијама на власти то много лакше и стога није чудо што су изабрани њихови чланови.
Посебно је занимљиво али не и необично што је за члана једног управног одбора постављена и супруга поменутог председника.
Истина, новинарима је рекао како му је непријатно што је он био у комисији а предложена је и његова супруга. Но свакако је још веће сажаљење изазвао речима „како осећа грижу савести што није прочитао биографије свих кандидата и проверио све податке, па и о сродству”.
Чиме је сасвим отворено признао како је радио несавесно и тиме свакако оштетио неке кандидате који нису са њим у брачној заједници или рођачком сродству, али ко би могао да буде толико безазлен да верује како ће постављена бити поништена, а врли председник Комисије за административна питања сносити било какве последице?
Categories: Преносимо
Оставите коментар