Први пут објављено 1998. године
Протојереј др Жарко Гавриловић
Некада су Римљани, да би алармирали опасност од Ханибалових напада на Рим, како сведочи Цицерон, (Philipo. I, 5), говорили: Hannibal ante portas (Ханибал је пред градским капијама). Судећи по свему шта се у свету збива: насиље, државни терор над појединцима, светска диктатура моћних и богатих над немоћним и сиромашним, истребљивање народа, етничко чишћење у Африци (у Бијафри), Европи (над Србима), Азији (над Курдима) и другде, бомбардовање недужних цивила са биохемијским отровима, нуклеарним радиоактивним материјалом (као оно што је НАТО извршио над Србима у Босни), терор над децом (у Републици Српској, у Ираку), некажњено загађење природне средине, силовање деце, разне тортуре и неправде, какво је замешатељство у Хагу, мислим на Међународни суд, бестијална пропаганда лажи, сатанизовања и неправде какву против српског народа врше Ватикан, Немачка, Америка и Енглеска, зашим гладовање читавих народа док други расипају природне ресурсе и храну, еколошка тровања и поремећења природне равнотеже у свету услед и због човекове Богоотуђености, неморала, себичности. Све су то разлози и наши оправдани поводи да узвикнемо: Antichrist ante portas!
Додатни, по нашем мишљењу главни, разлог да ову важну лозинку непосредне светске опасности узвикнемо налазимо и у чињеници што „свети отац папа“ има да ускоро, тачније 3. октобра ове, 1998. г., прогласи једног злочинца за свеца – Алојзија Степинца, загребачког надбискупа (који је проглашен кардиналом када су га комунисти ухапсили), и то на захтев другог злочинца, Титовог генерала и бившег шефа персоналне службе ЈНА (Фрање Туђмана). То што слично сличноме тежи – што Титов генерал и злочинац српског народа – Туђман – жели да види као свеца другог злочинца над Србима – Алојзија Степинца – није никакво чудо, јер латинска изрека каже: Similis simili gaudet. Али је најблаже речено, непримерено да се толико манипулише Христовом црквом, ако је то она уопште, да би се злочинац прогласио светим и блаженим. И то од кога?! – Од, како кажу, светог оца папе.
О tempora! О mores! (О, времена! О, морала!).
Зар пред лицем Бога Створитеља, пред милијардама истински светих Христових угодника, пред плејадама небеских мученика из Србије и других крајева наше земље које су усташе измождиле уз благослов Алојзија Степинца и његових фратара који су насилно покрштавали Србе, многи међу њима и клали и убијали Србе, какав је, рецимо, Фра Сотона, може „свети отац папа“ да прогласи злочинца свецем? Зар код толико јавних и тајних докумената, добро чуваних у катакомбама Ватикана, по архивама света, противно документима која су објављена свуда у свету, „свети отац папа“, сме да се дрзне на тако богохулно дело, противно свим канонима Цркве, свим правилима хришћанске вере која одолева зубу времена и искварености Римокатоличке цркве?!
Поменимо само неке књиге, и документе које оне износе, о директној умешаности Ватикана и римских прелата и фратара у покољу Срба, и не само Срба, за време Другог светског рата, у заветрини Хитлера, као што је Туђман сада клао и прогањао Србе уз директну помоћ Ватикана, папе Војтила, Немаца, Американаца и Енглеза. Те књиге нису писали само Срби, или само Србима наклоњени странци, већ многи људи добре воље и хришћанског морала широм целог света, на свим језицима „културне Европе“ и још „културније Америке“. Поменућу само неке, јер ми простор не допушта да поменем све, међу којима можда нећу поменути све најважније. Ту је, најпре, Mаgnum crimen Виктора Новака, честитог Хрвата, у то време, и честитог римокатолика, па Документа о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, издатој у Загребу 1946. без аутора, као званично државно издање, затим Алојзије Степинац – Злочинац или светац од Бранимира Станојевића, па Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ, коју су издали правдољубиви новинари – Хрвати у Загребу 1952, Павелић Шиме Балена (Загреб, 1952) у којој VII поглавље говори о „Покрштавању Срба и неизбрисивој љаги на лицу Ватикана“, ту је и The Vatican’s holocaust од Avra Manhattana, „сензационална бројка најстрашнијег религиозног масакра у веку“ како сам писац књиге каже; онда: Ватикански терор над Југославијом од истог писца, штампана у Лондону 1953, где се истиче да је главни инспиратор масакра над Србима била Римокатоличка црква и њен „поглавник“ Алојзије Степинац (поглавље XII); извештај о расистичком и религиозном масакру од стране Хрвата и Ватикана над Србима који је написао Француз Едмонд Пари (Admon Paris): Genoside in Satellite Croatia, 1941 – 1945, преведена на енглески од стране Л. Перксинса, штампана у САД 1961. Списак ових и оваквих књига је дуг.
Павелић и Степинац
Ту можемо убројати и наше монографије: Највећи злочини садашњице др Драгослава Страњаковића, Холокауст у НДХ Лазе Костића, Ватикан и Јасеновац Владимира Дедијера, Јасеновац Атанасија Јевтића, Ко је крив за злочине над Србима у НДХ? Лазе М. Лазића и још многе друге књиге и студије.
У свим овим књигама и документима, ако и апстрахујемо оне које, забрањене иза „седам печата“, љубоморно добро чува Ватикан од погледа јавности и радозналаца, има обиље материјала о директној вези Ватикана, Надбискупског стола у Загребу, и лично Алојзија Степинца, као и папског изасланика Марконија при „Поглавниковом двору“ у Загребу. Па зар, супротно свему томе, сме „свети отац“ да прогласи злочинца за свеца? У кога Бога онда он верује? кога Христа исповеда? пред кога ће после смрти, која му је врло близу, стати и своје грехе исповедати? Ако се узме у обзир какве су папе – Борџије и преваранти – биле на челу Ватикана, ако се зна колико су људи, преко инквизиције – оне у средњем веку и оне коју данас Ватикан проводи у Европи и у свету, отерали на онај свет у најгрознијим мукама; ако се зна да су папе продавале и опрост грехова умрлих за новац живих; ако се зна да су грешне папе себе проглашавале за безгрешне и свете, супротно свим хришћанским канонима и Христовом учењу; ако је тачно што се говори да је и „свети отац папа“ продавао цијанкалиј фашистима да се трују и убијају њихове жртве, онда није никакво чудо што садашњи папа, иако Словен по народности али паганин у души, жели да једног злочинца прогласи свецем и тако, на најдиректнији начин, поново исмеје, разапне, осуди Христа и све што је хришћанско.
Али, ако је то све тако и све тачно, није ли онда заиста дошло време појаве Антихриста? Није ли Антихрист већ међу нама? Па ако јесте, како успева да пороби цео свет, мислим онај који учествује у сатанизовању Срба, чак да придобије за то и браћу Јевреје са којима смо делили мучеништво, крв и зној у страдању, ако је садашњи Поглавар Римокатоличке цркве учествовао у геноциду над њиховим сународницима? Данас, он активно сарађује са Туђманом у геноциду над српским народом.
А да је Степинац злочинац сведоче и ова факта: у покрштавању Срба, које је било насилно, учествовало је преко хиљаду Степинчевих фратара, а више десетина њих је Србе мучило, силовало, о чему постоје непобитни докази. У прилог томе служи чињеница: Сам Степинац је говорио даје православље највеће зло, срамота Европе и света што сведочи даје био опседнут сатанском мржњом према Србима и православцима. У његовој катедрали у којој је он скоро свакодневно служио мису, нарочито о сваком Поглавниковом рођендану, нађена је 1945. огромна количина злата, драгог камења, новца, насилно отетог од жртава усташког терора и „припремљеног“ за трезоре Ватикана.
Уколико је „свети отац папа“ у стању да прогласи за свеца великог злочинца XX века, мене неће чудити ако он, после тога, не покуша да рехабилитује самог Сатану, који је од искона противник људски и Христов.
Чудимо се свему овоме, и не можемо никако да се начудимо томе што цео хришћански и нехришћански свет ћути и ћутке пропраћа велику лакрдију и сатански ритуал припремања беатификације хришћанског злотвора? Питамо се: Није ли Велики инквизитор Достојевског изашао на светску позорницу и почео да прети самом Христу и свим доследним следбеницима Његовим: Ако поново дођеш међу нас, распећемо те и пребити. Не ствара ли овим, како би о. Јустин Поповић рекао, Ватикан религију Човекобоштва уместо религије Богочовештва коју нам је оставио Христос?!
Са своје стране нама који ово посматрамо, пошто Српска православна црква ћути, САНУ је немушта, српски интелектуалци по збеговима, све ово изгледа и смешно и жалосно и трагично. Остаје нам да се уверимо да папа Војтила има хришћанско име, али паганску и фашистичку душу, и да завапимо Господу, како је и Он чинио у највећим мукама: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“! (Лук. 23,24).
Први део наслова: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар