Турски председник гура преко обе турске јужне границе
(Економист, Лондон, 29. 10. 2016)
Годинама, турски председник Реџеп Тајип Ердоган, захтева од својих западних савезника да му помогну у формирању тампон зоне на северу Сирије која би имала улогу уточишта за избеглице и мостобрана за антивладине побуњенике. Сада има оно што је прижељкивао. Пошто турске трупе и њихови савезници на терену контролишу подручје које се протеже од Џараблуса до Азаза, неких 90 километара (55 миља) западно, Ердоган је убио две муве једним ударцем. Потиснуо је снаге Исламске државе довољно далеко на југ да значајно умањи ризик од ракетних напада против турских градова. Такође је зауставио снаге Народне заштитне јединице, курдску милицију коју подржавају Сједињене Државе а коју турска Влада сматра терористичком групом, да повежу своје територије на истоку и западу.
Турске снаге и са њима повезани милитанти намеравају да продру још дубље на југ. Раније овог месеца оне су лако прегазиле град Дабик (видети чланак). Сада планирају да марширају на ал-Баб, где се очекују много жешће борбе. Ердоган наводи да би ускоро могле да крену и на Раку, престоницу џихадиста. Све ово може да постане расипање ресурса. Турска не може још много да напредује без ангажовања додатних трупа, наводи Кан Акун (Can Acun), истраживач из Фондације за политичка, економска и социјална истраживања (турски Siyaset, Ekonomi ve Toplum Araştırmaları Vakfı, скраћено СЕТА), провладиног тинк-тенка.
Неки од побуњеника из Џараблуса би евентуално волели да уђу у борбу против сиријске владе Башара ал-Асада. „За нас, најважнија ствар је пробијање опсаде Алепа“, наводи млади борац Фикрет. Можда им се жеља неће испунити. Невољно прихватајући да Асад неће отићи, Турска више није део активности које за циљ имају смену режима. Фокусирајући се уместо тога на своје двориште, она је склопила погодбу са Русијом, наводе аналитичари. „Русија ће дозволити Турској да задржи џеп око Џараблуса, а у замену Турска се неће противити дешавањима у Алепу, наводи Бехлул Озкан, предавач на Универзитету Мармара из Истанбула. „Ово Турску чини зависном од Русије. Ако делује против руских интереса, Русија може да јој направи проблеме у Сирији.“
Чак иако је све непредвидљивији Ердоган прихватио Асадову власт у Сирији, његове амбиције се протежу много даље од Џараблуса. Током претходних неколико недеља, он изнова потеже читав век старо право да интервенише на јужној периферији своје државе. „Од сад па на даље… нећемо чекати терористичке организације да дођу и да нас нападну“, рекао је Ердоган у говору 19. октобра. „Неће моћи да нађу мир ни у једном месту на страни.“ Турски авиони тукли су курдске позиције свега неколико сати после овог говора, што је било отварање новог фронта у борби против курдских побуњеника, Радничке партије Курдистана, која је повезана са Народним заштитним јединицама. У бомбардовању је према извештајима армије страдало и до 200 бораца.
У вези са приговорима његових ирачких суседа и америчких савезника, Ердоган галами за већу улогу у офанзиви против Исламске државе у Мосулу, наводећи дужност да заштити сунитске једновернике од шиитских милиција. Његове речи о инвазији су вероватно блеф, смишљен да одржи талас националистичке екстазе на коме Ердоган планира да се домогне новог Устава и извршне председничке власти наредне године. „Да би ова реторика имала било какву тежину потребно вам је педесет пута више трупа и тенкова на терену у Ираку“, наводи један аналитичар. Али Ердоган може и да изненади. „Ми се разумемо у послове у овом региону“, упозорио је председник Западњаке у свом говору: „Ви сте странци. Ви их не знате.“
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић