Добар дан, гледате програм Дугинове смернице.
Пред нашим очима, односи између Русије и Запада, се заоштравају. Западни медији су покренули кампању без преседана, да се оцрни Русија. Све конвенције су погажене, Русију етикетирају не бирајући речи више се не обазирући ни на разум, ни на изражавање. Руси су зло – због тога што су они зло. Тачка.
Сваки наш покушај да се изрази другачији поглед на ствари – на саму Русији, на политику САД и њене савезнике у НАТО-у на Сирију или Украјину – дочекала је бујица информационих контранапада. А ако то није довољно онда Запад затвара рачуне Руских информационих агенција као што се недавно догодило са РТ (Russia Today). Чак и невина посета патријарха Кирила Енглеској и његов сусрет са краљицом која је, узгред, и поглавар Англиканске цркве изазвао је буру негодовања: „Како то, то је Руска Црква а она је солидарна са руском Државом. А то је само по себи злочин“.
Тако се ради само у припреми рата.
У таквој ситуацији нама је потребно да са нечим одговоримо, и ми одговарамо. Нама су потребни савезници, и ми их константно тражимо – међу онима који се не слажу са америчком хегемонијом и једнополарним поретком у свету. Тражимо их и са десна и са лева. Али све су ово тактички потези у духу политике реализма. А нападају нас идеологијом. Ми том нападу супротстављамо истину, рећи ћете ви. Но добро, истину. То је за патос и контра-пропаганду. Они лажу а ми говоримо истину. Нека буде тако. Али апстрактнији аналитичари, кажу мало трезвеније: „Запад говори само оно што њему одговара. Ми – такође говоримо оно што одговара нама“. Али овде постоји једна суштинска разлика. Запад не само да просто лаже то јест, другим речима, инсистира на својој тачки гледишта. Он лаже систематски. Запад има идеологију и све информативне ратове Запад је заснивао баш на њој. Сваки редов или још боље официр информационог рата Запада против Русије зна основне принципе тог рата, у коме он учествује. И ти принципи нису тактички или стратешки они су дубљи, они су – идеолошки. Ми имамо посла са правим идеолошким ратом. Крајње је лакомислено и кратковидо сматрати такав рат за ситуациони или позициони. Све је много дубље и озбиљније.
Идеологија, на основу које је Запад изградио своје информационе стратегије – то је либерализам. Ова идеологија верује да је закон историје – напредак. А напредак се огледа у томе, да појединац добија све више и више права и да постаје све независнији од државе, религије, друштва, породице па чак и пола. На равни економије, напредак обезбеђује слободно тржиште и не мешање државе у то тржиште. Историја Запада у епохи Нове ере и савремене Постмодерне узима се за образац таквог развоја. Одатле произилазе фундаментални закључци:
- Потребно је укинути државу и створити цивилно друштво на глобалном нивоу на чисто индивидуалној, космополитској основи
- Треба отворити све границе и учинити их прозрачним за транснационалне монополе
- Неопходно је потчинити све незападне земље тој либералној логици и натерати их да иду тим курсом
- Све који се супротстављају треба сломити, покорити или уништити
Сада нађите у тој шеми место Русије – која брани мултиполарни свет, особен начин развоја, национални суверенитет и традиционалне вредности – породичне, религијске, моралне. И ви аутоматски добијате слику непријатеља. Библија либерализма Карла Попера и његовог ученика апостола Џорџа Сороса се тако и зове „Отворено друштво и његови непријатељи“. Испада да је Русија – непријатељ отвореног друштва и препрека на путу успостављања Светске Владе. Због чега и јесте главни непријатељ. И онда није важно да ли смо ми демократични или не имамо ли унутра отворено тржиште или не. Ми смо непријатељ по идеолошким схватањима. Ми стојимо на путу победе либералне идеологије и, стога, нас треба сломити, онемогућити, демонизовати и уништити.
Пошто ми не журимо да се сами од себе распаднемо и нестанемо са светске арене и напротив, последњих година, посебно после Крима и Сирије само јачамо, ту на лицу идеолошке позадине рата. А онда ту је и реалиста Трамп који није толико ангажован у либералној идеологији и прети да уништи планове либералних фанатика. Значи потребан је рат. И улоге у њему су плански подељене.
Нама, да би учествовали у овом не само информационом него и идеолошком рату у потпуности недостаје само једна ствар – идеологија. Уосталом агенти утицаја Запада промишљено су убацили у текст нашег Устава ставку којом се у земљи забрањује идеологија. Чиме су нас лишили могућности да систематски одговоримо на напад. Тако да ми радимо по методу покушаја и грешке, по савести – како нам дао Бог.
Све најбоље, гледали сте Дугинову смерницу о идеолошком рату Запада.
У војној сфери, ми смо спремни за режим мобилизације. У сваком случају ја се надам да смо спремни. Али у идеолошком смислу, упркос потпуног одбацивања либерализма и либерала у нашем друштву очигледно је да смо у заостатку. Данас је јасно шта ми одбацујемо. Ми одбацујемо Запад и САД у његовој агресивној форми. Али шта ми заступамо? О томе ће бити речи у следећој смерници.
Categories: Преносимо
ИЗВЕСНИ ЗАКУЛИСНИ, ПОЛИТИЧКИ И ЕКОНОМСКИ ФАКТОРИ…
Ваља имати у виду да извесни закулисни амерички фактори, који су познати као „кингсмекери“ стварају и усмеравају јавно мњење у САД, када су у питању претседнички избори, на којима се такмиче две политичке партије, које се боре за власт. Њих је лако распознати по томе што лако прелазе из партије у партију. Кандидат „кингсмекера“ не критикује другог кандидата „кингсмекера“ – “A kingmaker candidate does not criticize other kingmaker candidate… ” (Види: Phyllis Schlafly, A choice not an echo – The inside story of how American President are chosen, Alton, ILL., U.S.A., 1964, стр. 88, – Филис Шлефли, Избор а не отсјај…). Њихов крајњи циљ је остварење једног једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, потчињеног америчком месијанизму тз. источног естаблишмента са седиштем у Њујорку, којег претстављају између осталих и тз.
„кингсмекери“, тријалисти, фабијанци, троцкисти, велики изабраници и велики
финансијери… Тај план су резимирали амерички претседници Грант 1872, и Вилсон 1918. године (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967). Такође, тај план је укратко изложио пред америчким сенатом Џемс Пол Варбург 1950. године:
„Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ћр та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – “We shall have world government whether we like it or not. The question is only whether world government will be achieved by consent or by conquest” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy, an intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 114).
Имајући у виду да политички циљеви тз. „кингсмекера“ садрже потпуну контролу државе над економским животом америчке нације и примену експерименталних социјалистичких економских теорија енглеског економисте-фабијанца Џон-а Мејнард-а Киниза, познату под именом „Кинезианизам“.
Кинизев развитак економске теорије полази од поставке да је трошење новца творац обиља и богаства а не штедња. Што се више и немилице троши, то ће се све више и боље комбиновати запослење и потрошачка моћ. Уместо штедње, Киниз је препоручио немило трошење као основу благостању. Основу његове фабијанске- социјалистичке економске теорије представљају потрошачи, којима Киниз препоручује на место штедње, неограничене банкарске кредите. Такође, Киниз је захтевао да држава иступи као масовни потрошач да би обесхрабрила штедише постепеним смањењем вредности новца, јер ће наступити са извесним задужењем. Он је још рекао да се економске кризе могу избећи и да се обиље може постићи штампањем новца (Види: Keynes John Maynard, The general theory of employment, interest and money, New York, 1936; Keynes John Maynard, Economic consequences of the peace, New York, 1920).
У овом контексту, поменули бисмо извесне податке о „великом успеху“ закулисног Кардељевог и Брозовог фабијанског, интермариумског и фашистичког експерименталног економског система. У београдском НИН-у од 9. децембра 1973. године објављени су извесни подаци о Брозовим гастарбајтерима из којих се види да је на 12 милиона страних радника у западној Европи „сваки дванаести Југословен“. У току 1964. године било је само 138.000 југословенских радника-гастарбајтера а у току 1972, било их је преко 960.000 хиљада. Важно је напоменути да је 1972. године сваки гастарбајтер слао у Брозов рајхстаг по 883 долара годишње.
Гастарбајтери су се спојили у извесној мери са „југословенском“ милионском политичком и староседилачком емиграцијом 60-тих и 70-тих година ХХ столећа, за које знамо да су великим делом били Срби. Данас српска дијаспора шаље у Србију “сваке године више од четири милијарде евра дознака из иностранства…” (Види: Од дијаспоре с љубављу, “Глассрбије”, 8. фебруар 2014).
Колико је Брозов робовласнички режим и контра-револуционарни преврат 1948. године био по Србе трагичан и колико је био економски успешан, види се најбоље по томе што је продао милионе најбољих радника и стручњака капиталистичком западу или их растурио да аргaтују по капиталистичким и колонијалним државама у Африци и Азији…
Према једном извештају београдске “Политике” број “гостујућих” радника из Југославије у западним капиталистичким државама попео се на милион у току 1970. године. “Тако ћемо, каже лист, представљати једног од главних извозника радне снаге на целом европском континенту, с обзиром на укупан број становништва способног за рад”.
Одлазе на рад све више и жене. Од 500,000 жена радница у Немачкој су 110,000 из Југославије. Све је већи број одлива високо квалификованих радника. Брига је и то што се најмање Југословена враћа кућама из иностранства. А најновија је брига у томе што у последње време, радници не одлазе на рад него се потпуно исељавају и напуштају земљу дефинитивно…” (Види: “Политика”, Београд, 30. јул 1970).
На овом месту вредно је поменути и писмо финског политичара Перти Хатаја, које је упутио у току 1970. године југословенском робовласничком и западно-европском и америчком империјалистичком лакеју Јосипу Брозу Титу, који је био “чисто британска aвантура…” (Види: A.I.P. Taylor, The Second World War….) у којем дословно каже:
“… Већ дуго времена ја пратим ситуацију у Југославији и добро познајем њену историју. Све информације које наводим проверене су са више страна. Морам да признам да сам поражен догађајима у Југославији у току последњих тридесет година, тим пре што имам много пријатеља у Југославији…
Ја сам по професији економиста и добро ми је познато да је према комунистичким теоријама незапосленост феномен капитализма. Али сада 25 година од како сте узели власт у Југославији постоји незапамћена незапосленост. Преко 700. 000 радника било је приморано да оде у западне земље у потрази за послом. Управо су радници највише очекивали од ваше владе.
Нас овде у Финској чуди да према званичним подацима још увек има два милиона грађана Југославије који не могу да читају и пишу. То доста потсећа на Шпанију и Португалију…
Мене је нарочито поразило да после 1948. Југославија није постала слободнијом земљом. То је било могуће и пожељно у тој земљи која је толико страдала и која је окружена једино слабим суседима…
Свима је познато да је Југославија федерална држава где сви народи имају наводно загарантована права. Како да се објасни да Срби изван уже Србије немају никаква национална права ( на школе, српску ћирилицу, организације, штампу итд. ), иако су Срби највећа нација у Југославији? За време рата Хитлер је направио велику грешку када се окренуо против највећег народа на Балкану, тј. против Срба…” (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, 9. септембар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).