Обратите пажњу на ову збирку песама (Ана Долгарева: „Одлазе заувек“, Граматик, Београд, 2016, превод Радмила Мечанин), песникиње из Донбаса и о Донбасу. И то не не пролећа, цвећа, свакодневнице него баш рата у Донбасу, онога што нас сад толико узнемирава, којој год „страни“ да припадамо. Јер то није ствар ни политике ни идеологије, него разумевања и саосећања, што наравно не значи да треба да будемо политички или идеолошки идиоти, који упорно превиђају очигледно.
Ово је књига о месу и телу рата, страна свакој апстракцији, мировњачко-морализаторској или геостратешко-императивној, како год. Ово није књига некога ко је хтео рат нити сматра да је рат антрополошка или онтолошка нужност, нити романтични занос супротстављен „досадној“ свакодневници, нити херојски дарвинизам „нове крви“.
„Нисмо умели да ратујемо, ал брзо нас научише.
И нема у рату романтике, баш никакве романтике,
само је ветра степског превише
и горчина од губитака.“
И када у предговору Захар Прилепин ову књигу и ову песникињу назива безобразном, при чему „то није безобразлук нарциса … већ безобразлук чемара“, он је и те како у праву. Права мета ове књиге је колонијални дискурс, одакле год он долазио, и под којим год именом, а пречесто и из саме Русије, па и под именом „патриотизма“. Дискурс који рат и смрт апстрахује, отуђивањем од патње другог поричући сопствену одговорност. Где се дистанца сматра мерилом цивилизованости, поезија је игра, а егзистенцијални ужас – ситна конформистичка сујета.
Овде тога нема. Па баш због тога, поред смрти може да се говори и о љубави. У томе да у рату поред крви и меса могу да се виде и анђели – у томе нема никакве романтике, то само значи имати изоштрен поглед, чак прави поглед писца, рекао бих. А то не говори ништа добро о рату, али, можда и ипак, говори нешто, чак можда нешто добро, о човеку. А рећи, данас, још нешто добро о човеку – зар има шта прече, луђе, опасније?
Форматирају нам поглед и ум, претварају нас у апстракцију. Не дајмо се.
А замислите, у томе нам може помоћи и поезија.
„Кроз крв, бол, неиздржљиво очајање
избијаш у тај простор где постоје само
љубав и Бог.“
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Одличан приказ! Заинтересовао ме је за књигу за коју сумњам да бих сазнао на други начин. Мислим да би било интересантно да се избор из преведене поезије објави и на интернету – ако би издавач био тако љубазан да нам уступи права. Поред тога ваљало би се распитати да ли су нека русофилска удружења спремна да организују понеку промоцију можда јединог дела донбаске књижевности преведеног на српски језик?
Мислим да и нова књига Захара Прилепина “Шта све још треба решити” на неки начин спада у “донбаску књижевност”, иако је аутор убраја у публицистику. Но, сумњам да је њен ненадани издавач (“Самиздат Б92”, заслужан што код нас Прилепин иде на латиници) , пристати да уступи права на одломке русофилским удружењима и порталима:))
П. С.
Користим прилику да благо приватизујем овај портал и онако изокола протнем тражење опроста од Владе Коларића, што не стигох да му се јавим ономад кад је требало да заседнемо у “Зори”. Владо, ако си негде у то време писао овај текст, онда је дефинитивно добро што се нисмо видели. Ето…
Још једном: „Кроз крв, бол, неиздржљиво очајање избијаш у тај простор где постоје само љубав и Бог.“