Александар Апостоловски
Владајући још од времена када Деју Савићевића није мучио примицач, Мило Ђукановић је на изборе изашао као последњи европски господар из доба комунизма.
Четврт века је управљао племенима, људима и судбинама кроз четири државе и две идеологије, наставивши да следи балкански усуд као слобиста и анислобиста, као русофил па натофил, побегавши из Амфилохијевог царства небеског у новостворену духовну фракцију Мираша Дедеића.
На велику сцену га је извео Слоба, као увозника антибирократске револуције на Жутој греди, али је скоро двометраш од великог Србина двокораком стекао статус великог Црногорца, обогаћеног руским капиталом, а потом снажном НАТО подршком.
Да ли су, после његове абдикације, миловци заиста остали без Мила, или је његов трећи одлазак са трона још један прагматични маневар доскорашњег премијера Црне Горе, са идејом да једно време проведе у сенци, из које ће управљати мандатаром Душком Марковићем, земљом и пословима?
Уласком у игру бившег шефа црногорске тајне службе и свог најближег сарадника Марковића, Мило у влади оставља свој мозак и утицај, схватајући да је постао превелики баласт за хладноратовску атмосферу која је обележила црногорске изборе и као плима се излива у Србију.
Хапшење бившег команданта српске жандармерије Братислава Дикића и још двадесетак људи из Србије на дан гласања, узбуркало је односе два некадашња ока у глави који су грађени на личном пријатељству Александар Вучића и Мила Ђукановића.
Додатна истрага у Београду тек треба да покаже ко је у Србији заиста покушао да дестабилизује Подгорицу, а помињање руског фактора који покушава да одвеже Мила од Шесте флоте, претворило је читав регион у нови полигон одмеравања снага Американаца и Руса.
Зато се сценарио владе миловаца без Мила могао наслутити, јер су ови избори, као никада раније, били гласање „за” и „против” једног човека. Четврт века на власти је за балканско мерење времена читава вечност и толики боравак на престолу је истовремено постала његова најјача, али и најслабија тачка.
Тако је младић који је испливао из првог хладног рата као најмлађи европски премијер – имао је 29 година – заронио у други хладни рат где ће испод површине чекати на ново израњање.
То је први пут учинио октобра 2006. године, предајући премијерску штафету Жељку Штурановићу, управо неколико месеци после референдума о независности Црне Горе. Други пут штафету никшићког маршала је прихватио млади Игор Лукшић 2010. године и оба пута Мило је стварао утисак илузије духа који лебди над пјену од мора. Не види се, али је се његово присуство и те како осећа.
Многи се кладе да некадашњи верни Титов омладинац чека да заузме место председника Црне Горе, јер, како би рекао онај маршал – народ који има овакву омладину, не треба да брине за своју будућност.
Categories: Преносимо
Оставите коментар