Мишa Ђурковић: Шта то беше владавина права

Да се разумемо, свака држава има неки облик организованог криминала, али у релативно уређеним системима он је под контролом и сам зна границе

misa-djurkovic-240

Мишa Ђурковић

После политичких промена 2000. године Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница сукобили су се око разних питања, укључујући и расподелу моћи, али и око правца и брзине промена у држави. Ђинђић је захтевао брзе, како је он говорио – суштинске реформе, пре свега у областима економије и администрације. Коштуница је, међутим, бар у прво време, инсистирао на сигурности и стабилности као основи за било какав солидан и утемељен развој. Покушавајући да објасни своју позицију, најчешће је помињао идиом који заиста лежи у темељу савремене либералне демократије и стабилних западних друштава: владавину права.

Суштина владавине права јесте постављање оквира у коме су правила иста за све учеснике у економској, политичкој и било којој другој утакмици. У коме се закони доносе да би предвидљиво и неарбитрарно регулисали односе и конфликте и у коме се неселективно примењују. Њихову примену гарантује независно и објективно правосуђе, као и ефикасан и праведан систем силе, дакле полиција.

Шеснаест година касније, поставите себи питање да ли било шта од овога имамо у нашој земљи? Односно, како је могуће да држава која је прошла неколико комплетних реформи правосуђа и која је све то време под директним надгледањем и усмеравањем западних сила, тако лоше стоји с вредношћу која би морала да буде основна за демократску транзицију?

Подсетимо, процес европских интеграција номинално би морао да се води на основу критеријума које је Унија поставила на самитима у Копенхагену 1993. и у Мадриду 1995. Један од три основна критеријума, разумљиво, јесте владавина права. У пракси, у систему условљавања који је Унија примењивала према овом региону и пре свега према Србији, ово основно питање увек је потискивано и никада се о њему није водило рачуна. Зашто? Зато што су западне силе преко система условљавања фактички наставиле да спроводе своје геополитичке циљеве, односно да усмеравају процес распада Југославије према циљевима које су дефинисале још у другој половини осамдесетих.

Ево последњег примера – недавно одржаних избора у Црној Гори. Деценију уназад опозиција јавно износи доказе о кршењу изборне процедуре, претњама, куповини гласова и другим непочинствима које Ђукановићев режим примењује. На прошлонедељним изборима, уз стандардни репертоар превара, први пут у историји постојања „Вајбера” и „Вотс ап месинџера”, на једној територији они су били суспендовани. Уз то, усред изборног дана организована је превара с некаквим „терористима” која се читав дан вртела по медијима, што је директно утицало на изборне резултате и омогућило Ђукановићу да избегне чист пораз.

Убрзо су се огласили висока представница ЕУ и комесар задужен за питања проширења да поздраве изборе као демократске! Каква црна демократија?! Но као и у многим другим случајевима, важнија је била изјава портпарола НАТО, који је поздравио резултате јер сматра да ће победа Ђукановића значити континуитет атлантских интеграција Црне Горе. Кога брига што оне иду супротно вољи народа… Ако се дода пропагандно лудило у виду оптуживања опозиције да ,,ради за Русе”, постаје јасно зашто хладноратовска логика обележава деловање ових високих званичника. Али шта би са копенхашким критеријумима и с европским вредностима од којих би владавина права морала да буде приоритет?

Вратимо се сада на језиви случај Салета Мутавог, који је ових дана нажалост више од свега показао у каквом друштву и систему живимо. Како је могуће да је човек који је правоснажно осуђен као криминалац више од три године избегавао да оде на робију, да је у међувремену наставио са истим криминалним активностима, да је терорисао управу Партизана, итд? Хоће ли ико да за то одговара? Како је могуће да у овој држави постоји каста људи која је изнад закона и за коју не важе правила као за нас остале? Зашто неки могу кући са наногвицом, а остали морају у затвор? Узгред, како је могуће да ниједан политичар није правоснажно одговарао за сва силна дела за која су хапшени и доказано оптуживани?

Да се разумемо, свака држава има неки облик организованог криминала, али у релативно уређеним системима он је под контролом и сам зна границе. А државни органи, укључујући и правосуђе и полицију, раде на његовом сузбијању. Ако смо дошли у ситуацију да државно финансирани клубови одају почаст осуђеном криминалцу, и ако на кошаркашкој утакмици организоване банде слободно прете обичним посетиоцима који долазе с децом, онда су те границе дебело пређене.

Нажалост, у извештајима о напретку Србије нећете наћи те ствари нити стварно инсистирање на увођењу владавине права. Једино што их занима јесте наставак процеса препуштања Космета, који је директно противправан; и у погледу унутрашњег права и у погледу међународног права, укључујући и одлуке Бадинтерове комисије, које су они сами донели.

Без владавине права нема мирног и сигурног живота, као што нема ни привредног развоја. Ту лекцију још нисмо научили. Нажалост, о томе више не говори ниједан наш политичар.

Научни саветник у Институту за европске студије

(Политика, 21. 10. 2016)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. У тексту аутор пише о томе како замишља „владавину права“ на теоријском нивоу. Наравно, да то нема везе са праксом коју на „свом терену“ примењује у пракси. Бејах на трибини у Институту за европске студије и доживех, да ми „борац“ за владавину права недаде реч. На моју примедбу у вези тога, одговорио ми је, да је он ту „газда“ и да он даје реч у складу са тим. А Институт у коме ради, по називу довољно говори ко га и зашто финансира.

Оставите коментар