Никола Варагић

Према Платону („Тимај“), кружно кретање Истог и једноликог има већу снагу, али кретање унутрашњег круга, Другог, одвија се истовремено, тако да круг Истог и једноликог и круг Другог и различитог иду у међусобно супротним смеровима. И древни и савремени нехришћански мистици (теурзи, окултисти, теозофи…) уче: „Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ‘божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ‘тачка ствари’, према индијском изразу, или ‘непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ (Генон). Циљ окултисте (егоисте) је да себе постави у „средиште круга“, а циљ православца је да уподоби себе „самовласном заповеднику“, тако да “престану активности човека и у њему дела Бог“.

„Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ‘ентелехија’ која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушавам да га схватим духовно онда је то лепота и самилост. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“, писао је Никола Тесла. Тесла је признао да није продро у тајну „језгра“, у коме или кроз које је „цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“. Мој је утисак да Тесла није жудео да продре у тајну „језгра“, и да „тајну“ показује целом свету, зато пише да му је било довољно да види и осећа „језгро“ (материјално као „светлост“, духовно као „лепоту или самилост“), и да се – попут православаца који учествују у Богу учешћем у Његовим енергијама (дејствима) и са Њим сједињују – осећа „једним тоном у свеопштој хармонији“, „таласом у океану“[1].

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Никола Тесла описује своја искуства следећим речима: „Никада нисам могао да контролишем блеске светлости. Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима. Видео сам светлост у којој као да је било мало сунце. Угледао сам облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке… у том часу, био сам сигуран… да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина“. Тесла је дуго тражио спољни узрок те „чудне појаве“, све док није видео „слику прослављеног уметника… са групом анђела… Све се то исто појавило у сну осим привида моје мајке“. Тесла је виђао светлост, имао визије. Приликом дављења које је једном приликом доживео, „у бљеску светлости“ долази му идеја како да се спаси. А када је схватио да ће умрети, док је гледао своју голубицу, видео је „светло из њених очију – снажан сноп светлости. Да, била је то стварна светлост“ – описује Тесла – „снажна, блештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораторији“[2].

За Теслу је „настојање изумитеља у основи спасавање живота“. У емисији руске државне телевизије о феномену у Тунгуској области, где све асоцира на то да иза свега стоји Никола Тесла, каже се да је све предузео да не буде ниједне људске жртве. Његов живот није био једноставан, како сведочи: „Западао сам у разне потешкоће, опасности и неприлике из којих сам се извукао помоћу чаролије… то што сам данас здрав и крепак – право је чудо“. Више пута је могао да изгуби живот, али је уз помоће неке „чаролије“, „чуда“, доживео дубоку старост. Тесла није имао проблем да буде „аутомат“ који се изборио са страстима свестан да је свака његова мисао наметнута спољним утиском, или, није имао проблем да над њим управља „виша“, „нематеријална“ сила и да буде „талас“ у океану, јер се и сам осећао „једним тоном у свеопштој хармонији“. Годинама је једну ствар примећивао али је схватао као случајност, док није схватио о чему се ради: „Кад год су мене или неког коме сам био привржен или дело коме сам се посветио други повређивали на посебан начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописи бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као ‘космички’, а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол пролазили лоше“. Тесла је дуго био несвестан те појаве – не пише да је желео зло онима који су му наносили бол. Познато је да голубови представљају мир и позната је симболика голубице у хришћанству, познат је и Теслин однос према голубовима и једној голубици, и да му је отац био православни свештеник.

Никола Тесла је показао да је знање опасност ако је у поседу оних који не могу да буду само „талас у океану“, који не могу да загосподаре собом, већ подстичу „нелибералне инстикте“ или „инстикте господарења“, који не могу контролишу своје страсти (помисли), који не могу да апстинирају (живе аскетски) ако је неопходно и којима неће бити једини циљ да зараде на том знању (лична корист, етички егоизам), као и да никада нико неће стићи до тајне „језгра“. Тесла је имао та моћна знања, али је био свестан да људски род није спреман за та знања, и зато није хтео да развија све своје идеје и патенте. Мало је оних попут Тесле који не би злоупотребили знања до који су дошли, мало је оних који истину не би показивали свету, који од тога не би профитирали. Тесла, за разлику од већине таквих, није одбацио „моралну вредност аскезе“. Могао је да буде можда и најбогатији човек на свету, а умро је сиромашан. Танка је линија између добра и зла по којој човек, конкретан појединац, хода. Посебно се то односи на људе са даром какав су имали Никола Тесла, или Емануел Сведенборг, на људе који се приближе „боговима“, близу моћима демиурга или космократора.

Човек има способност да, до одређене границе, „интервенише“ у природи, да мења свет. „Научник и мистик су дакле развили крајње сложене методе посматрања који су недоступни лаику“ (Цапра)[3].Човек је стекао знање да (из угла хришћанина – ограничено) само сопственим снагама „интервенише“ у природи, да (ограничено) утиче на свест људи, да мења и човека и свет (користећи и научна знања и технику, и знања хуманистичких наука, и окултна знања). Пошто сваки човек на путу живота пред собом има два смера, он може да иде у смеру покајања, или у смеру човекобоштва. На овај други се одлучују егоисти. Егоиста тежи ка моћи, користи моћ коју има: ако је окултиста (маг, теург, теософ, кабалиста, спиритиста, гностик, алхемичар…) верује да ће бити „пронађен и камен мудрости, и еликсир живота“, да ће доћи до тајне „језгра“, „средишта круга“ и постати „непокретни покретач“; ако је научник-атеиста, верује да ће сазнати све „основне елементе“, „теорију свега“ и „врховни закон природе“; ако је марксиста који свест чисти од емпиријског садржаја да би од философије створио чисту науку, тако да „задржи траг свог људског порекла“, верује да ће дијалектичким мишљењем укинути и превазићи ограничености мишљења које је само предметно и мишљења које је затворено у оквире чисте самосвести, тј. да ће уз ослањање на резултате научне праксе и констатовањем чисто емпиријским путем „објективне“ друштвене структуре – створити новог човека и ново друштво. Егоиста верује да је (напокон) постао мера свих ствари и да има моћ да уводи ред у нереду (са затеченим у себи, са знањима која сада поседује, или до којих ће доћи, што је, како верује, веома близу). На пример, садашњи закони природе, до који је наука дошла, кажу да у оквиру истог система не могу да делују и центрипетална и центрифугална сила, јер би се у том случају тело зауставило. Окулиста верује да ће, када стигне до „језгра“, „средишта круга“ и постане „непокретни покретач“, владати силом уз помоћ које ће то бити могуће, док научник (атеиста), који је, подразумева се, попут окултисте, егоиста, верује да ће то успети на позитивистички начин, када открије „теорију свега“. Масони се надају сусрету мистике и науке у „тачци Омега“. Међу људима, то никада нико није успео, ни највећи, попут Тесле. Никада и неће. Све док не дође антихрист. Тада ће се, на кратко, „остварити“ снови и окултиста и научника. Луцифер поседује одређена знања и има одређену моћ. Али, луцифер је само космократор, он влада само коначним, пролазним, пропадљивим светом. На крају, шта ће да уради човек који овлада таквом силом, да ли ће после тога свет постати боље место за живот? Да ли ће он постати бољи човек?

Никола Тесла

Да ли је решење поставити себе у „средиште круга“, тако да се све (цео свет) „врти око тебе“? Да ли појединац може да има такав „интелект“ и да постане „непокретни покретач“ у овом свету? Да ли то може свако или то могу само „изабрани“? Како би изгледало када би, у овом времену и простору, сваки човек (који није победио гордост и живи у „свету људске субјективности“), дотле дошао – да има такву моћ – да ли ће се служити насилним или „ненасилним зачаравањем“ и где је разлика (како би разликовао добро и зло)? Како би изгледало ако би то могли само „изабрани“? Како би изгледао његов, а како живот осталих људи, ако би појединац – као натчовек са људским сувише људским разумом и осећањима за кога је све само воља за моћ – могао да премешта планине (мења стварност) према својим жељама, према својој вољи (као маг који је пронашао „камен мудрости“ или научник који је развио такве технологије), ако би могао да „исправља“ другог човека – да се у свему „пита најмање колико и Бог“? Замислите да сваки човек (који, дакле, није учинио подвиг вере) може да премешта планине (измени постојеће облике и односе стварности): да ли би свако поставио планину тамо где (само) њему одговара? Да ли желите да будете једини који то можете? Да ли то постаје могуће ако се стигне до „тачке Омега“? Да ли ће се тако решити „криза модернитета“, или би „изабрани“ мноштво још више редуковали на „власт једног“, које од мноштва ствара исто (безличну масу, потчињене)?

Живимо у свету у коме траје „рат свих против свих“, у коме увек неко жели да буде изнад, да господари другима. Људи се више мрзе него воле, више је зла него добра на свету. Са падом човека, пала је и природа, пао је сав створени свет. Онај који је први пао, жели да буде Једно (једини), а они који су исти, према том једном, (из угла хришћана, ограниченом) „непокретном покретачу“, желе исто што и он, а то може бити само – један. „Други је пакао“. Ако сви желе исто (да буду господари, најбољи, једини), на исти начин, онда су сви исти (етички егоисти). Тамо где су сви исти, нико није посебан. Такав је закон егоизма, такав је закон јачег. Тесла се није руководио таквим законима, зато је од јачих изгубио, зато је имао развијено лично начело (био је посебан, ексцентрик). Тесла је у својој младости, у својој породици, стекао непроцењиву духовну основу, суштину православне вере, а таквих људи је и у његово време, а посебно данас, јако мало. Настаје „атомска техника“, а опстаје „прашумска етика“ (Св. Јустин Ћелијски). Зато је технолошка револуција „трагедија знања“, то је „вавилонска измешаност појединачних и колективних знања“ (Пол Вирилио[4]). Трагедија је и да се научни резултати укључују у „решавање проблема аутентичне егзистенције“, или, ослањати се на резултате научне праксе приликом остваривања хуманистичких пројекција (тј. на друштвопримењивати исте методе и правила истраживања која се примењују на природу). Највећа трагедија је водити лажни „дијалог љубави“, тежити синкретизму и „прилагођавати и уједначавати“ Христа према другим учитељима и учењима. Христос је савршен узор.

Обожење је бесконачан процес духовног усавршавања. Због тога је Св. Максим Исповедник стање обожења описао као „вечнокретно мировање“ или „мирујућу вечнокретност“: „Коначни повратак верних њиховом почелу је остварење њихове крајње жеље… испуњење у вечнокрећућем мировању око жељенога“. Обожен човек је, дакле, у „вечнокрећућем мировању око жељенога“, и не сматра себе савршеним. Нико не може да открије тајну „језгра“, или да се постави у „средиште круга“, као „непокретни покретач“, али свако може да достигне „мирујућу вечнокретност“ – „око жељенога“. Човек може да се издигне до „мере раста висине Христове“ (Еф. 4, 13) и са Духом Светим да учествује у дешавањима у свету (да преображава свет привлачењем божанских енергија). Наравно, хришћанско савршенство достижу само ретки – пуно је позваних, мало је одабраних. Одабрани знају да нису савршени и увек свој грех имају пред собом.

_________________________________________

[1] Према Тесли „нема индивидуалитета… Не можете рећи да талас у океану има индивидуалности. Постоји само следовање таласа један за другим. Ви данас нисте иста особа која сте били јуче. Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике.“

[2] Тесла описује како је све почело и на који је начин развијао идеје: „Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања и омогућило ми да откријем… да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време“. “Тесла“, Градац, Чачак, 2006.

[3] Фритјоф Цапра: „Тао физике“, Опус, Београд, 1989.

[4] Пол Вирилио: „Информатичка бомба“, Светови, Нови Сад, 2000.

Categories: Аз и буки

Tags: Никола Варагић, Никола Тесла, православље, философија