Реч „психа”, па тако и психичко (ментално) здравље, нас могу збунити. Грчка реч „психа” значи душа, а у контексту европске грчко-римске културе, душа се увек разумевала као оно што се у особи појављује приликом зачећа (или ускоро након тога) и више не умире, не доживљава физичку смрт. Хришћански поглед се заснива на грчким, али и на неким још старијим веровањима других народа цивилизација Средоземља. Те је тако психа – душа. А душа је оно што је у стању да преживи смрт, што у пуном смислу суштаствује после смрти, чува сећање и ум, осећања и мисли. И више од тога, душа се сједињује са телом у тренутку ускрснућа, дс се појави пред последњим судом. Једном речју, душа је оно што се у својој правој природи појављује у тренутку наше смрти. У том смислу, смрт тела је рођење душе. На томе се заснива свака аскетска пракса – пре свега монашка. Умртвљивање тела за буђење душе.
Али Уједињене нације и савремена наука под психом подразумевају нешто потпуно другачије, у извесном смислу, чак и супротно. Традиционални хришћански или предхришћански појам душе сматрају бесмислицом мрачног доба. Али, ако неко у савременом свету почне озбиљно да инсистира на таквом схватању душе – да је чињеница да душа не умире заједно са телом, да има статус живог и мислећег суштаства, иако невидљивог телесним очима – тај има све шансе да буде смештен у психијатријско лечилиште. Таква особа, која верује у традиционално хришћанско схватање душе, највероватније је ментално болесна и неопходно јој је лечење. И то је окренуто наглавачке: ментално здрава особа је она која у душу не верује, а болестан је онај који у душу верује.
Психа, у овом случају, није душа, али првобитно значење речи је исто. Психа, то је ум – нешто између процеса изазваних нервним ћелијама и рационалног размишљања, механичке природе. Овом тумачењу су све склонији савремени филозофи и биолози који се баве проблемима сазнајних процесима. Ако не осећате ништа и то је у сагласју са оним како други говоре и делују, онда сте психички здрави. Тиме данас УН све поздрављају. И само наставите у том духу.
Али, видите, десила се скривена замена: ако желите да будете, или барем да вас сматрају нормалним у савременом друштву, дужни сте да се одрекнете душе – не мора декларативно, али, тако, прећутно. А, ако сте још притом религиозан човек, у чијем су оквиру психичког здравља стално присутни, што у религиозним текстовима, што у ритуалима, душа, анђели, страшни суд, бесмртности и васкрсење мртвих, посматрајте све то као поетске метафоре. Као ово мило естетско претеривање. Можда може бити, ко зна, а можда може бити и нешто друго. То ће умрети, потајно мислимо, и проверавамо. Али, све док живимо, не изгледа нам да смо психички нездрави, и о томе углавном ћутимо. Под комунистима је било нужно ћутати, не толико због тежњи да се буде у складу са мишљењем већине и са нормама науке, колико из страха од репресије – како психичке, тако и политичке. Ако човек не верује да смо настали од мајмуна, он је опасан и ментално неодговарајући – сматрали су комунисти. И у складу са тим су и поступали.
Либерална психијатрија је мекша, али су њени принципи у суштини исти. Душа, наравно да не, то је бајка, остатак из мрачног доба. Али пошто сваки појединац може да верује у шта хоће, у сваку глупост, нека верује. Треба пустити друге да раде шта хоће и купују. И најважније – не инсистирати на својим фантазијама, као на нечему што је другима важно. То ствари чини тешкима. Душе, на крају крајева ни нема и то је научна истина. Али, ако баш хоћете верујте да постоји, ако вам се тако хоће. То не значи да сте психички болесни. Али, ко је данас, у ово време здрав. Према научним фројдистичким трабуњањима, људе једне од других разликује дијагноза. Болесни су сви – једни су неуротици, други психотици. И треба лечити само оне који сâми то желе и осећају да са њима није баш све у реду. Па је тако, за либерално друштво, дан психичког здравља, у ствари – дан психијатара. То и није тако лоше плаћен посао, морам да кажем.
Јасно је да овај дан није наш дан. Наш дан би се могао звати другачије – Дан душе, бесмртности и Христовог спасења.
Categories: Преносимо
Мислим да се из овога “смрт тела је рођење душе” Дугин добрано разоткрива као руски старообредник, која га духовна инертност и неосетљивост за “ново под Сунцем” одводи до повезивања Хришћанског учења о бесмртности душе са предхришћанским учењима стародревних цивилизација.
У осталом је Дугин, чини ми се, мање-више, у праву.