Коментар на текст ђакона Ненада Илића „Свети Новак“
Уз дужно поштовање, како према драгом ђакону Ненаду, тако и према великом спортисти Новаку, покушаћу да ову тему сагледам из нешто другачијег угла.
Треба направити разлику између ОСУЂИВАЊА и РАСУЂИВАЊА. Осуђивати није добро, око тога се сви слажемо. Али, исто тако није добро ни затварати очи пред истином – а истина је да је најпознатији Србин данашњице, који је (био) узор милионима људи, СКИНУО ЧАСНИ КРСТ и заменио га некаквим „нарочито моћним“ каменом. Да, добро је понекад се мазати лековитим блатом (да парафразирам о. Ненада), али није добро када блато (камен, злато, дрво…) ЗАУЗМЕ МЕСТО КРСТА.
Ја не осуђујем Новака Ђоковића. Мени је њега искрено жао, јер је, вероватно под теретом огромних искушења која има као личност из света врхунског спорта и „џет сета“, излаз из тешкоћа потражио не у Господу Исусу Христу, Његовом Крсту и литургији, него у хинду-њу-ејџ религијској пракси јоге и медитације.
Овде није реч о томе да је најбољи тенисер данашњице, примера ради, поред Крста почео да носи и златни привезак у облику срца који му је поклонила његова жена као знак љубави и пажње. Не, ради се о нечему сасвим другом. Наш драги али несрећни Новак је УМЕСТО крста почео да носи камен којем се у суштини приписују натприродна, магијско-религијска својства. Другим речима, он више НЕ ВЕРУЈЕ да му мир, снагу и љубав доноси сила Часног и животворног крста Господњег, него ВЕРУЈЕ да му мир доноси амајлија и медитација (погледајте његов наступ на сеанси гуруа Пепеа Имаса почетком септембра).
Дакле, ако не осуђујемо, већ РАСУЂУЈЕМО о тренутном стању Новака Ђоковића, можемо приметити да је његово понашање уобичајено за особе које су подлегле пропаганди јоге и медитације: човек тада мисли да је постигао мир, да је продро у дубину свог бића и да постиже духовну равнотежу, али притом заборавља на Бога који је једини истински извор смисла, мира и љубави. Као последица тога, у човеку се рађа духовна гордост, а са њом улази немир и охладнелост душе (свако ко је у свом окружењу имао неку особу која се дуже или краће време бавила „источњачким духовним вештинама“ зна како то изгледа).
Док је носио Часни крст, осењивао се крсним знаком и призивао Бога Живог и Истинитог, Новак Ђоковић је побеђивао, био је прибран чак и у најтежим тренуцима и „ломио“ је противнике управо захваљујући снази духа. Сада, када је Господа заменио гуруом а крст амајлијом, изгубио је присебност и мир који су га красили, због чега је почео да губи, ломи рекете и цепа мајице.
И управо зато, немојмо олако осуђивати брата Србина, великог и славног Новака Ђоковића. Помолимо се за њега, како год умемо и колико можемо! Неко ће запалити свећу у цркви, него изговорити „Оче наш“ или прочитати акатист, али када бисмо сви ми, који смо онако здушно навијали за Новака онда када је побеђивао са рекетом у руци, молитвено стали уз њега сада када му је заправо најтеже, уверен сам да би Господ брзо развејао облаке који су му привремено замаглили духовни вид.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Младена Обрадовића)
Categories: Преносимо
Драги брате Младене, свака ти се позлатила! Све оно што бих и ја пожелео да напишем, ти си тако фино и једноставно срочио и погодио у срж проблема. Онај ко живи Литургијом, њом и мисли, њом и дела, њом и говори (=пише). Бог да те поживи на многаја љета. Требају нам такви Срби соколови, за дане што долазе.
Текст ме изненадио и одушевио. Нисам уочио да је Новак ово учинио, а закључци аутора да су му кола кренула полако низ страну су тачни, а да би их зауставили овај текст треба доставити Новаку.
Бошко Антић, Београд
Не спорим ово гледе смирења, бацања рекета и сл. , али зар не мислите да је употреба имена Божијег у сврху добијања тениских турнира помало ствар таштине и кршење треће заповести?
(Не кажем да нисам навијао, нити молио Бога да добије, нити био поносан кад се Новак крстио и побеђивао, само кажем да не треба поразе и победе на спортским теренима баш толико издизати на ниво сакралних битака. Тамо утиче много елемената, нпр. понекад пораз наноси штету спортисти, али чини услугу Хришћанину. Из ваших аргумената провејава помало и старозаветни дух) .
„Они који журе да иду на коњска такмичења и друге сатанске представе не брину за цјеломудрије, николико се не старају о врлини, хоће да се раскалаше, предају се весељу и презасићивању, свакодневно себе троше безумном и побјешњелом страшћу према парама и приљепљују се дјелима овога свијета“ (Свети Јован Златоусти).
Обратите пажњу: светитељ говори онима који представе посматрају, а не о такмичарима. Спектакл је креиран да гута масе, зар треба да га додатно хранимо оваквим “анализама”.