Не идемо на „Паткицу”, не желимо „заједничког опозиционог кандидата” осмишљеног у америчкој амбасади, не одричемо се Косова и Метохије, не пактирамо са заступницима НАТО интереса
Поштовани пријатељи и страначке колеге,
Обраћамо вам се овим путем са жељом да отклонимо многе нејасноће и пружимо праве информације у вези са конфузијом која се у последње време ствара у јавности око наше странке. Убеђени смо да је злонамерно већ учињена велика штета и да је зато неопходно да вам пружимо увид у потпуну слику свих догађаја, у нади ћемо тако спречити даље манипулације и да ћемо указати на истинске разлоге због којих је дошло до несугласица у странци.
Свесни смо били и пре пар месеци, као што смо свесни и данас, осетљивости локалних коалиција са СНС у две београдске општине и неколико градова у Србији. Нарочито ако се узме у обзир чињеница да напредњачка власт чини прогон наших чланова на Космету. Али смо сматрали да се та питања морају решавати опрезно, без журбе и без хистерије, и наравно никако у медијима. И поред поменутог опреза, као и поред увећаног огледала јавности у случају Врачара, ипак смо сматрали да су таква питања локалног нивоа и да се не могу третирати као крупна политичка питања. Уосталом, с тим се сложила и Санда Рашковић Ивић одобривши све наведене коалиције.
На самом врху политичких приоритета немамо никаквих дилема: Влада којом председава Александар Вучић учинила је акт велеиздаје потписивањем Бриселског споразума, а нанела је непроцењиву штету нашим националним и државним интересима у многим областима, као што је рецимо учињено споразумом о сарадњи са НАТО пактом. Али и када је Демократска странка чинила окосницу власти у Србији и када је под диктатом Брисела трасирала пут каснијој напредњачкој издаји, били смо са њом у локалним коалицијама у много више градова и општина него данас са Српском напредном странком. Национални порази не долазе са локала, већ са самог државног врха: не издаје се држава у Убу, у Чачку и на Вождовцу, већ у Немањиној 11! Колико год била осетљива, локална питања остају само локална питања. Зато су нас изненадили брзина и острашћеност којом је ова тема стављена на дневни ред, нарочито ако се узме у обзир да се ово питање много више отварало у медијима, него кроз страначке органе. Временом је постало јасно да постоји неки други, много дубљи разлог. Локалне коалиције су тако постале само димна завеса, иза ње се полако указала истинска силуета политичког неслагања у странци.
Ако се вратимо неколико месеци уназад, видећемо да је ДСС тада начинила крупан дисконтинуитет са њеном традиционалном политиком „трећег пута”, коју је својевремено најбоље дефинисао оснивач и председник Војислав Коштуница паролом „ни Бела кућа ни Бели Двор”. Тадашња председница Санда Рашковић Ивић је кренула у снажно пропагирање идеје о јединственом опозиционом кандидату за предстојеће председничке изборе у Србији. Таква политика је подразумевала удруживање са свим „жутим” странкама које су под директним утицајем западних амбасада, све у циљу победе против напредњачког кандидата.
Тиме би, по нашем најдубљем уверењу, ДСС изгубио душу и прецртао разлоге свог идеолошког живота: зашто да дајемо подршку било коме од двојице западних поданичких кандидата? Забрињавајуће је да се промена овог политичког курса поклапа са изненадним и готово тајним одласком тадашње председнице Санде Рашковић Ивић у резиденцију америчког амбасадора, о чему није донета никаква страначка одлука, о чему није знао нико од потпредседника странке нити других функционера и о чему је странка експресно издала саопштење тек када су новинари преко својих канала сазнали за посету и почели да постављају питања челницима странке. По накнадним тврдњама Соње Бисерко и Јелене Милић, које су такође биле гошће на том приватном ручку, главна тема била је заједнички опозициони кандидат пред долазеће изборе. Затим су уследили одласци бивше председнице на београдску „Паткицу” (догађаја који се уместо оправданог бунта против хајдучије СНС-овских градских власти убрзано претворио у другосрбијанску манифестацију), што је проузроковало гласно и отворено незадовољство великог броја страначких функционера. Уместо да схвати поруке страначког врха који није желео да стане иза америчког председничког кандидата и који је желео да се странка задржи на политици „трећег пута” (јединог могућег!), Санда Рашковић Ивић је заједно са г-дином Вукадиновићем кренула да наступа у медијима. Отворен им је огроман медијски простор у медијима који су у власништву западних компанија, у коме су они делимично успели да замуте крупна политичка питања која чине прави разлог свих потоњих неслагања. Тако су локалне коалиције постале јавна тема, уместо теме заједничког опозиционог наступа на предстојећим изборима. Ово је права истина и прави разлог нашег политичког размимоилажења.
Морамо да се подсетимо на овом месту текста који је Ђорђе Вукадиновић написао у „Времену” непосредно након што је Војислав Коштуница напустио фотељу председника Владе Србије 2008 године. Иако је до последњег дана Коштуничиног мандата г-дин Вукадиновић имао привилегију да буде примљен и саслушан када год пожели, како се променила власт – тако је овај „независни аналитичар” променио став и почео да подржава потезе нове владе ДС-а, коју је, а депеше „Викиликса” о томе сведоче, створио Камерон Мантер и која је привржено испуњавала прве кораке у срамној идеји предаје Косова и Метохије уз једину дилему: како да тај неславни чин најбезболније представе српском народу.
Најзад, треба знати да је Председништво ДСС предложило Санди Рашковић Ивић да настави да обавља функцију шефа посланичке групе коју чине чланови странке. На њој остаје одлука да ли ће да подреди Демократску странку Србије и све њене чланове интересима и странци супротним политичким ставовима Ђорђа Вукадиновића.
Да закључимо: не идемо на „Паткицу”, не желимо „заједничког опозиционог кандидата” осмишљеног у америчкој амбасади, не одричемо се Косова и Метохије, не пактирамо са заступницима НАТО интереса никада и нигде… Доследно настављамо изворну политику Демократске странке Србије, настављамо са жестоком борбом против западне окупације и против Владе Александра Вучића, као што смо и као што ћемо и против сваке друге која спроводи западне интересе. До коначне победе!
Драган Маршићанин, в.д. председника
Мирослав Петковић, потпредседник
Милош Јовановић, потпредседник
Милан Лапчевић, потпредседник
Предраг Џајевић, потпредседник
Душан Пророковић, председник Политичког савета
Дејан Шулкић, председник Извршног одбора
Александар Поповић, председник Савета ресорних одбора
Младен Савић, председник Омладине ДСС
У Београду, 11. октобар 2016. године
Categories: Преносимо
Намерно нису поменули Марка Јакшића и остале из одбора за КиМ, као ни Драгану Трифковић из Русије. Толико су убедљиви. А жестоки су у борби против Вучића колико и Коштуница.
СВИ чланови Главног одбора ДСС са Косова и Метохије поднели су данас оставке на те страначке функције због, како тврде, “колаборације врха странке са СНС и колиција које врх странке прави са онима који издају Косово и Метохију”.
Високе партијске позиције су, после Марка Јакшића (који је и напустио странку) и Славише Ристића, напустили и Владимир Милентијевић, Вуко Антонијевић, Горан Лазовић, Небојша Минић, Немања Јакшић, Драгиша Миљковић, Љиљана Љумовић, Владимир Ракић, Драган Костић, Бојан Цветковић и Ненад Којић.
Вечерње новости, 13. октобар 2016.
Арамбаша-Марко, и Чучук-Драгана су Србадија без мане и страха… За Вукадиновића, полако. полако. Јовановић и Пророк су поштени Срби, могу да оману али не из јајарења, колико их ја знам, осећам. Остало? Поповић, како је Арамбаша-Марко реко најгори!