БЕОГРАД – Патријарх Српске православне цркве (СПЦ) Иринеј изјавио је данас да је СПЦ захвална што Ватикан није признао Косово и да долазак папе у Србију не би био штетан, али да позив папи није упућен из СПЦ већ га је упутила држава.
„То је ствар државе, папа је државник, Ватикан је држава. Ја верујем да папа неће доћи док не добије позив и сагласност наше стране“, рекао је Иринеј за ТВ Пинк.
Он је додао да папа ужива велики углед у свету, и то не само код својих верника и да је СПЦ увек спремна за дијалог.
„Нама би папин долазак био од велике користи, ја имам своје мишљење, али нека за сада остане као тајна, долазак папе не би био од штете“, казао је патријарх.
Патријарх СПЦ оценио је да је „то што се дешава на Косову и Метохији неправда моћних и силних према малом народу, али једној великој историји и култури“.
Он је рекао да су, не само цркве и представници цркава, већ и „цео објективни свет који размишља поштено упознати са отимањем српске имовине на Косову и да су на страни Србије“.
„Друга је ствар што политика дели људе, који не деле мишљење политике, али су на неки начин, да не кажем присиљени – а да им савест говори другачије“, навео је он.
Иринеј је рекао да може бити да је Косово изгубљено, али да Срби у својој свести и осећању на то не могу да пристану.
„Ми никада нећемо прихватити стање на Косову и Метохији“, рекао је патријарх.
Он је рекао да се у народу каже да „оно што је силом отето, да се силом и враћа“.
„Постоји моћ и сила, постоји правда. Правда људска и божанска. Ми чинимо све да у састанцима са представницима црквама им укажемо на то стање на КиМ. На жалост има држава међу којима је и једна велика сила, за коју прошлост и традиција не значи много, него гледају на садашње време и суде“, казaо је Иринеј.
(Бета/НСПМ, 11. 10. 2016)
Categories: Вести над вестима
Пошто су нам открили да осиромашени уранијум није штетан, на ред је дошао папа.
Није тајна да је владајућа политика наше Цркве хит
“Певали смо Титу, певали и Дражи, певаћемо сваком ко то од нас тражи”
Није ми јасно да неки наши црквени великодостојници нису схватили жртве које су подносили многи свеци ради своје вере и народа. Појединци иду тајно код Папе, одлазе на неки квази васелјенски сабор и само Бог зна ко је зашта гласао а о националном питањ да и не говорим. Нека им је Бог у помоћ.
Ово су заиста последња времена! Не зна се ко је гори; они из државне власти или ови из Цркве? Они из државе нам затиру корене, продају дедовину и мењају свест, а ови благосиљају! Ови Црквени, да Бог сачува,не знају шта раде, чипују нам душе и у вечну погибао воде.
Papa u Srbiji ?
Kao sto bih voleo da mi na veceru dodju neki od cenjenih autora sa sajta STANJA STVARI, voleo bih kad bi Srbiji u goste dolazili ljudi kao sto su Papa, Putin, Obama, gdja Merkel, kraljica Elizabeta . . .
Biti sa vecim, jacim i pametnijim, uvek mi je bilo prijatno i korisno.
Mislim da bi to bilo prijatno i korisno i Srbiji.
@ Deda Djole
Драги Deda Djole,
папа Франциско је нажалост не само духовна олупина од човека, духовни пајац, превејани преварант, него и тежак духовни клицоноша који са собом носи и разноси смртоносну духовну болест – папизам. Он и поклоници његовог култа, папа-култисти, у суштини суштине и не верују у Бога верујући да су нестворене Божије енергије, Боже прости и саклони, створене!
Гошћење папе Франциска, док се не покаје и пројави своје покајање исповедањем Православља, док не прими свету тајну Миропомазања, најмање, јер ваљано их је и крстити, за Вас не само да не би било пријатно, не верујем Deda Djole да Вам пријатност живота лежи у кежењу са њим, него надасве било би за Вас веома, веома штетно. Знате њега ваког вазда прати легион демона 🙁
Postovani g. Krunicu
U svetu danas postoji oko milijarda ljudi koji se izjasnjavaju kao katolici.
Katolici zive i medju nama u Srbiji.
Obzirom da vi imate vrlo vrlo lose misljenje o papi, sta mislite o katolicima koji cene, vole i postuju papu ?
Deda Djole, нема ту шта да се мисли, на Божију и нашу велику жалост та око милијарда, две, седамдесет седам милијарди колико већ треба, тих 2% у Републици Србији, било где на земљином шару паписта су кривоверци, јеретици 🙁
P.S. Кондак 7. (акатиста Игуманији Атонској)
Када су хтели зломудри Латини изненада да уђу у Свету Гору и све монахе да обрате у своју јерес, показала си се Царице као предсказатељница те најезде, и ово је објавила Твоја света икона у Зографском манастиру једном монаху у пустињској ћелији чудесним гласом док Ти је певао: Радуј се…..Тиме су многи преподобни Твојом помоћи ради побожности љуте муке претрпели и венце победе од Христа примили певајући Му: Алилуја!
P.S.S. Deda Djole, да ме не чују, мислим не прочитају други читаоци, Ваше питање на конто око милијарде и овијех што живе и међу нами ме је дубоко гануло 🙂
“Надбискуп отворено пропагира педофилију – цео свет шокиран
у Актуелно, Вести, Свет 17. октобра 2016. 1 Коментар
Варшава – Пољски надбискуп Јозеф Михалик изјавио је да су деца разведених родитеља рањивија према свештеницима — сексуалним злостављачима. Његов је коментар изазвао буру и црква је накнадно саопштила да је надбискуп направио лапсус.
Надбискуп је дао интервју телевизији ТВН24 у ком је рекао да је недопустиво да свештеници сексуално злостављају децу, али да расправу о томе треба проширити и да треба узети у обзир пуно ширу штету од оне физичке и психолошке коју злостављање непосредно наноси жртвама.
„Нико се не пита колико рана деци наноси развод родитеља“, рекао је надбискуп, преноси хрватски „Јутарњи лист.
„Често чујемо како се неприкладно понашање (педофилија) или злостављање појављују кад дете тражи љубав“, рекао је надбискуп. „Дете трага, тражи. Изгубљено је, и онда увлачи другу особу у то“. Пољски друштвени медији дочекали су те изјаве с гнушањем и бесом.
„Ово је одвратно, натопљено болесном логиком да је жртва одговорна за злочин“, прокоментарисала је на Фејсбуку извесна Ана.
У свом посту Адам пише: „Док ово читамо, можемо се само радовати што је ова ’пољска институција‘ управо починила ритуално убиство“.
Пољска католичка црква у уторак је сазвала конференцију за новинаре како би смирила реакције јавности. Гласноговорник епископата рекао је да су надбискупови коментари „чисти лапсус“ и да је он погрешно схваћен.
Сам надбискуп био је на конференцији и извинио се. „Контекст мог коментара био је следећи: дете је увек недужно. Али може га повредити и његова властита околина, не само свештеник“ рекао је.
Пољски медији повремено извештавају о сексуалном злостављању деце у окриљу цркве, али није било далекосежне и отворене расправе о томе. Папа Фрања рекао је да ће одлучно искорењивати сексуално злостављање деце и да ће се лично побринути да сваки починитељ буде кажњен.
Спутњик.рс”
Драган Славнић
Postovani g. Krunicu
Hvala na odgovoru iz koga sam razumeo da su za vas papisti krivoverci i “jeretici”. Vidim da je za Bojana papa “jeretik” koji, ako se ne pokaje, ide u pakao. Za Zorana Cvorovica papa je nepozeljan u Srbiji jer je vodja jedne “jeresi” . . .
Vi sigurno znate da su kroz istoriju mnogi “jeretici” bili javno spaljivani na lomacama, da su se katolici i protestanti vekovima ubijali jer su drugi uvek bili “jeretici”, da su raskosne civilizacije Maja i Acteka bile proglasene “jeretickim” i brutalno unistene.
Vi ste mozda zaboravili da su ustase u NDH masovno pokrstavali i ubijali pravoslavce (Srbe) jer su ih smatrali “sizmaticima”, tj “jereticima” koji su skrenuli sa pravog puta.
Ne znam kojim recima bih zamolio vas i posetioce ovog sajta da ne koriste njihov recnik.
Sretan sam da SPC polako prihvata postojanje drugacijih misljenja i drugacijih pristupa religiji ; da se ne zatvara u sebe, ubedjena da je ona jedina koja je u pravu i jedina koja poseduje istinu.
U zadnje vreme doslo do zdravog kontakta i dijaloga izmedju pravoslavnih i katolika. Ovih dana na pr, nas i ruski patrijarh se nalaze u Londonu u poseti anglikanskoj crkvi.
Vrlo sam zahvalan ljudima koji su osnovali zajednicku komisiju koja ce Zagrebu, 17 i 18 oktobra. razmatrati ulogu kardinala Stepinca u II Sv ratu. Ako se ne varam, ta komisija ce se sastati ukupno sest puta u toku sledecih 12 meseci.
Zahvalan sam naravno i nasem patrijarhu koji smatra da bi papina poseta Srbiji bila korisna. U to sam i ja ubedjen.
Ко од Православних Срба на Папу пристане – боље да га нестане!
Драган Славнић
Deda Djole, само за тебе 🙂
“Пошто је наше време – време поновног откривања смисла и значења појмова требало би рећи шта се то подразумева под појмом раскола а шта под појмом јерес. Расколници би били, по мишљењу канонисте Никодима Милаша: „они који другачије мисле о неким црквеним питањима и предметима (не догматске природе – прим. моја-аутор-В. В.) која се ипак дају лепо изравнати“ („Правила православне Цркве с тумачењима II“, Нови Сад, 1895. г, 345).
Док, насупрот томе, тумачећи 14. правило IV Васељенског Сабора Јован Зонара пише за јеретике: „Јеретици су СВИ који уче ПРОТИВНО православној Цркви било да су одавно или од скоро изопштени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси“ („Правила ПЦ – I“, пг. 344). Или још прецизније: „Под именом јеретика подразумевају се и они који признају и исповедају нашу тајну али који греше само у неким питањима учења православног, и у томе другачије мисле од православних“ (пг. 345). Као што видимо – данашња теорија о томе како је важно оно што нас спаја, заједничко учење – а да су разлике секундарне природе – у овом исказу звучи и јесте стопроцентно обрнута и другачија. Или да ту поменемо ону језгровиту и јасну сентенцу: „јеретик је сваки онај који није православан“ (исто, пг. 345).
Ово није нити се сме свести на израз фанатизоване и искључиве свести православних нити на „болесни“ зилотизам неких наших „не по разуму“ ревнујућих чланова. Напротив – то је израз сједињених осећања; истинољубља, бриге и непоколебивости. Пошто јерес НИЈЕ другачије мишљење, други став према неком питању. Овде је очигледан један савремени трагизам који се утеловљује у коментарима римокатолика које користимо а он се састоји у томе да је наше време апсолутно изгубило осећај за онтолошко доживљавање и формулисање ствари и стварности (што је била главна одлика отачке мисли) те да све сводимо на оплићане психолошке (и психологистичке) нивое. Оци су јерес схватали као „душегубну силу која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христова, у којој се једино налазе бесмртност и живот вечни за људско биће“ (Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Солун 1974, пг. 97) него пагубно и смртоносно одпадање од Цркве Божије, сурвавање у амбис безблагодати.”
– прота&профа Владимир Вукашиновић, Тајна безакоња
Deda Djole, полако, полако, ако тако будеш тако наставио да захваљујеш, твојој срећи неће бити краја, али, не дао Бог, при доласку Антихриста 🙁
А за ломаче и инквизиције ти се лепо Deda Djole обрати теби жељеном папи Франциску са тих његових милијарду ка себи идолопоклоника + разноразним овосвецким миротворцима, каквог се и ти нама препоручујеш, то су проналасци и уврежена пракса његове вере, а не наше Православне. Само је један корак од његове евдемоније при гледању божанске суштине до кажњавања и очишћавања других тварним огњем, који паписта лако прелази по својој дефиници, свом вјерују.
Контакти су толико здрави да су породили и ове две бискупине
https://www.facebook.com/dijalogpdlj/photos/a.1494234824161986.1073741825.1494234790828656/1494249537493848/?type=3&theater
А да су контакти донели плод донели су вишеструки
http://www.svjetlorijeci.ba/slike/upload/2014/vijesti/svijet/Biskupice.jpg
ТАКТИКА И СТРАТЕГИЈА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Шта треба да значи комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји:
„Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. јул 1939).
Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји:
„Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).
Када је реч о вери, основно правило комунистичког односа према религији види се по 13. члану Статута КПЈ, да је сваки комуниста био принуђен да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан, који дословно гласи:
„Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Види: Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).
У програму Комунистичке интернационале, који је примљен на V конгресу 1924. године, стоји:
„Под задацима грађанских предрасуда и празноверице борба против религије заузима нарочито место. То, је борба која мора бити вођена са свом нужном тактичношћу и са свим обзирима нарочито међу оним слојевима радничка код којих је религија до сада играла важну улогу у свакодневном животу“ (Види: Пети конгрес комунистичке интернационале 1924. године…).
Слична мисао подвучена је у чланку Антона Лонгинова, објављеним под насловом „Дан стогодишњих обмана“ у којем стоји:
„Са тачке гледишта свесног пролетера, ускршњи пољубац је један издајнички удар против нас. Ускршња празновања Христа, празник је братимљења класа. Ускрс је контрареволуционарни маневар помоћу кога светска буржоазија покушава да заустави класну мржњу радника, која је готова да се на главу светске буржоазије сручи са револуционарним бесом…“ (Види: Антон Лонгинов, Дан стогодишњих обмана, Црвене новине, Москва, 3. мај 1922).
Имајући на уму да су „српски“ комунисти били дужни да спроводе комунистичку тактику и стратегију и да није било врдања, да учествују у свима темама верског и националног питања нашег маленог, несрећног, потлаченог и обесправњеног и окупираног србског народа. Преко конспиративних, антисрбских, расистичких и реакционарних комунистичких партијских ћелија, комунисти су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина, изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба.
У ствари, комунисти су за време Брозовог интермариумског, троцкистичког, робовласничког, реакционарног и контрареволуционарног НАТО-комунизма преко конспиративних комунистичких партијских ћелија, које су и данас активне на извесним српским порталима, приказивали религију као буржоаску, малограђанску и поповску лаж, ради заглупљивања и застрашивања народа, ради лакшег потчињавања и злоупотребљавања радничког и сељачког света од стране србске „буржоазије“ и попова, као непродуктивне класе. Приказивали су цркве као поповске дућане, верске обреде као обична трговачка посла буржоаско-малограђанских предрасуда. Истицали су извесне верске обичаје да су их измислили српски богаташи, капиталисти и попови, ради личног богаћења. Комунисти су приказивали црквену и манастирску имовину, као лако и неправедно стечену, варалачким махинацијама и непродуктивну на штету продуктивног и наивног радничко-сељачког света.
Док су „српски“ комунистички агитатори, кадрови и интернационални расисти и реакционари на једној страни водили борбу против постојања Бога и духовног живота, на другој страни су преко конспиративних, реакционарних и расистичких контрареволуционарних комунистичких партијских ћелија одредили правац њиховог деловања, што за њих важи и данас, који дословно гласи:
„Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).
У комунистичком расистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, који то најбоље показује:
“1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Национално-ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1. јануар 1941, стр. 6; Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).
Имајући у виду да су извесни „српски“ комунисти имали изразито непријатељски однос према србском народу и држави и да су прелазили преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску пропаганду и фабијанско, бундистичко и бољшавичко учење совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на један елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:
„Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президиум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преиздијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна…“ (Види: О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).
У немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) објављен је 26. априла 1975. године чланак Милована Ђиласа о цркви св. Марије у Будви, која је за време робовласничке и расистичке владавине контрареволуционарних, реакционарних, трулих буржоаских Брозових НАТО- комуниста претворена у јавни нужник. Чланак је са српског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду. Ђиласов чланак је објављен и на српском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа “, где између осталог стоји:
„Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела.Навала туриста била је је већ спаснула, па се средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.
И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и на њему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре.
Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…
У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…
– Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“
– одговорио сам и прешао преко црквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Ни сада још незнам шта
ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, густо поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…
Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.
Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Између осталог, навели бисмо још један пример Брозових троцкиста, интермариумаца и НАТО-комуниста и њиховог дивљаштва и безбожништва.
У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:
„На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресчен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви, Побједа, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).
Да би се све ово постигло, главна оштрица фабијанске, бундистичке, бољшевичке Коминтерне, реакционарног, расистичког глобализма и трулог буржоаског, експерименталног, робовласничког, интермариумског Брозовог троцкизма и НАТО-комунизама, била је у ХХ столећу усмерена у борби против потлаченог и обесправљеног србског народа. Комунисти су „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.
ВАСЕЉЕНСКА:
“Овако српски ђак пише писмени задатак: И све је истина
у Вести, Хроника 18. октобра 2016. 3 Коментара
Писани састав из српског језика једног шеснаестогодишњака, ученика трећег разреда средње Угоститељске школе на тему „Стојим по страни и посматрам“ изазвао је бурне реакције на друштвеним мрежама. Ево зашто:
„Стојим по страни и посматрам…
Понекад ми дође да наглас заплачем кад погледам какво је стање у нашој држави. Свакога дана се надам да ће једном бити боље.
Будим се, сањао сам још један у низу неостварених снова. Сањам како је фрижидер пун намирница које нама обезбеђују живот. Сви смо сложни и на окупу. Мајка и отац ужурбано крећу на посао, водећи рачуна да не закасне ни минут.
Трзам се из тог сна и схватам да касним на доручак, а за доручак буквално ништа.Отац незапослен седи у фотељи и слуша лажи и бљувотине такозваних политичара који су купили дипломе. Свакога дана причају нове лажи које људима испирају мозак.
Брат, дипломирани физиотерапеут, конобарише у неком старом ресторану. Људи немају ни за хлеб док се они бахате. Мајка је једина која нас одржава у животу, прави је стуб породице.
Таква је држава да са дипломом неког факултета можеш само да обришеш прашину. Уопште нема посла јер су сва радна места попуњена преко везе, довољно је само да однесеш новац и боцу неког скупоценог пића и већ си од понедељка на радном месту.
Девојчице се угледају на спонзоруше и старлете а дечаци на криминалце. Све је више и више некултурних и безобразних људи, наравно и необразованих.
Када бих сутра пао на улици, нико не би пришао да ми помогне, само би ме прескочили. Образовне установе личе на естраду, голи стомаци, кратке сукње, пирсинзи, само им још микрофон фали.
У мојој кући не може ни дан да прође без свађе или расправе. Зајмимо се да вратимо зајам и тако у недоглед.
А ја… ја стојим по страни и посматрам.
Схватам да буквално не могу ништа да учиним, немоћан сам и мали. Нико не жели да ме саслуша…
Поред свега и даље остајем позитивац, млади бунтовник који верује у боље сутра.“
А овако говори Старац Пајсије Светогорац!
У књизи ”Поуке Божанствене Љубави” /Београд, 2001./, Старац
Пајсије Светогорац каже:
”Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
свештенство и монаштво. ” /тачка, став 12., стр. 178/
”Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.” /тачка , став 14., стр 178/
”Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у ствар-
ности ништа не чини.” /тачка, став 15. , стр. 178/
Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
цују.”
Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
делити ножем”. /тачка, став 86. стр. 212/
Драган Славнић
Исус рече : “У кући мога оца има много станова”Јован 14:2; Лука 15:11-32” Далеко сам од помисли да знам ово тачно да протумачим…
Међутим,не могу се отети утиску да је већина комантара овог текста на линији : У кући мога оца има само један стан…е то је већ лакше за тумачење…
Ааауух…
После читања свих коментара.
Који су много више од тога.
ПС.
Никад није касно.