Један од бивших вођа Срба, Борис Тадић, по сведочењу кућне пријатељице Соње Лихт, још у детињству је обожавао Розу Луксембург. Касније је, као вођа, схватио да је погрешио. Требало је да обожава Розу Брисел.

Такве заблуде су суштински разлог што вођа Србију и није одвео нигде. Најмање у Европу.

Актуелни Премијер, који се жали, или хвали – аналитичари још нису до краја разјаснили могућу дилему – да му, чим се искупи више од десет навијача, Делија или Гробара, сасвим је све једно, ови акламацијом и једногласно упућују поруке: „Вучићу, педеру“!

Као одговор на ту необичну појаву политичког изјашњавања, Премијер је одлучио да се у Београду више не одржавају Параде поноса. Образложено је да би се таква манифестација могла протумачити као покушај личне промоције лика и дела вође, што, због скромности која га краси, не би било сасвим коректно према супротној страни. Која је истополна.

Будући да је њихов заштитни знак ионако – патка, улогу Параде поноса убудуће би преузела Иницијатива „Не да(ви)мо Београд.“

Пошто је, нажалост, Београд већ удављен и кула вишеспратница ниче као из воде, дошло се у ситуацију да се траже неки други разлози за наставак активног политичког живота Иницијативе. Мислило се да би, у складу са њеном основном програмском поставком, Иницијатива могла извршити безболну преоријентацију на одбрану од Шиптара и Европе језера и бране Газиводе.

Нови назив Иницијативе би могао бити „Не да(ви)мо Косово“!

Нажалост, по плану отварања поглавља за преговоре за улазак у брак са Европом, од младожење се очекује да за почетак, као свадбени дар, удавачи Европи и њеном ванбрачном чеду, Косову, поклони цео Телеком, а затим Трепчу и брану Газиводе. У супротном нема отварања.

Тако се Премијер нашао у затвореном кругу. А Србија у затвору, као лакшој варијанти.

Енглески саветници, страни плаћеници, који су Европу прогласили за луду кућу због чега су је и напустили, препоручују и саветују Премијера да је за сигуран пут у Европу довољно само да скрене. Као кад се иде у Ковин.

Из истих разлога и Иницијатива „Не да(ви)мо Београд“ морала је да скрене од иницијативе „Не да(ви)мо Косово“ .

Београдом је, међутим, процурела вест, што је од животне важности за Иницијативу, да ће наредних осам година куполу Храма Светог Саве осликавати, и то у мозаику, руски уметници. Замислите –  питају се забринути браниоци Београда – да нас Руси осам година посматрају из куполе Храма са висине од целих шездесет пет метара? То је, наравно, недопустиво. Зато се Иницијатива организује за протесте под слоганом „Не да(ј)мо моза(и)к Русима“! Он је већ обећан Европи да би се ублажиле последице Брегзита и демантовао лажни разлог Енглеза за излазак.

После неуспешног рушења зграде Савезног МУП-а од стране НАТО бомбардера, који су то радили у по бела дана и без фантомки па им нико ништа није могао замерити, рушење исте те зграде је, одлуком министарства за рушење, настављено уз учешће домаћих најискуснијих рушилаца свега постојећег. Претпоставља се да ће ова одлука изазвати реакције одређеног броја грађана који већ најављују иницијативу за протесте са поруком „Не рушимо Београд! То припада НАТО снагама и другим пријатељима“!

Иако је, што рекли Енглези, луда, Европа је наша једина кућа!

Вољена Европо, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо!

И поред свега, у Србији су сви скренули, а места више нема ни у Ковину, ни у Европи.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Борис Тадић, Драгослав Пакић, КиМ, Не да(ви)мо Београд