Како сада болно и безнадежно звучи некада моћна пропагандна крилатица „Европа нема алтернативу“!
Владимир Тодорић
Данас је још једна годишњица Петог октобра када је његовим учесницима мрско да га се присећају и да опет говоре да је то „веома битан догађај за српску демократију, иако су очекивања изневерена”, али да смо „тада кренули ка Европи и да ето и даље истрајавамо на том путу“. Тешко да ће иједна странка која је учествовала у организацији Петог октобра данас организовати јавну расправу или скуп на ту тему, већ ће гледати како да се изда неко формално саопштење реда ради и гледати да тај дан што брже прође. Данас је још једна годишњица демократске револуције коју ће злурадо обележити политичари који су деведесетих били на власти са Слободаном Милошевићем. Вероватно ће се цинично захвалити „петооктобарцима“ јер су од њих направили успешније политичаре или чак себе тобож представити као настављаче великих идеја Зорана Ђинђића, да би на рану утрљали со.
Мало је рећи да су изневерена очекивања грађана у погледу бољег живота. После толико времена сталних реформи и обећања, данас више нема вере у боље сутра. Грађански (народни) дух је сломљен, а оно што је остало као резидуална емоција јесте малодушност, бес, резигнираност и, на крају, духовна отупелост која се сервисира српским верзијама „ријалитија“ због којих би и Џерију Спрингеру позлило. Оно што је најгоре у свему томе јесте то што је огромна већина становништва убеђена да не постоји нада у бољи друштвени систем, у бољи систем вредности и да нема алтернативе садашњем правцу којим се крећемо. На крају крајева, грађани ни сами не знају шта хоће јер се сећају да су некада пре желели да им ЕУ укине санкције, да се приватизује све што може јер је то био „пут у бољитак“, да слободно путују ван граница, да продавнице буду пуне ствари којих није било деведесетих итд. Хтели су капитализам и добили су га, али нису били свесни да ће на крају постати гастарбајтери у сопственој земљи. Зато се сада више и не усуђују да замисле алтернативу. Назад нећемо, а напред морамо, јер зашто смо онда џабе пошли?! Све подсећа на сцену из филма „Ко то тамо пева“, када путници из аутобуса на крају сазнају да ће Београд бити бомбардован, али им свеједно не пада на памет да се враћају назад.
Тачно је да постоји висок ниво синхронизованости званичне пропаганде у правцу тога да се убије и последња нада у промене. Тачно је и то да постоји цензура, што се може лако доказати примерима Оље Бећковић, „Менталног разгибавања“, Данице Вученић, РТВ, пребијања Ивана Нинића, па чак и оставке Љиљане Смајловић. Тачно је и то да постоји организовано политичко насиље, што су показали локални избори у Зајечару, Врбасу, Мионици, као и опструкција рада локалних самоуправа у Бачу, Белој Цркви или Владимирцима. Све је то тачно, међутим то није највећи проблем који се тиче опозиције у Србији и постојања алтернативе која би дала наду људима. Главна препрека је у неспремности формулисања другачијег стратешког циља од придруживања ЕУ у контексту којег се регионална политика Београда (или однос према Русији) ставља далеко испред питања попут функционисања правосудних институција, слободе медија, фер избора и сл. Бојажљивост при оваквој анализи тренутне ситуације доводи до политичког лутања опозиције, њене фрагментације и додатног губитка већ одавно начетог кредибилитета.
Илустрација: Новица Коцић
Проблем при томе уопште није за потцењивање јер би дистанцирање од званичне ЕУ оне опозиције која се програмски залаже за европске вредности њу довело на једну врсту „брисаног терена“ који би врло тешко могли да објасне, имајући у виду непријатељски став већине полтронских електронских медија у Србији. Већ је видљиво да би тада заједљива порука власти била да је опозицији сада „кисело европско грожђе“ и у суштини таква порука би била тачна. Као што су својевремено ЕУ и ОЕБС правдали неуставан Закон о информисању из 2009, тако је и данас подршка Брисела Влади Србије вид улагања у очекивања које имају од ње. И ту имамо зачаран круг и немогућност формулисања алтернативе садашњој политици, уколико наравно изузмемо десне националне странке, мада ни ту нећемо видети нешто новије од старих мантри о „савезу са Русијом и Белорусијом“ у не баш толико новом паковању.
Иако цензура реално постоји, као и политичко насиље и злоупотреба правосуђа (тужилаштва у првом реду), то не сме бити изговор за недостатак храбрости демократске, грађанске опозиције у идентификацији правог узрока садашње ситуације. Несналажење Демократске странке (и неких њених деривата) у опозицији од 2012. године, неуспела регенерација странке уз перманентне унутрашње сукобе који су довеле странку на руб политичке егзистенције могу се посматрати последицом стратешке немогућности формулисања суштински другачије спољне политике од званичне. Како сада болно и безнадежно звучи некада моћна пропагандна крилатица „Европа нема алтернативу“!
Центар за нову политику