Северна престоница Сиријске Арапске Републике Алеп поприште је највеће битке сиријског конфликта. Подељени град је у стању сукоба више од четири године. Пре рата Алеп је имао преко 3 милиона становника и био је најмногољудни град у Сирији и највећи трговински центар. Данас је добар део града у рушевинама док се у самом граду и око њега води одсудна битка у сиријском рату. Након 2011. године која је прошла у пушкарањима широм Сирије са конфликтом ниског интензитета земља је крајем исте и почетком 2012. ушла у прави рат. Ни Алеп није био изузет. У јулу 2012. године исламистичка опозиција потпомогнута обилном подршком коју је добијала преко турске границе успела је да стави велики део руралног дела провинције Алеп под своју контролу. Основне базе исламиста за сам напад на град биле су у градовима северно од Алепа и у руралном делу ове области. Већ у току првих борби регистрован је велики број странаца. Француски лекар Жак Берес који је лечио рањенике исламистичке опозиције, први је објавио да се међу њима налази велики број странаца, пре свега Либијаца и Чечена. Близина границе са Турском омогућила је да се странци ангажују у раној фази рата пре него у другим деловима Сирије. Један од команданата исламистичке опозиције изјавио је за Гардијан да 70% Алепа подржава Асада и да ће победа бити отежана. Као и пре тога у Баба Амру (делу града Хомс) долази и у Алепу до апокалиптичких сцена са читавим блоковима срушеним услед жестоке борбе. Као база за експанзију офанзиве исламиста послужио је источни део града и део старог дела Алепа у којем су имали подршку локалне популације.
Велики број фактора утицао је на развој ситуације у Алепу. Први међу њима су дешавања у другим деловима земље. Потом регионални савезници исламиста Турска, Саудијска Арабија, Јордан, Израел, Катар и друге земље. Они су успоставили базе за снабдевање исламиста унутар Либана, дуж целе сиријско-јорданске границе, у провинцији Анбар у Ираку и на окупираној територији Голана. Сиријска војска није могла да обезбеди све делове земље, и у том тренутку долази до веће експанзије исламиста унутар Алепа као и око њега. Најжешће офанзиве терориста су се одвијале у лето 2013. године. Претпоставља се да се у том периоду на територији Сирије налазило преко 100.000 страних терориста. Позиције међународног аеродрома у Алепу су биле угрожене, западни део (око 50-60% површине) града под контролом војске остао је потпуно одсечен од најближих сиријских трупа на северу провинције Хама на удаљености од 80 км. Поред западног дела Алепа у провинцији Алеп остали су окружени гарнизони сиријске војске у војно-индустријском комплексу велике важности Ал Сафира, местима Захра и Нубул и војном аеродрому Кувеирис источно од града Алепа.
Највећи тест издржљивости за сиријску војску и народ била је претња директне интервенције САД и њених савезника у августу 2013. после инсценираног хемијског напада који се десио у Источној Готи у близини Дамаска. Напетост која је трајала преко два месеца натерала је војску да се укопа и дисцлоцира на достигнутим положајима услед могућих ваздушних удара. Западни Алеп који се налазио у окружењу исламиста није био приоритет пред могућом спољном агресијом. Услед снаге сиријске војске и регионалног савезништва са Ираном али и јасног става Русије,САД и њени савезници се нису одлучили за директну интервенцију. Сиријска војска покренула је операцију у октобру са циљем деблокаде западног Алепа. После победе код Канасера ослобођено је преко 40 места и поново је успостављено редовно снабдевање града у новембру месецу.
Исламисти са опремом по НАТО стандарду
Због непрекидног пристизања појачања преко турске границе у провинцију Алеп исламисти су од источног дела града створили праву тврђаву коју није могуће заузети без потпуне опсаде. Следећа етапа у даљем развоју битке за Алеп је била ослобађање индустријске зоне Шеик Нађар и деблокада централног затвора који се налази нешто северније од града, где се јуначки држала посада сиријске војске са полицијом током дуготрајне опсаде. Цела ова операција добила је назив „Звезда Канопус“. Поред борби око града у самом граду су борбе непрекидно трајале нарочито у старом делу града који је уништен до непрепознатљивости. Борбе за тврђаву у Алепу и касарну Имбрахим Ханано биле су неке од најжешћих, фронт је углавном остао непромењен унутар самог града. Терористи су гађали западни део града ракетним бацачима, минобацачима и њиховим импровизованим „пакленим топовима“, док је сиријска војска дејствовала на положаје исламиста артиљеријом, авионима и хеликоптерима. Због нерентабилности циљева у овом рату, сиријска војска је прибегла лукавству, тако да је над урбаним зонама које држе исламисти почела са масовном применом бурад бомби које су постале „хит“ у сиријском конфликту. Од индустријске зоне са којом се Алеп поносио пре рата Шеик Нађар готов да ништа није остало, пошто су фабрике размонтиране од стране терориста и дословно пренете у Турску. Све што је остало су празне хале – осим рата и исламистичке инвазије Сирију је погодила и пљачка њених суседа, посебно Турске. Након позиционирања северно од града фронт је јако дуго остао статичан све до фебруара 2016. када се сиријска војска пробила до опкољених места Нубул и Захра која се налазе северозападно од Алепа а која су три године пружала отпор Ал Нусри и осталим исламистичким скупинама.
Чиме се ратује?
Хрватски систем РАК-12
Већ у току 2012. када је битка за Алеп почела различитим интензитетом председник Сирије Башар Ал Асад је изјавио да ће то бити дуга битка, а недавно је назвао и „мајком свих битака“. Шта се изменило на пољу борбе од 2012? У току прве фазе рата када странци нису узели већег учешћа у рату, сиријска војска је имала несумњиву предност, пре свега у наоружању и обучености што је било и видно по резултатима на терену. Како је рат одмицао сиријски исламисти и странци који су им долазили у помоћ постајали су све боље наоружани, организовани и обучени. Пре свега треба рећи да се од наоружања користи дословно све до чега се може доћи, од старих образаца из 60-их, 70-их до најновијих достигнућа технике. Исламисти се пре свега ослањају на урбане зоне јер су преимућства сиријске војске у ватреној моћи и даље несумњива. Масовна употреба вођених противоклопних ракета, минобацачи, лака и ређе тешка артиљерија све је то на располагању исламиста. Забележено је преко 15.000 дејстава само системом ТОВ-2 америчке производње, што је задало велике проблеме сиријским оклопним јединицама (више стотина погођених оклопних борбених средстава). Узевши у обзир да једна таква ракета кошта и до 50 000$, видно је да је финансијска подршка Саудијске Арабије и Катара готово непресушна. Стари типови наоружања који су врло корисни куповани су преко посредника. Тако се у наоружању терориста у Сирији нашао хрватски систем РАК-12, југословенске (хрватске) „Осе“, минско-експлозивна средства из магацина широм Европе и света. Поред тога много тога исламисти су правили и сами. Најпознатија импровизација исламиста су такозвани „паклени топови“, то јест импровизовани минобацачи који су направљени од исечених цеви великог профила, који као муницију користе плинске боце пуњене експлозивом. Ово непрецизно оружје се својом масовношћу показало као убојито средство за терорисање становника западног дела Алепа али и у другим деловима земље. Временом је и сиријска војска сличне обрасце наоружања увела код себе. Пре свега их доделила снагама Националне одбране и разним добровољачким јединицама. Једно од најопаснијих средстава којима се користе терористи свих група широм Сирије али и Ирака су бомбаши самоубице. Као куриозитет се може издвојити податак да је у Сирији дејствовало више бомбаша-самоубица него камиказа током завршне фазе рата на Пацифику. О успешности ових напада тешко се може говорити, извесно је да је већина самоубица са возилима уништена пре доласка до циља. Међутим треба напоменути да су у случају достизања циља наносили у неколико наврата доста озбиљне губитке сиријској али и ирачкој војсци. Забележен је случај погибије 70 војника и бригадног генерала на северу провинције Латакија у једом таквом нападу. Као најбоље средство против њих су се показале вођене противоклопне ракете и будност војника. Битка за Алеп није изузетак.
Импровизовани минобацач
Од када су у посед исламиста дошле велике количине ТОВ ракета, сиријска војска је у извесном смислу изгубила преимућстава која је поседовала доста дуго у оклопно-механизованим јединицама. Нарочито висок проценат погодака оклопне јединице сиријске војске доживеле су у провинцији Алеп и Идлиб. Деловало је да су стотине положаја са ракетама ТОВ непремостива препрека. После вишемесечних губитака сиријска одбрамбена индустрија нашла је решење — уређај прозван „Птичији кавез“ због свог изгледа, показао се успешан у ометању ТОВ ракета са готово 100% учинком. Уређај су почели да постављају на све оружане системе, од артиљерије, тенкова, оклопних возила и свих средстава која се налазе на првој линији ватре. Учинак је био изузетан, проценат погодака ТОВ ракетама је знатно опао. У склопу материјалне подршке сиријска војска је почела пре свега на фронту код Алепа да примењује неколико јединица руских тенкова Т-90А који су се одлично показали у борбеним дејствима. Од свих примерака један је заробљен у борбама за пут Кастело, али није забележен нити један случај уништења тог тенка чак и после више погодака од стране ТОВ ракета. Сиријска војска поред искуства које стиче се и пренаоружава и прилагођава непрекидно рату који спољни фактор намеће. Опрема која је постала популарна међу свим зарађеним странама су беспилотне летелице које сада имају и мање озбиљне исламистичке групе. Летелице лансиране из руке служе за извиђање терена и снимање самих операција у пропагандне сврхе. Међу најтврђим исламистичким групама које се боре у Алепу заплењене су француске беспилотне летелице које су последња реч технике.
Битка у завршној фази
Разлог за дуго одлагање потпуног окружења лежао је у појави Исламске Државе која је се из „сунитског троугла“ из Ирака пребацила на простор Сирије и сиријској војсци отворила нови велики фронт, који је њену војску и онако претерано оптерећену још развукао. Логистика и људство су преусмерени према новоотвореним фронтовима сходно новоствореној ситуацији, па је одсудна битка за Алепо одложена. У међувремену до 2016. године сматра се да се источни „исламистички“ део града смањио са популацијом на око 300.000 док је западни део под контролом сиријске војске готово задржао предратну популацију и броји 1,5 милиона људи.
Након уласка Русије у рат на страни сиријске војске предуслови су поново створени, неколико десетина руских летелица почеле су да оперишу из северне Латакије против свих исламистичких скупина од Ал Нусре, Армије Ислама до Исламске Државе. Ваздушне ударе пратила је и обилата материјална и стручна помоћ пружена сиријској војсци. Пре интервенције Русије уз ново придодати Исил у коалицији против сиријске војске, чинило се да ће рат трајати унедоглед и да му се не види крај. Ситуација је сада драматично измењена. Руска интервенција је релативно јефтина и доста одмерена тако да су се показала као погрешна предвиђања неких западних коментатора да ће се у Сирији Русија увући у живи песак. Сиријска војска је обновила наступање са северне и јужне стране западних обода Алепа како би потпуно формирали обруч око града и принудила исламисте опсадом на предају. Са северне стране напад су започеле „Тигар снаге“ са циљем да пресеку једину линију снабдевања за источни део града пут „Кастело“. Свако наступање праћено је снажном подршком сиријске и руске авијације а наступало се опрезно. Након сваког померања линија долазило је до великих противнапада праћених самоубилачким акцијама. Постепено после неколико већих борби и великих губитака које су претрпели у борбама на отвореном исламисти су се повукли на саму линију комуникације. Са јужне стране у четврти Леармон напад су вршили делови 4-е механизоване дивизије и 102. бригада Републиканске гарде. Борбе су окарактерисане као јако тешке јер је овај индустријски реjон Алепа брижљиво припреман за урбане борбе. Пут „Кастело“ је блокиран већ у тренутку када се сиријска војска налазила на пар стотина метара од њега јер је дошао под контролу ватре сиријске војске.
После неколико недеља борби дошло је до сусрета сиријских снага и око Алепа је формиран потпуни круг, чиме је озваничена опсада у јулу ове године. Снаге 4. механизоване дивизије и Републиканске гарде очистиле су и четврт Бени Зеид која належе на четврт Шеик Максуд насељеном Курдима. Из Четврти Бени Зеид исламисти су терорисали западни део града непрекидним ракетним и минобацачким нападима. Недуго након проглашења опсаде одговор свих исламистичких организација је стигао. „Обруч ће бити пробијен!“ — стизала је порука од ових искусних бораца. Исламисти су, наравно, свесни значаја евентуалног губитка Алепа. Сиријска армија би ослободила значајне снаге за дејства у другим деловима земље. Претрпели би поред тога тежак морални и психолошки ударац услед пораза у највећој бици рата и губитком снажног упоришта. Пад Алепа би вероватно убрзао и Турску преоријентацију у спољној политици и евентуално затварање турске границе за терористе што би умногоме убрзало крај рата. Исламисти су обећали да ће у целој операцији имати 40.000 бораца, регистровано је појачано снабдевање преко турске границе и премештање великих снага из провинције Идлиб и Латакија. Војска је са терена јавила да су многи положаји у провинцији Идлиб дословно напуштени. Напад је почео 31. јула по обичају са већим бројем самоубилачких напада на утврђене позиције сиријске војске. Поред артиљeриjске и ракетне припреме први пут су на фотографијама виђене снаге опремљене потпуно по НАТО стандардима. Војни извори са терена су саопштили да су ове снаге исламиста вршиле пробој а да би се после пробоја повукле и препустиле снаге другим јединицама. Од тих снага регистрован је туркестански батаљон, опремљен и обучен у земљама заливских монархија (Катар или Саудијска Арабија). Првих неколико напада завршено је неуспешно уз велике губитке, исламисти су могли да се похвале преузимањем војне школе Хикма. Али веће препреке су тек биле пред њима. Борбе су се пренеле на блок апартмана 1070, четврт Рамушен и артиљеријску академију. На овом правцу исламисти су претрпели најтеже губитке у циљу достизања пробоја по сваку цену. Већ после две недеље офанзиве војска је саопштила да је у досадашњим борбама погинуло преко 2000 исламиста, што у тако кратком периоду до сада није забележено. Ипак исламисти су постепено напредовали, заузет је већи део блока 1070. и артиљеријска академија, међутим по напуштеном материјалу у оквиру академије са којим су се фотографисали исламисти јавила се сумња да војска врши планско одступање. Неколико дана касније терористи су јавили да су пробили блокаду преузевши већи део четврти Рамусен, што је остало упитно. Поред борби на југо-западном делу Алепа терористи су претрпели тешке губитке на линијама снабдевања, у провинцији Идлиб и провинцији Алеп уништено је десетине конвоја који су довозили појачања и снабдевања за одсудну битку. Ваздушна подршка сиријске и руске авијације, један је од разлога због чега војска има вишеструко мање губитке од својих противника. Да је вест о деблокади Алепа лаж огласили су се војни стручњаци из региона. И како је стање у џепу на југо-западу обруча показало процене аналитичара су биле тачне. У опкољени део Алепа ушло је јако мало снабдевања по ужасну сцену. Више уништених конвоја су снимљени од стран сиријске војске и доступни су на интернету. Међутим борбе за дистрикт Рамусен и артиљеријску академију су постале права кланица. После две недеље упорних борби сиријска војска је преузела војну академију и тиме ставила тачку на све шпекулације о евентуалном коридору за источни део града. Борбе још трају а губитци се сабирају. Терористи су до сада по проценама сиријске војске претрпели губитак од око 4000 погинулих, док се сматра да је сиријска војска претрпела губитак од око 600 мртвих. Прецизан број губитака тешко је утвртидити због жестине битке која још није завршена. Евидентно је да су покушајем продора исламисти купили неко време опсаднутом делу града али уз ужасну цену. Битка се наставља.
Categories: Преносимо
Оставите коментар