За Рајка Корњу чуо сам први пут (мој грех) кад сам га и угледао – било је то на трибини „Разговори о Сребреници“ Српског удружења „Ћирилица Београд“. Тад сам сазнао да је овај Србин из Темишвара новинар, доктор наука, директор за медије Савеза Срба у Румунији, али и члан Руководећег савета Румунске националне телевизије. Био дописник са Косова и Метохије. Његова докторска теза која се бави ратом у бившој Југославији објављена је само на румунском. Др Корња је говорио на крају трибине и није се држао стриктне Сребренице, већ је за тему свог излагања узео медијски третман Срба у ратовима на простору бивше Југославије, са посебним нагласком на дезинформације – што је тема која мене опседа последњих двадесетак година.
Др Рајко Корња
На трибини о Сребреници рекли сте да је кључна реч била ЛОГОР, као и да ми недовољно пажње посвећујемо значају речи које бирамо и које нам други изабере.
Треба имати у виду најпре чињеницу да у медијском рату мало ког активног у конфликту те врсте занима истина. Важни су само резултати. У медијској кампањи против Срба све се преокренуло у тренутку када су „Рудер и Фин“ у медијски оптицај пустили термин „логор“ јер су коришћењем дотичне речи привукли пажњу јеврејске заједнице у читавом свету. Тако је поменута америчка ПР фирма успела брзо и ефикасно, али и парадоксално, да привуче Јевреје на страну муслимана, упркос томе што је на почетку југословенског сукоба Србима све ишло у прилог што се медијског имиџа тиче, за разлику од Хрвата, муслимана и потом Албанаца.
Морам признати да иако се бавим распадом Југославије већ више од две деценије, није ми јасно зашто су Срби једини који су бранили ту творевину која им је мало доброг донела. За мене то остаје енигма.
Киш је говорио да “именовати значи створити”. Тако нам се, на пример, створила „иредента“ (присаједињење територије матици) уместо „сепаратизма“ (отцепљење територије). Како смо, ипак, стигли до тога да постанемо „нацисти“?
Познато је да реч може бити убојитија него бомба или пројектил, јер је утицај јавног мнења веома значајан у доношењу политичких одлука, па чак и оних војних. Нажалост, Срби нису то схватили на време, а како ствари стоје, ни данас не придају пуно пажње том аспекту. Таква непажња је и довела до стварања искривљене слике о Србима. Готово ниједна српска институција се није супротставила медијској сатанизацији Срба нити је бар покушала да систематски и аргументима побије лажи и накарадне епитете које су западни медији лепили српској страни, њиховим лидерима, а потом народу и држави. А аргумената је било на претек! Зато се и стигло до тога да Срби буду упоређени са нацистима, Срби који су поднели огромне жртве не само у Другом светском рату… Нисам присталица неке светске конспирације против Срба и мислим да су једноставно други били вештији, упорнији и заинтересованији за њихов имиџ. Моја истраживања додао бих, нису се зауставила само на распаду Југославије, јер сам уочио много сличности између медијске манипулације против Срба и оног што се рецимо, догађа у Украјини. Шаблони су исти. У исту категорију спада и тзв. „Арапско пролеће“ и ово ће вероватно бити тема моје нове књиге.
Говорили сте о, по нас погубној, агенцији „Рудер и Фин“ – њене муштерије су били практично сви наши непријатељи у рату „који нисмо водили“. Шеф те агенције, Џемс Харф, рекао је „Морам рећи да смо 1999, кад је НАТО предузео акцију, отворили шампањац.“ У култној књизи француског аутора руског порекла Владимира Волкова „Дезинформација“ ми, Срби, описани смо као „Школски пример“ успеха дезинформисања током деведесетих година прошлог века.
Волковљеве анализе користио сам за моју докторску тезу. То је стручњак који је педантно бележио и медијски анализирао велики број догађаја за време рата у бившој Југославији. Много је допринео да се обелодане и разјасне случајеви медијске манипулације. И други угледни аутори, ауторитети у домену комуницирања и медијске манипулације су се бавили догађајима у бившој Југославији. Подсетио бих овде само неколико: Ноам Чомски, Мајкл Паренти, Питер Брок, као и новинари Расел Гордон, Томас Дајчман и многи други. Сви они су својим радом, откривајући истину, нудили заправо аргументе српској страни. Србија, међутим, није готово ништа од тога искористила. Да би се то променило, мислим да је потребно објавити, популаризовати све те радове и анализе. Када јавно мнење у Србији сазна шта се и како се све дешавало 90-их година, јер имам утисак да не зна или није превише заинтересовано, онда ће се створити услови да се и у иностранству промени перцепција о Србима. То се наравно може уради само системаски, плански и стрпљиво, уз обавезно укључење свих институција државе Србије, ПР стручњака и медија. Тек онда ће и Срби моћи да отворе шампањац!
За разлику од Хрвата, ми се и даље држимо „политичке коректности“, па нам војска, железница, Телеком и остало није СРПСКО него припада СРБИЈИ. Има и горих примера – кинотека је још Југословенска. Шта, по вашем мишљењу, „кочи“ нас Србе у Србији да ствари назовемо правим именом и да се не устежемо да користимо епитет „српски“?
Једно поглавље моје докторске тезе посвећено је искључиво језичком пуризму. Примерима и њиховом анализом доказао сам, надам се, да је у Хрватској пуризам био масован и институционализован процес. За разлику од Хрвата, у случају Срба стигао сам до закључка да и данас влада некаква општа незаинтересованост за неговање српског језика. Од тога до небриге за свој медијски имиџ је само неколико корака…
Александар Лазић
Би(бли)ографија
Др Рајко Корња je рођен 25. јула 1969. године у Новој Молдави (караш-северинска жупанија). Похађао је основну школу у Белобрешки и Златици (1976-1983), српску секцију при Филолошко-историјској гимназији у Темишвару (1983-1987), а Факултет политичких наука, одсек новинарство и инструисање при Београдском универзитету (1990-1995). По окончању факултета радио је као новинар у листовима “Timişoara”, “Expres”, “Evenimentul zilei”, на румунској телевизији и Radio Europa Efem. Између 2001. и 2002. године је био главни уредник листа “Наша реч”. Р. К. је члан Савеза новинара Румуније. Пише на српском и румунском језику. О њему и његовим књигама су писали Борислав Крстић Велимиров, Љубинка Перинац Станков, Горан Мракић, Милан Петровић.
Categories: Лаки одговори на тешка питања
Истина и лаж су два антипода.
Бог је на страни истине.
Ђаво је на страни лажи.
Има се утисак да је ђаво тренутно у офанзиви, па нас, Србе, лажи убијају на сваком кораку.
Но, Божја (Истина) се не пориче и Срби, верујући у Њега, верују и у Њу.
Зато им и нису, нити ће им бити, потребне сатанске агенције типа „Рудер и Фин”.
Сматрам да „реч” из наслова текста треба јасно дефинисати, јер је свакоме јасно да реч може бити убојитија од бомбе само кад је та реч=лаж!
Људи који живе у и од медија и јавности превише се потресају због медијских лажи. Не разумеју да смо ми остали већ прилично захладнели у вери у медије и да их доживљавамо као шарену лажу и циркус. Штавише – док нешто пише у медијима, изазива у нама сумњу да је истина управо супротна.
Нису други били спретнији, него им је дато да се промовишу, а нама је забрањено. Светски медији нису промовисали хрватску, нити муслиманску истину, већ америчку – и ми ту нисмо имали места.
Да ли господин Корња верује, да су Срби којим случајем први платили агенцији “Рудер и Фин”, исход медијске слике био другачији?
Реакционарни глобализам и трули буржоаски експериментални робовласнички Брозов НАТО-комунизам су склопа утопијско-религиозног, манипулаторског и интернационалног, „докрајчили су српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, како то лепо каже професор Батаковић.
На нашу српску жалост, ми и данас тучемо мртвог коња и глођемо се око кости која нам је бачена, делећи се на монархисте НАТО- четнике и Брозове НАТО-комунисте, партизане. Истини за вољу, комунисти су злоупотребили српски народ да се бори против сопствених интереса. Потпуно су игнорисали чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма. Имајући у виду да су комунисти све своје конгресе и земаљске конференције и директиве Коминтерне и Комунистичке Партије Југославије, посветили испирању мозгова, манипулацијама, распиривању националне, верске и расне мржње према Србима, као тз. „великосрпској угњетачкој нацији“ и тз. „великосрпском хегемонизму“ (Види: Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).
Такође, треба имати на уму да су извесни београдски универзитетски професори, реакционарни, атеистички, интернационални, глобалистички, комунистички и расистички кадрови у трагичном ХХ столећу, прелазили преко виталних интереса своје отаџбине и своје српске нације из које су потицали. Следили су учење Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на један елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:
„Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све сеције.
Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преизијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Комунтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна… (Види: „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).
Мислим да треба да гледамо само на своје грешке (које су, нажалост, многобројне, не спрам “међународне заједнице”, шта год то значило или спрам непријатеља из окружења који ће ионако да шкргућу зубима на нас, већ спрам онога што смо добили у наслеђе) , а да се на туђу злонамерност не обазиремо много. Злонамерни ће то и остати, наше је да им сузимо маневарски простор. Ми причамо о слици коју “Свет” (еуфемизам давно исмејан од стране Нушића) има о нама, а притом једни друге једва да и подносимо и овде на локалу, као праведна Божија казна, представљају нас они најгори. Што се тиче анализе г. Корње, она је корисна, али чини ми се да не гребе баш дубоко по површини: нпр. употреба речи “логор” је део интерне комуникације, јер су господа Рудер и Фин такође Јевреји. Не бих да залазим у “антисемитизам” (још један лош израз прошверцован у глобално мњење) , уосталом за то нема ни основа, али употреба лажног и у суштини расистичког двојства Израиљ (Давид, народ Божији, Племе) – Вавилон (Голијат, нацисти, Гојими) је одавно присутан у јавном обраћању, у популарној култури, у мишљењу… За Србе је, наравно, дуго била резервисана ова друга позиција, иако је наша почетна позиција, а ту је г. Корња у праву, била много боља од супротстављених нам страна. Ми нисмо имали везе са нацистима, као Хрвати, нисмо део муслиманског (“тлачитељског” , про-палестинског) корпуса, имамо јасеновачко (логорско) искуство у историји, пуно искрених патриота јеврејског порекла, пријатеље међу јеврејским интелектуалцима и сличан културни код. Оно што ми немамо (а други, горепоменути имају) , то је моћно, око јасних циљева окупљено лобистичко језгро, које би с онима који пресуђују и одлучују на овој планети ступало у стратешке пактове. То је и похвалан, али и погубан реликт нашег православног наслеђа. Зато наше елите никад и нису настајале на пресеку наших и глобалних интереса, већ смо сва решења – друштвена, финансијска, превише културних па чак и државотворна – добијали на готово, кад је већ за све друго прекасно и били принуђивани да кротко подносимо негде далеко нам одређену судбину.
@Душан Буковић
Не разумем смисао вашег осврта и зашто глобализам називате “реакционарним” и стављате га у исти корпус с нпр. атеизмом. Унапред хвала на разјашњењу.
Реакционарни глобалистички план је резимиран у Варбурговој реченици (James Paul Warburg, August 18, 1896 – June 3, 1969), коју је изговорио пред америчким сенатом 1950 године: „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу. Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом“ – “QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERMEMENT MONDIAL SARA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE.” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement Mondial – Une super et contre-eglise? Paris, France, 1967, стр. 255, – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против-црква…).
@Душан Буковић
Ах, сад је јасније:) Хвала још једном.
@Милан
Потпуно сам збланут, да обраћате пажњу на коментаре Цитатолога!
Човек је у сопственим фикс идејама и све што прочита тумачи у складу са сопственом фикс идејом. Сада је напустио, да спомене масоне, јер је ваљда, најзад сазнао, да су сви виђенији Срби у 19 веку и почетком 20. века били масони. Погледајте превод, који нам Цитатолог сервира. (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement Mondial – Une super et contre-eglise? Paris, France, 1967, стр. 255, – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против-црква…).Чова прескаче знак питања у наслову, а нама сервира као потврдну реченицу и додаје по потреби “над”. Мислим,да је последње време, да нас Уредништво обавести ко је и шта је у животу радио Цитатолог.
Присуство извесних реакционарних комунистичких, конспиративних и интернационалистичких кадрова на овом порталу је очигледно. Типичан пример њихове тактике и стратегије је њихово учешће у верским и националним питањима потлаченог, обесправљеног нашег несрећног српског народа. По инструкцијама своје расистичке и реакционарне анти-србске комунистичке партије, “српски” комунисти су били дужни да учествују у свима темама верског и националног карактера, заоштравали су несугласице између појединих покрајина, изазивали су верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Њихова неваспитаност и агресивност до совјетске перестројке била је очигледна. Приказивали су религију као буржоаску , малограђанску и поповску лаж, ради заглупљивања и застрашивања народа, ради лакшег потчињавања и злоупотребљавања радничког и сељачког света од стране српске „буржоазије“ и попова, као непродуктивне класе. Приказивали су верске обреде као обична трговачка посла, а цркве као поповске дућане. Истицали су извесне верске обичаје да су их измислили српски богаташи, капиталисти и попови, ради личног богаћења. Комунисти су приказивали црквену и манастирску имовину, као лако и неправедно стечену, варалачким махинацијама и непродуктивну на штету продуктивног и наивног радничко-сељачког света.
Док су комунистички агитатори и реакционари на једној страни водили борбу против постојања Бога и духовног живота, на другој страни су преко конспиративних и реакционарних комунистичких партијских ћелија издали правац деловања, који дословно гласи:
„Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комуинисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао поједини члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан парије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: ЋЕЛИЈА, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију, 27 фебруара 1942).
Моћ и сила значења речи језика срБскОГА:
СРБ=Сила Речи Божије
СРБ = Срб Род /Рођак/ Божији
СРБИ = Срби Род Божији Изабрани
СРБИ = Свети Ратници Бога Избавитеља!
СРБИН = Свети Ратник Бога Избавитеља Народа!
СРБ = Свети Ратник Божији!
Тешко је рећи да се овако шта може – акронимом – изразити било којим
другим језиком!
Ово бива по дару ИМЕНА НАРОДА срБскОГ и дару ИМЕНА ЈЕЗИКА срБскОГ којим говори(мо), озго, С ` НЕБА, а никако по (нашој) заслузи!
Даром имена народа и језика срБскОГ – Срби јесу (на Небу) и буду (на Земљи) “ И З А Б Р А Н И “ н а р о д, у том смислу и на такав начин схваћено , они су
“велико”- СРБИ , по свом духовно–душевном устројству, а никако у профаном, баналном политичком смислу, са освајачким претензијама према другим народима!
КОМУНИСТИ су – атеисти /премда су сви партизани Срби – крштене душе!/, а
МАСОНИ /=СОМИНА!/ – антитеисти!
Комунисти убијају верујућу православну душу због вере у Бога, а масони поку-
шавају да убију БОГА у православној души!
У прилог реченом говори тврдња да је ПРАВОСЛАВЉЕ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ
ЈЕДАН ”Новом светском поретку”, изречена од стране Мадлен Олбрајт, Карла
Билта, Збигњева Бжежинског и осталих белосветских масонских и њима сличних
сатанистичких сатрапа.
Избегавање епитета – СРБСКИ је, такође део пројекта о измени свести народу
србском!
Није ”фенси”, ”кул” ”у фулу”, ”бренд” … МИСЛИТИ, ГОВОРИТИ И ПИСАТИ
СРБСКИ, јер, забога, то није проевропски… – НИЈЕ ВЕБЕРОВСКИ?!
Али, Срби не би били Срби када за сваку прилику не би имали одговарајући
антивирус – доскочицу или изреку – као на пример:
”НАРОДЕ СРБСКИ, БОГ ТИ ПОМОГ`О И НИКО ТИ НИШТА НЕ МОГО,
А НЕПРИЈАТЕЉИ ТИ ПОД НОГАМА БИЛИ!”
Драган Славнић
У немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) објављен је 26. априла 1975. године чланак Милована Ђиласа о цркви св. Марије у Будви, која је за време робовласничке и расистичке владавине контрареволуционарних, реакционарних, трулих буржоаских Брозових
НАТО- комуниста претворена у јавни нужник. Чланак је са српског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду. Ђиласов чланак је објављен и на српском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоунистења једног народа “, где између осталог стоји:
„Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела.Навала туриста била је је већ спаснула, пасе средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.
И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и нањему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре.
Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…
У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…
– Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“
– одговорио сам и прешао прекоцрквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао
ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Нисада још незнам шта
ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, гисто поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…
Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.
Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A. ).
Између осталог, навели бисмо још један пример Брозовог расистичког, робовласничког и контрареволуционарног НАТО-комунистичког дивљаштва и безбожништва. У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:
„На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресчен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а
од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви,
Побједа, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).