Бог се нама у Слову открива
Данас је српски језик нападнут са свих страна, али највише од нас самих. Ако је српски језик нападнут, онда издаја долази и од нас Срба. На делу је потпуна латинизација српског писма, али како је до тога дошло. Величана је у време комунизма једна језичка догма, а која је као ишла на руку српској ћирилици, да је нешто савршено постигнуто у реформи српског језика, да је нађен један знак за један глас.
Онда су комунисти, ми Срби, славили, погордили се како смо ми једини на свету који имамо тридесет знакова за тридесет слова. Нико се није тада упитао шта ми то уствари радимо, шта ми то славимо. Откуд одједанпут ми Срби најпаметнији, Србија изнад Исток и Запада? Како то баш у комунизму, који је радио зна се за кога, и за шта; пре свега на разрођавању, разрођавању завичаја, породице, саборности, заједнице, српског православља; како да баш тада та догма почиње да цвета и да расте у идеал? Одакле само тридесет гласова у српском језику? Како то да тридесет гласова покрива све дијалекте и све говоре српског језика?
Тада почињемо да се гордимо што у језику имамо само тридесет гласова. И шта нам се догодило због наше гордости? Чега смо се заправо одрекли?
Одрекли смо се управо могућности да у једном писму имамо слова за све српске дијалекте и говоре, одрекли смо се писма које је било шире, а сада редуковано, и сведено на меру да се може лако латинизирати. Редукована ћирилица се дала лако латинизирати, јер је остала без акцената, без нагласака, без мелодије језика, и без слова која су означавала укупност српског језика. Јер је та догма у нашим школама била на таквој снази да је елиминисале целу акцентологију из српског језика, целу српску дијалектологију, сво богатство језика. Зато се данас српски језик распада, а то је Вуков допринос.
Имате још једну катастрофу, та слова која не постоје у западној латиници (č, dž, š) више не постоје: због Интернета или не знам ни сам чега – људи почињу да пишу c, dz, s, онако како одговара латинској латиници.
Узор [нашој реформисаној ћирилици] био је латински, најближи том савршенству био је стари римски, латински језик, скоро је било постигнуто то савршенство. Вуково свођење на 30 гласова и знакова, слово те држи, слово те гради, слово ти је чврсто тло на којем стојиш – кад изгубиш слово изгубио си и стуб и цркву као тврђаву истине, јер ћеш говорити и писати латинским језиком. Ми у употреби, поготову на Интернету, па и у школској уџбеничкој литератури, имамо бар 30 одсто латинских речи. Није само реч о латиници, у питању је тровање које иде од интелигенције.
Данас се српски језик распада, сви га черупају, јер смо поверовали тој лажној науци и догми о савршенству писма од тридесет слова и гласова. Нисмо усвојили могућност да барем поред слова имамо знак акцента. Не смемо се заваравати, цела прича о савршенству звуковног правописа, фонетског писма, је лажна и бесмислена.
Достојанство једног језика је у томе да има реч за сваку појаву у природи и духу. У слову и гласу је тајна живота језика, у његовом богатству, у његовом разрастању, развијању и цветању. Српско писмо је било црквенословенско, рускословенско, српскословенско, једна заједница, која је имало могућност да прошири и упише одређени звук и глас. Могућност да се разуме и сабере целовитост српског језика, и у породици словенских језика, цео српски народ у својој јединствености и саборности језика; а изнад свега у једној вери, у једној цркви, јер нам се Бога у Слову открива, како је и записано: `Од искони бе Слово`.
ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛО ПРЕДАВАЊЕ
Владимир Меденица је православни философ, публициста и власник издавачке куће „Логос”. Предавање „Бог се нама у Слову открива“ одржано је 25. децембра 2012. године, у малој сали Дома културе у Варварину, а у организацији Архијерејског намесништва темнићког
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Много замешатељства, недефинисаности па и контрадикције у овако кратком тексту, ослоњеном на пренаглашену аверзију аутора према Вуку Караџићу, а и комунизму – узроку свих овосветских зáлá према српском народу, па и његовом писму.
Не улазећи у строге стручне расправе, упитао бих само: ако је све ово тачно, како је онда могуће да се ми сада и овде, после толико година комунистичког растакања српства и немилосрдног информатичког затирања ћирилице, овако лепо дописујемо са све акцентима?
Школски (комунистички) систем у коме смо се ми старији школовали неговао је равноправно оба писма. На пример, по правилу су се писмени задаци писали наизменично и ћирилицом и латиницом. То што познајем и користим оба писма сматрам непроцењивим богатством које ми даје предност над великим делом човечанства.
Са друге стране, такозвана “информатичка револуција” јесте кренула из латиничког окружења, али се временом развила и обухватила скоро сва писма која се данас користе у свету. Недавно сам имао прилику да радим на пројекту у коме се без икаквих проблема користе киргистански, узбекистански, таџекистански и руски текстови са свим словима и знацима специфичним за те језике. Данашњи стандарди за електронска писма све то омогућавају.
Мислим да је јалово кукати над судбом клетом на овај начин, већ радити на описмењавању народа и наглашавању потребе за знањем и образовањем. Данашњи властодршци, уместо да створе погодне услове за правилно образовање, по својој природи осредњости свесно затиру свако такво настојање и тиме праве већу штету српству него било ко у прошлости.
@Devla, vrlo mi se dopao vas komentar. Narocito zavrsnica u pet zadnjih redova. Pozdrav i hvala !
Ocigledno je da je cirilica (savrseno pismo : jedan glas – jedno slovo) vazan element srpskog identiteta. Ali, negovanje i cuvanje cirilice ne znaci donkihotovsku borbu protiv latinice – borbu unapred izgubljenu i stetnu. Unapred izgubljanu – jer latinicu vuce engleski jezik koji neverovatnom brzinom osvaja svet.
Stetnu – jer ko ne zna latinicu, nece moci procitati uputstvo na kineskoj robi ili na francuskom parfemu, ime ulice u Kairu ili ime grada u Argentini. . . . Znati latinicu i engleski, ne znaci zaboraviti cirilicu i srpski. Naprotiv, to je samo dodatno neophodno bogatstvo. Da bi opstili sa svetom, moracemo znati latinicu i engleski.
U novijoj kulturi srpskog jezika kao standardno pismo usvojena je – pored cirilice – i latinica. Oba pisma su savrsena jer svakom glasu odgovara jedno od 30 slova. U nasoj latinici samo 6 slova ima akcente, dok, na pr, u francuskoj latinici, pored 26 baznih slova ima cak 16 specijalnih slova (sa akcentima, tackicama, itd) sto nikome ne smeta.
Mada narod koji zivi na liniji povucenoj od Sofije do Trsta govori isti jezik i koristi dva pisma, novi upravljaci se trude da stvore posebne jezike, posebna pisma, posebne akademije nauka itd.
Господине Девла,
Кажете: ,,Не улазећи у строге стручне расправе, упитао бих само: ако је све ово тачно, како је онда могуће да се ми сада и овде, после толико година комунистичког растакања српства и немилосрдног информатичког затирања ћирилице, овако лепо дописујемо са све акцентима?”
Ја велим: “Можда смо јачи него што су мислили”.
Комунизам је постала магнет-реч. Или привлачи, или одбија. Но реч комунизам нема јединствено значење. Комунизам није чисто објективно стање које је последица одређених закономерности. Улога субјекта – управљачких структура боји и нијансира његово значење, зато што га и обликује. Тако да ако прихватимо и овај субјективни приступ,можемо рећи да, уколико је у интересу одређених (економско-политички-духовних, дакле цивилизацијских) структура кидање једних цивилизацијских веза Срба, ради јачања других, затирање ћирилице јесте оружје. Немојте то да оспоравате тиме што тврдите да је знање и азбуке и абецеде богатство. Јер то је техничка корист.
Поздрављам.
Значи, аутор текста се залаже за шта? Да и призренско-тимочки или зетско-јужносанџачки буду стандардни? Не само што је то супротно здравом разуму, већ смо још лепо видели како је то прошло у Црној Гори, у којој се од локалног дијалекта прави званични језик. Не бране се језик и писмо на тај начин. Совјети, а не ѕвона и прапърци. Само образовање које ће да поправи српски комплекс ниже вредности и инертност може да нам сачува и језик и писмо (и много штошта друго). Мада морам признати да ми је било прилично занимљиво да сазнам да је Вук Караџић био комуниста… 🙂
Домановићу, доминирате незнањем и неразмевањем. Није комунизам и атеизам у Србији почео са Туцовићем и титом. Учите историју “модерне” Србије, а посебно “просветитељства” и српских рационалиста реформатора… од доситеја и вука, српских “уставотвораца”, који су били гори од белгијских и француских уставотвораца и богобораца…
Као што су поред неписменог Кнеза Милоша прогурали такав Устав, који је одмах и укинут, а фанатизовани Давидовић `прогнат` тако су гурали антицрквену Караџићеву и Копитареву реформу писма и језика… (Камо среће да и Караџића, када је проћерао, као и Давидовића више није пуштао у престоницу)
Корисно је на тему реформе правописа читати Селимовићеву студију За и против вука, (а коју је једва објавио у време комунизма) јер је показао сврху и резултате реформе, а који су данас очигледни свима у југословнеском разграбљивању и племенском преименовању српског језика.
http://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html
Мени је такође прва асоцијација била “комплекс ниже вредности”, али нисам хтео баш толико далеко да идем у коментару.
Чињеница је ипак да, уопштено говорећи о теми очувања националних вредности, код нас преовлађује овај жалбени тоналитет који нам у очима мислећег посматрача са стране, био он добронамеран или не, нимало не служи на част, а нама служи као оправдање за све и свашта. Углед, којим се на најбољи начин бране своји интереси, се не стиче тако.
Уврежени стереотипи се често потежу без познавања њиховог правог значења и тиме само доприноси погрешном усмерењу колективне свести.
За мене је страшно поразна чињеница то што су нпр. Дисови “Наши дани” актуелни као да су јуче писани и што нисмо мрднули ни педаљ у ових 100 година.
Ко нам је за то крив? Комунизам? Вук? Латиница?
Не бих се баш сложио.
Деда Ђоле,
Ви се, као и обично правите да не знате и оно што добро знате. А добро знате да је према Уставу Републике Србије, члан 10, ЋИРИЛИЦА званично писмо Српског језика, а употреба латинице треба бити законски регулисана. По Вама, она би била законски протерана и нико ју не би учио, па неби могао да прочита назив француске робе. Ученици у Русији деценијама уче Енглески језик, па се подразумева да пре тога науче енглеску латиницу, што никако не противречи Руској ћирилици. Правите се да не знате да је, иако званично равноправна са хрватском латиницом, српска ћирилица спала на једва 10% у јавној употреби широм Србије. Београд је најгори по том питању. Свако поштоваље аутору овог чланка и организаторима предавања у Варварину. Да су нормална времена, такво предавање би било оржано у САНУ или Матици Српској. Али, авај, тамо су главни извори комплекса ниже вредности.
Postovani Mirko,
Nismo se razumeli. Kao i vi, ja sam svestan da se cirilica povlaci pred latinicom i pozdravljam sve koji se – kao ovaj sajt – trude da je odrze i valorizuju. Ali smatram da nikako ne treba ukidati latinicu iz razloga koje sam naveo u gornjem komentaru. Nasa latinica nije « hrvatska latinica », nju su u 19om veku definisali i usvojili nasi pretci, a koristili su je i Srbi koji su ziveli u austrijskom, madjarskom i mletackom okruzenju.
Драги Византинче,
зашто онда нисте написали одговор на нереформисаној славјаносербској ћирилици? 🙂