Ближи се врхунац кампање за америчке председничке изборе. Севају ниски ударци између двоје главних кандидата Хилари Клинтон и Доналда Трампа и нико не може да наслути шта ће још из политичко-пропагандног арсенала бити употребљено до новембарског гласања. Међу предизборним темама које се претежно односе на личне особине и кредибилитет супротстављених кандидата истиче се и једна из спољнополитичког корпуса  –  однос кандидата према Русији.

Специјални извештај Фокс њуза о “расту забринутости због утицаја Путина на америчке изборе”

Једна реченица Доналда Трампа – да Руси треба да помогну Сједињеним Државама да се домогну изгубљених мејлова Хилари Клинтон – послужила је као повод за серију коментара, написа и готово параноичног указивања на руску злонамерну укљученост у амерички изборни процес. Џејк Саливен, један од саветника Хилари Клинтон, изјавио je како је ово први пут да један председнички кандидат охрабрује шпијунажу против свог политичког противника. Поједини коментатори су чак ишли толико далеко да су указивали да Трамп треба да одговара за велеиздају а неки су – у старим и вероватно заборављеним – Трамповим изјавама да је руско тржиште изазован терен препознали његову потчињеност руским геополитичким интересима. О овом питању је недавно говорио и оснивач Викиликса Џулијан Асанж који је критиковао Хилари Клинтон да се служи тактиком неомакартизма, названој по тврдом антикомунисти  и сенатору Џозефу Макартију и његовом лову на тобожње совјетске агенте после Другог светског рата. Асанж је такође навео да је бесмислено Трампа и чланове његовог тима проглашавати руским агентима као и да су ове оптужбе дубоко узнемирујуће.

Руски хакери и предизборна кампања – Гласине да се Владимир Путин преко безбедносних и обавештајних служби директно меша у америчке председничке изборе нагло су појачане након што је објављено 20.000 имејлова које су наводно са сервера Демократског националног комитета преузели руски хакери. Између осталог, у њима се приказује на који начин је демократска страначка елита настојала да осујети кампању Барнија Сандерса. По свој прилици, реч је о нечему што није страно страначкој политици било где на свету. Међутим Трампова неопрезна изјава у вези са сасвим другим мејловима довела је, као што смо напоменули, до узимања његових тобожњих веза са Русијом за темељ анти-кампање коју против њега води демократски табор.

Бивши директор ЦИА Леон Панета је изјавио да је реч о нечувеном позиву на шпијунажу, док је Пој Рајан, председавајући у Конгресу, не спомињући Трампа осудио свако евентуално руско мешање у амерички изборни процес користећи се притом низом погрда усмерених против руског председника који се ни крив ни дужан нашао у средишту једне политичке контроверзе. Трамп је негирао било какве везе са руским председником а његов саветник за односе са јавношћу Џејсон Милер покушао је да разјасни како није намеравао да позове руске хакере да шпијунирају Хилари Клинтон већ да помогну ако су им при руци мејлови које је она илегално избрисала са свог рачунара – тема која је од почетка предизборне кампање такође у више наврата експлоатисана.

Клинтонова и Трамп, у позадини Путин

Страх од руских хакера брзо се проширио у америчким медијима, а устоличен је инсистирањем на два антируска стереотипа. Први је уверење да је сваки сајбернапад који се може повезати са Русијом на неки начин непосредно повезан са врхом руске државе и самим председником Путином. Тако се читаоци престижних америчких листова подсећају како су руски хакери настојали да поткопају поверење у украјински изборни процес нападима на изборни софтвер као и да су сличне акције изведене приликом избора у Грузији 2012. године са цурењем видео снимака који су употребљени да се дискредитује Михаил Сакашвили. Други експлоатисани стереотип односи се на тобожњу руску укљученост у широк скуп активности којим се поткопава либерална, проамеричка политика пре свега у западној Европи. Доналд Трамп се тако означава као једна у низу личности које Путин користи, како то наводи Френклин Фоер за Слејт, да уништи Запад. Међу тим личностима су на пример и мађарски председник Виктор Орбан, лидер француског Националног фронта Марин ле Пен и многи други политичари који представљају опозицијом либералном и проамеричком естаблишменту.

На прагу теорија завере – Фоер је најдаље отишао у конструисању једне конспиролошке слике о везама Владимира Путина и Доналда Трампа. У опсежном чланку он је набројао све Трампове везе са Русијом – почев од његових изјава да је руско тржиште интересантно и да пружа различите пословне могућности, преко отпочетих а напуштених грађевинских подухвата у Русији до наводног уплива руског прљавог новца у Трампове пословне подухвате. Када је пре десетак година Трампова пословна империја запала у тешка финансијска искушења средства за реинвестирање и опоравак долазила су и из извора повезаних са руским олигарсима. Који су, опет је то важно напоменути, у перцепцији западног медијског мејнстрима непосредно повезани са врхом руске државе. Додуше, Фоер не тврди да су Трампове везе доказане његовим указивањем на ове разноврсне податке из његове пословне биографије али верује да је направио један прилично снажан случај. Ови анегдотски докази употпуњени су биографским подацима неколицине блиских Трампових сарадника. Наиме, Пол Манефорт је раније био ангажован у украјинској администрацији Виктора Јануковича док је Картер Пејџ, још један близак Трампов сарадник, био пре свега пословно повезан са Гаспромом. Овде је такође присутна једна изразита симплификација руских политичких прилика. Џон Маршал, још један у серији коментатора који се позабавио овим проблемом, указао је да Гаспром треба замислити као џиновски конгломерат свих америчких енергетских компанија којима управља амерички председник. Није тешко наслутити колико би моћну политичку и економску силу представљала једна оваква корпорација али се бољи познаваоци руских политичких прилика не би сложили са оваквом проценом. Многи указују како баш руски енергетски сектор оличен у овој моћној компанији често води акције на спољнополитичком плану које нису у потпуности сагласне са званичним током руске спољне политике.

Пол Кругман, економиста и редовни колумниста Њујорк тајмса, указује да сам није изненађен Трамповим пропутиновским ставовима али да му најаве о заокрету у спољној политици делују застрашујуће. Прихватајући споменуте расуте податке и наслућивања као јасан доказ Трампових веза са руским владајућим круговима он је посебно забринут што Трамп сматра како САД не требају да дају безбедносне гаранције државама које би евентуално биле нападнуте ако оне притом не испуне своје обавезе према САД. Инсистирање на томе да је НАТО један анахрони војни  савез, који није у складу са виталним америчким интересима, нешто је што Трампу оштро спочитавају и критичари из либералног као и они из тврђег десничарског крила.

“Сибирски кандидат”: Колумна Пола Кругмана у “Њујорк тајмсу”

Мора се признати да су неки покушаји да се реконструишу Трампове везе са Русијом биле много одмереније и да нису покушавале да све податке из његове биографије уклопе у унапред задати калуп сибирског кандидата да се послужимо Кругмановим изразом. Џош Роџин и Ен Еплбаум су у Вашингтон Посту били усмерени на конкретније и ближе примере. Они сматрају да су Трампови сарадници били углавном прилично незаинтересовани за кључна питања републиканске политике тако да је конвенција усвојила једну изразито конзервативну политичку платформу али да су се концентрисали на једну одређену тачку – блокирање амандмана који би омогућио несметани извоз оружја у Украјину. Тешко је поверовати да је трговина оружјем у политички осетљивом подручју ограничена политичким декларацијама али чак и када бисмо прихватили као кредибилно ово легалистичко мишљење његови аутори занемарују да се у истом одељку платформе говори о продужењу санкција Руској Федерацији све док територијални интегритет Украјине не буде у потпуности обновљен. А то је за Кремљ по свој прилици од далеко већег значаја него извесна количина оружја коју би украјинска влада на ивици банкрота могла легално да купи од западних држава.

Озваничење нове русофобије – Ова релативно широка медијска кампања усмерена против Трампа не би била ништа необично да се њоме додатно не поткопавају ионако дубоко нарушени темељи америчко-руских односа. Антипутиновска активисткиња Маша Гесен, коментаришући читаву кампању у часопису Њујорк ривју оф букс, иако негативно оцењује и Доналда Трампа и руског председника указује да ни о каквим доказаним везама између Кремља и Трампа не може бити ни говора. Посматране у ширем контексту Трампове пословне везе са Русијом чине мали део његових разгранатих пословних контаката током дуготрајне каријере. Слично се може рећи и за његове саветнике. Гесен у полуироничном тону инсистира да је Трамп аутентични производ ауторитарних тенденција у америчкој политичкој култури што је теза која се, верујем, може лако оспорити али која има већу веродостојност од тврдње да је Трамп Путинова марионета.

Ипак, иако ефемерног домета и сасвим подређена предизборним потребама, ова кампања указује на неколико потенцијално узнемирујућих момената у америчкој политици. Пре свега, она указује на прихватање лоших односа са Русијом у политичким схватањима америчког демократског естаблишмента и шире либералне друштвене елите као неупитног и саморазумљивог стања. Критикујући Обамино политичко наслеђе конзервативни коментатор Волстрит џорнала Брет Стивенс, иначе нимало наклоњен Русији и њеним интересима, указује да је амерички председник на почетку свог мандата указивао да је побољшање односа са Русијом један од приоритетних спољнополитичких задатака његове администрације. Сада, када су руско-амерички односи на врло ниском нивоу демократски председнички кандидат ни не спомиње могућност њиховог побољшања, а њој наклоњени део медијске сцене о Русији и Владимиру Путину пише са отвореним ниподаштавањем ширећи русофобно расположење. Према овоме се да наслутити да ће политика Хилари Клинтон – у случају да она постане идући амерички председник – бити својеврсно прихватање хладноратовских односа са Русијом.

Монтажа приказује Путина са натписом “Трамп ће направити Русију опет великом”

Слика Русије коју бројни медији на Западу конструишу запада притом у серију неконзистентности. Руски председник Владимир Путин се приказује и као моћни диктатор који са лакоћом подрива режиме у суседним државама, али и као неко ко има проблема да се избори са супротстављеним тенденцијама у оквирима саме руске политичке класе. Русија је истовремено на ивици банкрота, раздирана унутрашњим противречностима, али притом налази довољно ресурса да се меша у председничку изборну трку у САД.

Поред тога, ова кампања указује на један дуготрајнији и суштински опасни тренд деградације америчке политичке културе. Медији који декларативно заговарају отвореност и културу политичке дебате прибегли су јефтиним потказивањима и конспиролошкој параноји као средству политичке борбе. Нема сумње да би исти ти медији много непосредније везе брачног пара Клинтон са новцем арапских заливских монархија означили као теорије завере – на шта по свој прилици ни сами нису имуни.

Categories: Светске ствари

Tags: Владимир Путин, Доналд Трамп, Милош Милојевић, САД, САД и Русија, Хилари Клинтон