Иако је протекло лето било у знаку политичких варница на релацији Хрватске и Србије, народни сабори у далматинском залеђу ипак су показали дубоку везаност прогнаних Срба са својим светињама и вековним огњиштима
Епископ далматински Фотије
– Лети се, по традицији, одржавају далматински сабори, који почињу од празника Преноса моштију Светог Николе, крајем месеца маја, када је сабор у Брзбрадицама, Кистање, па трају све до Мале Госпојине, средином септембра у манастиру Драговићу, каже за „Дневник” Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије. – Свакако, највећи и најпознатији сабор буде на Преображење у манастиру Крки, који и у наше време посети јако велики број људи. Ту спада и сабор у манастиру Крупи, на празник Успења Пресвете Богородице, крајем августа. Хвала Богу да су се ови сабори одржали и после рата 1995. године. То нам показује дубоку везаност нашег народа за своје светиње и Православље у Далмацији. Ми се надамо и молимо Богу да ће тако остати и у будућности.
Након, испоставило се привремене, релаксације односа између Хрватске и Србије, поново се чују гласови који уносе немир у редове двају народа. Утисак је да су тиме највише погођени Срби у Хрватској, па се као логично питање намеће оно коме је у интересу да се поново оживљава запаљива реторика?
– Да, нажалост, тако је. Изгледа, никада доста зла. Зло је агресивно, то је деструктивна сила и не даје мира никоме. Свети оци уче да се зло може победити – побеђивати само добром, то јесте врлином. Да би, дакле, и на простору Далмације завладао трајни мир, потребно је покајање, хришћанско покајање. Ако нема покајања, зло ће наставити своју мисију у овом или оном облику. Тужно је и трагично чути да реторика зла запљускује сада и матичну државу Србију. На то, свакако, треба адекватно одговорити, а лек смо већ поменули. То је свенародно покајање.
Утисак је да је пажња међународне заједнице и првенствено ЕУ, када је у питању заштита права српског народа у Хрватској, најблаже речено драматично ослабила након уласка најновије чланице Уније у њено пуноправно чланство?
– Баш тако. Европска унија, изгледа, има своје муке и нема времена да се бави Србима у Хрватској, али ни другима. Ми људи смо склони идеализацији, па и идеализацији Европске уније. Нити је ЕУ свемогућа, ни савршена. Само је Бог свемогућ и савршен. На жалост, ми и поред тога, више тражимо помоћ од других, а не од Бога. У томе је основна људска трагедија. Добро би било да се бар ми Срби у том смислу отрезнимо и истински се вратимо Цркви и својој вери. То нам је једини пут спасења, без обзира где живимо, на Балкану, у ЕУ или Америци. Ако се не окренемо Богу, остају земаљске силе, а то је за малена царство, како би рекао свети цар Лазар Косовски.
Као и готово током целе историје српског народа, један, а често и једини заштитник је његова Српска православна црква. Да ли са Ваше тачке гледишта политичке елите матице Србије имају довољно слуха за ставове СПЦ чији су верници, свештенство, монаштво и имовина у Хрватској евидентно све чешће на удару?
– Ми смо свакако окренути према својој матичној држави Србији. Добијамо и помоћ, највише за нашу богословију у Крки, за свештенство, као и за Србе повратнике. Међутим, то свакако није довољно, јер се код нас још увек осећају последице рата. Сада је, чини ми се, пресудно економско оживљавање наших простора. Ако се у том смислу ништа не догоди, биће нам све теже и теже. Народа ће бивати све мање и мање, а постоји могућност да ми свештеници овде останемо као „кустоси“ и чувари наших светиња, без народа. Не дао Бог да тако буде, али се заиста треба нешто конкретно и реално учинити у економском и политичком смислу, да се ови простори оживе и млад људи мотивишу да поново дођу и живе у Далмацији.
Две деценије након прогона Срба из Хрватске и разарања и девастације православних храмова током и после „Олује“, ране су се лечиле. Да ли је тренутна политичка ситуација у односима две државе успорила и отежала обнову културног и верског неимарског наслеђа српског народа у Далмацији?
– Епархија далматинска је једно велико градилиште. Планирамо, ако Бог да, да обновимо све наше цркве и манастире. То је битни део наше мисије. Због тога редовно сарађујемо са овдашњим Заводима за заштиту споменика из Шибеника и Задра, али и Покрајинским заводом за заштиту споменика културе из Новог Сада. Епархија далматинска има пребогато духовно и културно наслеђе. Тренутно су нам отворене ризнице у манастиру Крупи и Црквеној општини Задар, а припремамо повратак ризница у манастир Крку и Шибеник. Ове ризнице-музеји садрже рукописне књиге из 15. века, итало-критске иконе из 15. и 16. века, старе богослужбене предмете, портрете, народну ношњу друго. Све то желимо да вратимо у наше светиње, али сматрамо да би то било мало и недовољно без повратка нашег народа, који је то благо створио и вековима чувао и сачувао.
Православље је вера дијалога
Као један од проблема који произилази из не тако давне историје односа два народа актуелизован је онај у оцени лика кардинала Степинца, чији је процес беатификације унутар Римокатоличке цркве поодмакао. Српска Православна Црква, чији сте однедавно члан Светог Синода, и Ватикан су оформили заједничку комисију која би требала да поради управо на овом питању?
– Дијалог је увек могућ и потребан. Православље је вера дијалога – вера која нема за циљ негацију другог човека, већ његово обожење и спасење. То спасење се и одвија у Цркви унутар светих богослужења и то је оно што Православље првенствено нуди овоме свету. Не једноме човеку и једној нацији, већ свима. Што се тиче наше комисије за дијалог о кардиналу Степинцу, сви се надамо и очекујемо да ће она посведочити најдубље искуство православне вере и православног народа, који је мученички страдању том периоду Другог светског рата. Можда је ово прилика да се то још једном Urbi et Orbi посведочи пред свим људима и народима.
Милић Миљеновић
Извор: Дневник
Categories: Преносимо
ево (нешто гласније) да се чуује и Фотије, који, између пуно православних речи, каже и ово:
…
– Дијалог је увек могућ и потребан. Православље је вера дијалога – вера која нема за циљ негацију другог човека, већ његово обожење и спасење.
…
Молим СВЕ Вас уколико сте било где, у Житијама било којег Светитеља, у Јеванђељу, у Посланицама, у поукама било ког Старца, једном речју – БИЛО ГДЕ наишли на овакву дефиницију Православља ( је вера дијалога ) да ми јави и поучи ме у мом незнању.
Да (онима који не знају, или нису Православни) се проповеда Једина Истина, Православна – да, да се призивају Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви – да, да се спасавају кроз једино могуће спасење које се остварује само кроз Православље – да, али да се с неким води дијалог како би се тај неко обожио и спасао – никад чио, никад прочитао.
Благодарим
Праштајте
@Миодраг
Имате у појединим житијима, рецимо оно Константина Философа (Св. Ћирила) да он води дијалог прво с иконоборним царем Јованом (збаченим с престола) , а касније и с Агаренима, о исламу. Јесте на латиници, али прочитајте, http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv-braca/zitije-cirilovo.html има дивних примера како православни светитељ показује своју веру не бојећи се да се сучели с нити једним аргументом. А иконоборни цар Јован рецимо управо то и потеже: “насилно сте ме збацили с престола, али ме нисте победили у препирци…” и онда му шаљу Константина, да би иконоборство било побеђено и у “препирци”.
Мислим да владика није ни покушао да “дефинише” Православље, већ само да укаже на једну од његових пројава – ако верујеш, исповедаш чак и кроз дијалог (“сведочиш речима”, како је прво Господ, а за њим и архиђакон Стефан сведочио и преобраћао и пред мученичку смрт) . Наравно (и овоме нас уче…) кад се прима Истина треба бити “безазлен као голуб”, а кад се брани – “мудар као змија”.
Ето, оволико извукох из свог незнања…
Бог ће опростити!
Сведочење Иситне кроз Православље најубедљивије су посведочили Јасеновачки. Пребловачки, Јадовински, Глински, Сисачки, Госпићки, Ливањски,
…мученици својом светом и мученичком крвљу, па је свако вербално посведеочење сувишно, беспотербно и бескорисно.
Истна се сведочи онима који за Истину нису чули, али се не може сведочити
онима који знају ко је Истина, али од Ње, Истине, окрећу главу и прилањају се
НЕИСТИНИ.
За оне којима мученичка крв није довољан аргумент, чињеница за усвајање
Истине, таквима не можеш Истину приближити никаквим речима кроз ”дијалог”,
осим што им се ”даје за право” да и даље пљују и поричу Истину!
Ако су они, са којима би ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ДА ВОДИ ”ДИЈАЛОГ”, прогласили
ПРАВОСЛАВЉЕ НЕПРИЈАТЕЉЕМ БРОЈ ЈЕДАН НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ,
речено кроз уста Збигњева Бжежинског, Мадлен Олбрајт, Карла Билта и осталих
јавно декларисаних сатаниста НСП-а, онда такав ”дијалог” представљавља изругивање Родоначелнику Православља – Исусу Христу!
Драган Славнић
@Драган
С овим првим се слажем: крв мученика је најубедљивије и најдубље сведочење Истине.
С овим другим се не слажем, зато што оних који одбијају да пристану уз такво сведочанство има разних и они то не могу из различитих разлога. Чак ни апостолу Павлу крв архиђакона Стефана није била довољна, требао му је директан додир благодати. Апостолу Том ни Крв Господња није била довољна, опет из његових личних слабости, тражио је сведочење у Телу… Грешнику се тако и прилази, увиђајући његове личне слабости, а не понављајући његове грехе и “пецајући се” у мрежу његове реторике. Против Римокатоличких саблазни се не може борити “огњем и мачем”, нити лукавошћу, јер они боље од нас знају тако да се боре. “Добар домаћин из добре ризнице износи Добро” итд, а Православље је “добар домаћин” и има шта да понуди Римокатолицима да би их спасло или да би их пустило да пропадну, не захваљујући ћутању Православних.
Истина се само сведочи, а не измишља, баш зато што Oна може да говори сама од себе. Рећи: “Терајте се дођавола, јеретици!” није сведочење Истине и ни један Христов мученик није тако говорио пред своје страдање (барем ја нисам нашао…) .
Бжежинском, Олбрајтовој, Билту… треба сведочити Истину, онако како је Господ сведочио пред Пилатом и Кајафом, ако ни због чега другог, да “изговора не би имали” за своја даља сагрешења и заблуде.
Милан Дујовић
Уосталом, то су ствари комплементарне. Не знамо како би се ко понашао у таквом (не дао Бог) искушавању вере, али ни Св. Доситеју Загребачком нису “сметали” мисионарски дијалози с Римокатолицима (Чесима и Словацима) у закарпатској Русији да, кад је требало, пострада од усташа. Не судите прерано о људима, архијерејима или не…
@Милан said:
“…али ни Св. Доситеју Загребачком нису „сметали“ мисионарски дијалози с Римокатолицима (Чесима и Словацима) у закарпатској Русији да, кад је требало, пострада од усташа. Не судите прерано о људима, архијерејима или не…”
Да ли је Св Доситеј Загребачки ”дијалогом” некога привео Истини?
Није!
Да ли је Св Доситеј Загребачки Својом Мученичком Крвљу привео некога
Иситини?
Није!
Е, па онда не стоји ни Ваша ”тврдња”, приговор мени: …”Не судите прерано о људима, архијерејима или не…”
Ово је само расуђивање, а не осуђивање, на основу ранијих, врло болних
историјских искустава, у смислу оне народе:
”Ако вас неко једном превари, испадате НИВНИ; ако се то деси и други пут,
онда сте – БЛЕСАВИ; а ако се то деси и трећи пут, онда сте – БУДАЛА; четврта
превара вас чини – ИДИОТОМ!”
Срби су после Првог светског рата испали наивни, прелазећи преко ратних
злочина усташа у у Мачви, Подрињу, Поцерини…и прихватајући заједничку
државу СХС-а.
Други пут су испали блесави када су се прихватили заједничку државу са усташама после Другог светског рата.
И сада би требало да испдну будале – прихватајући ”дијалог” са усташама,
костимираних као фратри, прелати, бискупи, кардинали…
Остаје нејасно зашто Свети Архангел Михаило не води дијалог са Сатаном,
него га је почистио са Неба, и дао му само могућност да се предомисли,
и безусловно прихвати Истину – кроз искање опроштаја и искрено покајање,
а не кроз некакаве дијалоге, условљавања, натезања, уцењивања…
Драган Славнић
По сазнањима које имам, Св. Доситеј јесте Римокатолике из Закарпатја веома успешно приводио Православљу. А мученичком крвљу, па… у најмању руку она није одмогла опстанку Цркве до данас, а ја мислим да је и добрано помогла.
Ви само не разумете да и дијалог и мученичко сведочење и одбрана “мачем” (попут оне апостола Петра или светих ратника Средњевековља) … да све то, дакле, долази из истог извора и да, ако је правило распоређено, није противно једно-другом. Дијалог не водимо толико због њих, колико због нас, јер је то сведочење жива вера којом скидамо бреме са своје савести и постављамо јасну духовну границу између Нас и Њих.
Релативна је ствар колико су сами Срби били у заблуди с обе Југославије. Србе (просте сељаке са њива, као и поједине песнике и мислиоце) једва да је ко питао да ли ће ући у те надконфесионалне мутант-државе. У сваком случају, није се нико потрудио да поради на забунама у вези с тим питањима. Слажем се с вама да од сличних покушаја треба одустати, али овде и није реч о томе.
Арханђел Михаило није водио дијалог са Сатаном, зато што су Архистратиг и Сатана духовне силе, а не људи у телу. Људи имају тела и срца, која су “попришта” борбе између ових духовних сила. Усташа је (најчешће) слуга Сатане, али усташа није Сатана. Он је човек. Има слободну вољу и може да се покаје. То је тешко и биће равно чуду, али ми му нисмо криви, ако смо му посведочили, а он се не покаје. Криви смо ако смо исповедали једно (Православље) а радили друго (исто што и он) , па се због нас није покајао.
Притом никако не мислим да треба да га приводимо апстрактним екуменизмом или да гурамо његове злочине под тепих југословенства. Под њиховим покајањем стварно подразумевам сузе над моштима Вукашина Јасеновачког.
Navodim reci episkopa dalmatinskog Fotija :
« Дијалог је увек могућ и потребан. Православље је вера дијалога – вера која нема за циљ негацију другог човека, већ његово обожење и спасење. То спасење се и одвија у Цркви унутар светих богослужења и то је оно што Православље првенствено нуди овоме свету. »
Dodao bih da se dijalog moze voditi na vise nacina, na vise nivoa. Pored spasenja u Crkvi unutar svetih bogosluzenja, Crkva nudi i spasenje u trpezariji, uz tanjir pasulja, kao sto se vidi u clanku « Karitasova kuhinja spremna da hrani i beogradske beskucnike » u danasnjoj POLITICI.
http://www.politika.rs/scc/clanak/363580/Karitasova-kuhinja-spremna-da-hrani-i-beogradske-beskucnike
@Милан
“Арханђел Михаило није водио дијалог са Сатаном, зато што су Архистратиг и Сатана духовне силе, а не људи у телу”?!
Ако духовне силе могу да ратују, како то да не могу да воде дијалог?!
“По сазнањима које имам, Св. Доситеј јесте Римокатолике из Закарпатја веома успешно приводио Православљу. А мученичком крвљу, па… у најмању руку она није одмогла опстанку Цркве до данас, а ја мислим да је и добрано помогла.”
”По сазнањима које имам …/ОЗНА СВЕ ДОЗНА!/.
Ако је неко од светитеља покушавао тако нешто, све је то било у трагу. све је то
само покушај, изузетак од правила и не може се уопштавати.
Све је то чињено у очају и немоћи, по људској немоћи, а не по Божијем Благослову.
Да је ДИЈАЛОГ тако и толико делотворан, до сада би велики број римокатолика
прешаао у Православље, а није!
Осим тога, за ”дијалог” постоји Светоотачка лиитература, па је сви они који желе
да пређу у Православље, могу користити, ако то желе – а не желе!
Даккле, питање преласка у Православље, није ствар интелекта, већ ствар срца!
Зато наш народ и каже: ”БАБА СИЛОМ /”ДИЈАЛОГА”/ НЕ ИДЕ У РАЈ!”
А то потврђује и сам Хрисос Својим речима из Јеванђеља:
”НЕ БАЦАЈТЕ БИСЕРЕ ПРЕД СВИЊЕ ДА ИХ ПОГАЗЕ, А ОНДА СЕ ВРАТЕ И
РАСТРГНУ ВАС!”
@Deda Djole
“Dodao bih da se dijalog moze voditi na vise nacina, na vise nivoa. Pored spasenja u Crkvi unutar svetih bogosluzenja, Crkva nudi i spasenje u trpezariji, uz tanjir pasulja, kao sto se vidi u clanku « Karitasova kuhinja spremna da hrani i beogradske beskucnike » u danasnjoj POLITICI.”
Многи бескућници у свету користе ”услуге” KARITASA, али су пре тога осетили
мач, сумпор и огањ КАТОЛИЧКО-ПРОТЕСТАНТСКИХ ДОНАТОРА, ”ДОБРОТВОРА” KARITASA, као што је случај и са београдским бескућницима.
Београдски бескућници су пре овога KARITASOVOG ”TANJIRA PASULJA”,
осетили МАЧ, ОГАЊ, СУПОР, ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ, ХЕМИЈСКЕ ОТРОВЕ, БИОЛОШКЕ АГЕНСЕ, ЕЛЕКТРОМАГНЕТНА ЗРАЧЕЊА, са непосредним и одложеним дејством са стравичним последицама, И САДА ИМ
СЕ ЦИНИЧНО НУДИ ”TANJIR PASULJA” , као израз покајања крвника и довољан
разлог за ”ДИЈАЛОГ” СА ЊИМА – КРВНИЦИМА?!
За овакав коментар @Deda Djoleta важи она народна:
”ХУЉА ЛЕПО ЗБОРИ, АЛ` НИТКОВСКИ ТВОРИ!”
За оне којима мученичка крв није довољан аргумент, чињеница за усвајање
Истине, таквима не можеш Истину приближити никаквим речима кроз “дијалог“,
осим што им се “даје за право“ да и даље пљују и поричу Истину!
Драган Славнић
@Драган
Па рекао сам Вам како: избори анђела и арханђела су вечног карактера, они гледају лице Божије и немају изговора за окретање свог и приписивање себи славе која припада Једином Богу (грех Сатанаила Деннице) . Кад духовна сила сагреши тренутно, сагрешила је вечно. Ту за дијалог не остаје времена. Архангел Михаило и Херувим Денница били су на истом нивоу части под Богом и својом су слободном вољом изабрали, Михаило једно а Денница друго. Људи греше у времену, и у времену се кају, па је дијалог средство за разабирање “жита од кукоља”. Тек кад умру, смештају их (не Ви или ја, већ више силе) на десну (страна где је Михаило) или леву страну (страна где је Сатана и анђели његови) . Хришћанин који не жели спасење саговорнику једноставно није Хришћанин, јер се ставља на страну оног ко је изгубио у вечном рату (Деннице) и у дијалогу има исте погледе на човека као и овај непомјаник.
Ви, изгледа, имате баш ниско мишљење о Доситеју Загребачком. По истој логици, можете да кажете и да је његово истрајавање у вери док су га усташке власти тукле такође “изузетак од правила”, по слабости људској и без Божијег благослова. А ако није с помоћу Бога Св. Доситеј преобраћао Римокатолике, с чијом је помоћу чинио? И не мислим да је квантитет пресудан у мерењу успеха. Православаца и иначе има много мање него Римокатолика, хоћете с тога да кажете да је Православље мање истинито? Не каже ли се да онај ко преобрати једнога много милости стиче у Бога. Свако преобраћање и лично спасење је “изузетак од правила” и уопште нема правила у томе и кад се један преобрати, с њим се преобратио читав један свет. Свака душа у Бога је непроцењива, и он оставља деведесет девет оваца да би нашао једну изгубљену.
Светоотачка литература је почесто “јака храна” за оне који су ван Православља, а по Вама видим – и за неке који су унутар Православља. И не знам зашто вршите редакцију народних пословица. Ако се каже да “Баба силом не иде у Рај!”, зашто додајете “дијалога”, кад дијалог није сила. Сила је сила, а дијалог је дијалог. Дијалог треба да наговори бабу да у Рај оде добровољно, а не силом:)
Да не треба бацати бисере пред свиње се слажем, али прво треба да будете сигурни да располажете бисерима, а не да негујете протестански дух “изабраности”, а да друге унапред (пре краја времена) осуђујете на то да им нема поправке. Много је јестивих свиња и много је оданих паса, а и превише вукова у кожи јагањаца…
@Deda Djole
Слажем се с г. Драганом да “тањир супе” није никакво мерило милосрђа и да протестанско-римокатоличко поимање милосрђа (иако то није никакво правило) пречесто своди човека на меру трбуха и да понекад више наликује на Јудино (“хајде да продамо дарове…” итд.) , него на Христово. Оно, то не значи да међу свима њима (активистима “Каритаса”) нема и оних који нису ту само да би међу људима девастираним ратовима и сиромаштвом стицали осећај сопствене величине. Додуше, ко је и нашој црквеној управи крив што на територији њене јурисдикције инославни много више раде на таквом “рибарењу душа”?
@Милан
“Па рекао сам Вам како: избори анђела и арханђела су вечног карактера, они гледају лице Божије и немају изговора за окретање свог и приписивање себи славе која припада Једином Богу (грех Сатанаила Деннице) . Кад духовна сила сагреши тренутно, сагрешила је вечно. Ту за дијалог не остаје времена. Архангел Михаило и Херувим Денница били су на истом нивоу части под Богом и својом су слободном вољом изабрали, Михаило једно а Денница друго.”
“Кад духовна сила сагреши тренутно, сагрешила је вечно. Ту за дијалог не остаје времена”
Нема времена за дијалог, а има времена за рат?
Пошто је сагрешење Сатане било у вечности, како то онда повезујете са
временом – ”Ту за дијалог не остаје ВРЕМЕНА?
Нисте јасни, шта у ствари хоћете да кажете?
Одакле и од кога сте преузели ово ”ОБЈАШЊЕЊЕ”, осим ако је то Ваше – ”лично СОЗЕРЦАЊЕ”.
Наведите извор Ваших ихформација – да је Св,Доситеј, митрополит загребачки,
преводио римокатолике у Православље.
Драган Славнић
Кад је све обузето вечношћу, не остаје више времена да се води дијалог, већ су сви избори принципијелни и дефинитивни, онако како и приличи елементарним духовима (анђелима и демонима) . Људи не могу на тај начин да прослављају или се буне против Бога, јер су подложни смрти и греше и кају се. На крају, дијалог је и ту постојао, али у смислу кратке “објаве рата”: Сатанаило се побунио (“посадићу себе више Престола”… итд.) , а Михајло је рекао, оно што и значи његово име: “Ко је као Бог?” Тек онда је дошло до рата.
Обратите пажњу:
“И тако, Ангел је природа разумна, обдарена умом и слободном вољом, која се мења по жељи, т.ј. добровољно изменљива. Јер све што је створено је и измењиво; само је једно то, што није створено, јесте неизмењиво, а све разумно обдарено је слободном вољом. И тако, Анђелска природа, као разумна, обдарена је умом, има слободу, а као створена – измењива је, има власт и пребива и преуспева у добру и уклања се од зла.
Она је неспособна за покајање, јер је бестелесна. Човек је добио покајање ради немоћи тела. Он је бесмртан не по природи, већ по благодати: јер све што је имало почетак по природи, има и крај. Само је Бог увек-постојећи или боље: Он је виши од вечности, јер Творац времена се не налази у зависности од времена, него – виши од времена.”
Св. Јован Дамаскин, “О анђелима”
Видите, анђео има слободну вољу, али је неспособан за покајање, “јер је бестелесан”. А човек је телесан, па ратовати против њега не значи исто што и рат у духовном свету.
Уосталом, читав један књижевни род у Православној цркви, зове се “катихизис”, заснован је на форми дијалога. Ту (најчешће) непросвећени поставља просвећеном питања о вери, а овај му одговара и постепено га уводи у веру. Први је на почетку дијалога под утицајем (или игноранцијом) Сатане, а на крају под утицајем Архангела Михаила. А рат на Небу је већ завршен, у вечности.
“За нашу Карпато-Руску православну цркву заслуге Високопреосвећеног Доситеја су огромне. Он се са пуно права може назвати апостол обновљеног православља у Карпатима. Одмах после свршетка рата, Владика оставља своју нишку епархију, која се још не беше опоравила од бугарског и немачког разорења и иде у Чехословачку где чује да се је јавио покрет међу Чесима и Карпаторусима за прелаз у православље.”
“Рим је силан, а једна ласта не чини пролеће.
Али и поред свега овога, око 100.000 Руса и Чеха пређоше у своју стару словенску веру православну за време његовог апостолског рада. И сада се набраја православних до 200.000; има две организоване и законски признате епархије тако да православље у Чехословачкој, а особито у Карпатској Русији почива на чврстим темељима.”
Уводни чланак листа: „Православная Карпатская Русь“ од 15-ХI-1932. г. (скинуто са сајта “Светосавље.орг”, одељак о Св. Доситеју Загребачком)
@Милан
„За нашу Карпато-Руску православну цркву заслуге Високопреосвећеног Доситеја су огромне. Он се са пуно права може назвати апостол обновљеног православља у Карпатима. Одмах после свршетка рата, Владика оставља своју нишку епархију, која се још не беше опоравила од бугарског и немачког разорења и иде у Чехословачку где чује да се је јавио покрет међу Чесима и Карпаторусима за прелаз у православље.“
“…И ИДЕ У ЧЕХОСЛОВАЧКУ ГДЕ ЧУЈЕ ДА СЕ ЈАВИО ПОКРЕТ МЕЂУ ЧЕСИМА
И КАРПАТОРУСИМА ЗА ПРЕЛАЗ У ПРАВОСЛАВЉЕ”
Св, Доститеј, миторполит загребачки, није улазио у дијлог са Чесима и карпатским Русима, већ је тамо отишао да их подучи и преведе у Православље, по жељи њиховог срца и њиховој слободној вољи.
А да ли је епископ Фотије чуо да се међу усташама јавио покрет за прелаз у
православље?
Није!
Е, па, онда нема смисла доводити у везу мисију Св. Доситеја са дијалогом
који сугерише епископ Фотије, јер усташе не желе у Православље, а Чеси и
карпатски Руси су то Ж Е Л Е Л И!
Исти је случај и са наметањм дијалога са римокатолицима од стране екумениста
СПЦ-е!
Папа, римокатолици не желе прелезак у Православље, већ дијалог – надмудривање, сретање на пола пута: нешто да усвоје од Православља, а
нешто, Православље да усвоји од Римокатолика?!
То јесте дијалог, али то није и не може бити у духу Православне вере!
Св. Доситеј је те римокатолике ПРЕВЕО у ПРАВОСЛАВЉЕ, а није са њима
водио никакав дијалог, нити је са њихове стране био условљаван било каквим
уступцима у корист римокатолика а на уштрб Православних!
Дијалог се може водити у философији, моралу, етици, идеологији, политици,
струци…, јер то подразумева различитост мишљења и ставова, њихово усагла-
шавање, ”сретање на пола пута” – ”МАЛО ПО МОМ /мишљењу/, МАЛО ПО
ТВОМ /мишљењу/”, а вера се усваја без иакве задршке!
Зато почивши румунски старац Арсеније Папчок каже:
”СА КАТОЛИЦИМА НЕМА НИКАКВИХ ПРЕГОВАРАЊА /дијалога!/, ОСИМ АКО
ЖЕЛЕ ДА СЕ ВРАТЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ!”.
Сваки други разговори су сувишни беспотребни и за Православне штетни.
Код Римокатолика, као и код палих анђела, не поствља се питање њиховог
незнања Иситне, они Истину и те како добро познају, њихов проблем је што
ОНИ ИСТИНУ НЕ ЖЕЛЕ И НЕЋЕ, а ”БАБУ СИЛОМ НЕ МОЖЕШ ОТЕРАТИ У РАЈ”, па ни римокатолике ”дијалогм” превести у Православље..
Хвала за неведе изворе Ваших информација!
Драган Славнић
To да треба вршити дијалог с усташама то владика Фотије није ни рекао, то сам рекао ја да бих нагласио колико треба да буде наша вера у слободу воље и непотамнелост лика Божијег у човеку!:) Слажем се да само оне који по слободној вољи приступају могуће превести у Православље, али никако не видим где би сведочење могло да престане, јер смо ми достигли савршенство анђела па сад можемо и на Римокатолике да гледамо као демоне. Ни најбољи међу нама (светитељи, попут Доситеја Загребачког) нису веровали да су анђели, па су и могли да преводе и утврђју бивше Римокатолике у Православљу.
Сведочење је сведочење, оно може да се изражава кроз дијалог или кроз ћутање, али оно не може да се прекине, чак ни на екуменским сусретима. Какав је то кукавичлук, неко вас позове да посведочите, а ви не одете, зато што се плашите да вас лукави Латини не заврбују! Плашите ли се ви то перманентно да не поверујете да је Папа непогрешив! Ја, рецимо, не! Мени је учење о непогрешивости Папе ноторна глупост и могу да учествујем на хиљаду и још колико екуменских дијалога, сумњам да би се то променило, барем не захваљујући труду римокатоличких мисионара. Ја не причам о личним склоностима појединих владика, само о општем принципу…
То да су Римокатолици или било који други људи исто што и пали анђели, то нисте могли да научите од Светих Отаца, пре од Жана Калвина или појединих инквизитора, те да повратно примените исту логику на Православље. Тај дух изједначавања грешника и греха је сасвим јеретички и нашој Цркви потпуно стран. Схватате ли ви да и усташки злочини проистичу управо из вере у такву доктрину, наслоњену на Римокатоличко наслеђе? Схватате ли да они за боље нису ни могли да знају, а да могу да знају за боље само ако им ми (Православни) то покажемо… Притом не мислим да треба да стављамо главе на пањеве кад год нас позову, штавише – мислим да треба да бранимо своје сакралне просторе, своје манастире, своје границе чак и оружјем, али не смемо допуштати да Римокатолици показују више вере у Провиђење и стално нам на терену доказују како се плашимо тријумфа чак и у дијалогу. Зашто стално Православље да буде дефанзивно, зашто оно да не претендује да преобрати Енглезе и Французе и Немце…?
Толико сте заузети бојазнима да вас Римокатолици не поунијате, да не видите ни његове слабости на терену, не видите глад у бившим Римокатоличким народима за живом Црквом. Пустите, барем, оне који виде да раде како знају.
“Зашто стално Православље да буде дефанзивно, зашто оно да не претендује да преобрати Енглезе и Французе и Немце…? ”
Да лије Христос био ”ОФАНЗВАН” у Својој земљској мисији као Бого-човек?
Ако имате амбицију да будете ”офанзивни” ” и Енглезе и Французе и Немце да
преобратите”, онда то чините у СВОЈЕ ИМЕ И ЗА СВОЈ РАЧУН, а не у име и
за рачун СПЦ-е, јер за то немате легитимитет, да вољу већине пастве ломите
и присиљавате на ”офанзивност”, кријући се иза апостолског прејемства, као
што се у својој наопакости Папа крије иза своје ”непогрешивости”.
Шта Вам то па сад значи: ”…али не смемо допуштати да Римокатолици показују више вере у Провиђење и стално нам на терену доказују како се плашимо тријумфа чак и у дијалогу”?!
У чему то Римокатолици ”показују више вере у Провиђење и стално нам на терену показују како се плашимо тријумфа чак и у дијалогу”
Православци не желе никакв ТРИЈУМФ, јер тамо где је ”ТРИЈУМФ” ту нема
СМИРЕЊА, А ГДЕ НЕМА СМИРЕЊА ТУ НЕМА НИ МОГУЋНОСТИ ЗА ЗАДОБИЈАЊЕ ДУХА СВЕТОГА, а што би требало да буде крајњи циљ нашега
хришћанског живота, по речима Светих Отаца.
Тријумфализам је одличје овога века и нема везе са са Православном вером,
зар не?
”Пустите, барем, оне који виде да раде како знају.”
А ко Вам брани да то радите?
Али, то радите лично, са својим истомишљеницима, у своје име, а они који не
желе да Вам се придруже оставите да живе као и до сада, не намећући им
своју вољу, јер је ни Господ Бог никоме не намеће!!!
Ваше амбиција за преобраћањем Римокатолика постаје Ваша опсесија, и нека
остане само Ваша и Ваших истомишљеника, без наметања другима који се са тим не слажу и не прихватају.
Ни Св. Доситеј није своју вољу наметао преобраћеницима, већ су они добровољно пришли Православљу!
Драган Славнић
Немам амбицију, али трудим се да имам веру. И да, Христос јесте био офанзиван, да је био дефанзиван чувао би веру на начин рђавог конзервативизма, као и сами фарисеји. Офанзивности о каквој причам Црква и дугује свој историјски тријумф (прочитајте, ако већ нисте, дивну беседу “Тријумф Цркве” Св. Јована Златоуста) .
Иза каквог се прејемства Ви кријете, кад тврдите да иза вас стоји “већина”? И на чему се заснива Ваше смирење, ако сматрате да сви други треба да вас пусте на миру да “живите као и до сад”? Ја, на пример, да сам Римокатолик на ивици преобраћања и да ми Православна црква понуди Вас у садашњем издању као пример, ја бих остао у окриљу Римске цркве. Ви не нудите ништа ново, чак и нагињете протестантизму. Да сви мисле као ви, Римокатолицизам би био сасвим довољан. Ако је већина “вас” таква, онда ви треба да размислите о разлици између квалитета и квантитета.
Римокатолици нас побеђују на терену, зато што ми негујемо култ жртве, ми смо “остатак изабраних”, а Папа је проклет итд. , док они знају барем оне базичне истине које одзвањају у сваком човеку: вера без дела је мртва. Жива је само она вода која тече. Благодат која се не раздељује, одлази од човека. Римокатолици те истине злоупотребљавају, то можда. Али их не потцењују као “старообредници” и “криптопротестанти” из “наших” редова.
П. С.
“СА КАТОЛИЦИМА НЕМА НИКАКВИХ ПРЕГОВАРАЊА /дијалога!/, ОСИМ АКО
ЖЕЛЕ ДА СЕ ВРАТЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ!“ – Овде сте опет потурили старцу Арсенију нешто што није рекао. Слажем се да не треба да буде преговора, али се не слажем да не треба да буде дијалога.
@Милан
“И да, Христос јесте био офанзиван, да је био дефанзиван чувао би веру на начин рђавог конзервативизма, као и сами фарисеји. Офанзивности о каквој причам Црква и дугује свој историјски тријумф (прочитајте, ако већ нисте, дивну беседу”
Ипак, Ви радите свој посао, у своје име и за свој рачун , а ”конзервативце” оставите њима самима.
Ипак, држим да је паметније остатати ”КОНЗЕРВАТИВАН” као што су били Владика Николај, Отац Јустин Ћелијски , Мученик Патријарх Варнава и сви наши Свети Оци пре Њих и Свети Старци после Њих.
Зар Ви мислите да Ови /наши/ Свети Оци нису прочитали „Тријумф Цркве“
Св Јована Златоустог, и нико од Њих не беше опседнут жељом о преобраћању
Римокатолика и свих осталих јереси проистеклих из папизма у Православље.
Запамтите, Ваши Учитељи су управо Они, горе поменути Наши Свети Оци,
и паметно би било да се не градите ”ВЕЋИМА” од Њих, будући да и Исус
Христос говори, да је ученику довољно да достигне меру свога учитеља, а све
преко тога може бити врло клизаво и несигурно, јер нема потврде у искуству!
.”Ви не нудите ништа ново, чак и нагињете протестантизму.”
А шта би сте Ви то ново желели?
Можда – ГЛОБАЛИЗАМ, ПАПИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ…некакв религијски ХЕПЕНИНГ?
Ево, данас, на данашњи дан имате ПАРАДУ СРАМА , све то у пакету са ЕКУМЕНИЗМОМ – ХЕПЕНИНГ, које подржавају, диљем римо-католичког света!
Ето, зашто не изађете на улицу, па са својим истомишљеницима, те болеснике
не ”преведете” у ПРАВОСЛАВЉЕ, и спасите их те пошасти које, сасвим отворено, подржава Папа са својом паством?
Драган Славнић
Вас нико не може да спречи да истрајавате у каквом год “конзервативизму” желите, али ви сте спочитали владики Фотију право (чак и свештеничку дужност) да води дијалог с онима с којима сматра да треба. Не знам на основу каквог свог канонског права, изузев апстрактне “већине”, коју сте сами избројали.
Св. Јустин и Св. Николај су, управо, били офанзивни кад треба, а конзервативни кад треба. Офанзивни кад просвећују, конзервативни кад чувају. Зар ви мислите да је Св. Николај држао сва она предавања на америчким и британским универзитетима или писао о индијској мистици да би га иноверни и инославни “оставили на миру”? Или да би он постао Римокатолик, Англиканац, Хиндус…? Зар мислите да су преписке Јустина Ћелијског о привођењу Англиканаца Православљу, његово читање Ничеа, Шекспира, Метерлинка… томе служиле? Кад смо код тога, ево данашње поруке Јустина Ћелијског с “Светосавља.орг” : “Лако је бити римокатолик, још лакше протестант, но тешко-претешко је бити православан. Јер бити православан значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном израђивању себе богочовечанским подвизима. Ту човек никада није сам: свако његово осећање, свако његово дело, свака његова мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна.”
Наравно, не ради се о “опсесији”, него о пројави “силе побожности”. Нико се не труди, али нико и не уставља извор живе воде. И ово сте измислили: “…будући да и Исус Христос говори, да је ученику довољно да достигне меру свога учитеља, а све преко тога може бити врло клизаво и несигурно, јер нема потврде у искуству!” Христос то није рекао: рекао је да “нема ученика већег од учитеља и ако су мене гонили и вас ће гонити…”
Управо то. Ви не видите да та Европа глобализма, папизма, екуменизма, параде срама… скапава пред нашим очима и да потребује спасење које само Православље може да понуди и на силу одржавате дефанзивни дух из времена Хабзбурговаца и Турака. Декадентни дух пост-хришћанске Европе и он може да буде преображен само у вери Отаца. Таква, скоро па мртва Европа, кад се плашите дијалога, има изгледа неку претећу снагу по вас и вашу веру. По моју баш и не, не зато што ми је вера јака, него зато што Европа не нуди ништа јаче. На то сам мислио: ствари које сте побројали и нису ништа “ново”, то су саблазни старе колико и палост света.
Георгије Флоровски се дружио с Римокатолицима, Св. Николај студирао на старокатоличком универзитету, Теофан Затворник имао пуну библиотеку списа Томе Кемпијског и Августина, Алескандар Шмеман растао окружен Римокатолицима и Протестантима… нико од њих није престао да буде Православан, чак су врло оштро говорили о иноверју, а имали су и кудикамо дубљи поглед на значај Православља на овом свету од вас (а и од мене) . Тако да није упутно да везујете опстанак Православља на овом свету за вас и ваш “конзервативизам”. Има у Православљу људи који се труде да оно опстане и јача и мимо вас и на начине, чини ми се, префињеније од ваших. А и од мојих.
Румунски СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ ПАПЧОК, вршњак пок. Патријарха Пвала –
ликом и делом, каже, да се са РИМОКАТОЛИЦИМА МОЖЕ ПРЕГОВАРАТИ САМО УКОЛИКО ХОЋЕ ДА СЕ ВРАТЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, и ни у ком другом случају.
Јеванђелска “Прича о блудном сину” више него јасно говори шта и како треба да уради БЛУДНИ СИН – РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА, и ту нема места никаквим врдањима.
Па, неће ваљда Отац и Њему верни Син – Православна Црква –
преговарати и “усаглашавати” ставове са БЛУДНИМ СИНОМ, а онда их, “демократском већином”, на архијерејским саборима усвајати прегласавањем?!
Сви они појединци – лаици или великодостојници – Римокатоличке цркве, добри и разумни људи, могу, по избору сопствене воље, прећи у ПРАВОСЛАВЉЕ, и радо ће бити прихваћени од Православних, који својим примером живљења најбоље сведоче, показују и доказују да су верни синови Оца небеског, до 1054. и после тога, све до данашњих дана, тако да су било каква преговарања /јавна или тајна/ сувишна и беспотребна.
Отац Небески је прихватио ДИЈАЛОГ СА БЛУДНИМ СИНОМ, тек пошто се
овај сетио Оца свога, дошао му на ноге, приклонио се, и онда је тек добио част
и достојанство које је имао пре своје заблуделости.
Тек када Европа, Америка и остала братија из њиховог табора буде дошла до
самог дна – ДА ЈЕДУ РОШЧИЋЕ, као СВИЊЕ ИЗ ГОРЕ ПОМЕНУТЕ ПРИЧЕ, сете
се да су са нама – ПРАВОСЛАВНИМА – БРАЋА по вери Православној, тек онда
има смисла са њима разговарати – КАДА ЗАИШТУ ОПРОШТАЈ И ЈАВНО СЕ
ПОКАЈУ.
Свако људско истрајавање да им се ”отворе очи” о њиховој заблуделости,
штети и њима и ономе ко мисли да им помаже.!
Но, то је лични избор и ствар свакога понаособ, да се по том питању определи!
Ко је могао Савла убедити, од људи, да је у заблуди?
Нико, од људи!
И шта се десило?
Дотакла га је Рука Господња, Христос га је озарио Таворском Светлошћу, и
он је, тек тада, ПРОГЛЕДАО /СРЦЕМ, А НЕ УМОМ/, и тек тада, је остварио
контакт и ступио у ”ДИЈАЛОГ” са особом која га је привела Православној вери
и крстила га у Име Оца и Сина и Светога Духа.
Ви и Ваши истомишљеници покушавате римокатолике да приведете Православној вери снагом интелекта, Ви немате снагу Таворске Светлости, само
се ослањате на Ваш крхи, мали, људски умић!
Дакле, да би сте их привели Православљу, њихових срдаца мора да се дотакне
Рука Господња – преко подстицаја њихове савести на покајање, или, као Савла
директном Божијом Благодаћу – ОЗАРЕЊЕМ, а за то је потребан велики подвижнички подухват са Вше стране и од стране Ваших истомишљеника.
А да ли сте Ви и Ваши истомишљеници у стању да то све учините?
Ако сва мученичка крв, у којој плива Православна Цркава, њима – римо-католицима – није довољн подстицај на покајање и враћање Мајци – Православној Цркви и Оцу Небесном, онда су Ваши подухвати и истрајавање у наумљеном само ствар умишљаја!
Свако инсистирање на томе даје могућност римокатолицима да се инфилтрирају
у Правослану Цркву и да, као ”Тројански коњ” почну изнутра да је разарају.
А то већ постаје све видљивије и видљивије, па та Ваша халабука на мој
”дефанзивни дух из времена Хабзбурговаца и Турака” говори у прилог томе,
јер се тим конзервативизмом штитимо од ”ЛАТИНА СТАРИХ ВАРАЛИЦА”, које
као ”ХУЉЕ ЛЕПО ЗБОРЕ, `АЛ НИТКОВСКИ ТВОРЕ”.
Ако светски моћници, непријатељи Бога и људи, кажу да је Православље непријатељ број један ”Новом светском поретку”, и да је Русија ”сувише Право-
славна”, шта онда рећи на све то – осим да се само и само ДЕФАНЗИВНИМ
КОНЗЕРВАТУВИЗМОМ мпоже сачуватти Православље, а свако ко жели да
приступи Православљу – добро је дошао и само са њим се може водити ”дијалог”, тј . превести га у ПРАВОСЛАВЉЕ!
Драган Славнић
Опет и опет, ја не говорим о њиховом преобраћању, него о нашем сведочењу (и срцем и “интелектом” и гласом и кретњама и службама и песмама…) . Они ако се преобрате преобрате се, али шта остаје са “нашим” бесконачно “дефанзивним конзервативизмом”. Ви сте, рецимо већ у свом протестантско-старообредничком заносу поверовали да су лукави Латини демони лично, да је довољно да прстом указујете на блудне синове па ћете се већ доказати као верни син и да је само то што сте злуради према (истини за вољу, и оваквим и онаквим иступима наших владика) довољно да “вама” омогући созерцање, а “нама и нашим истомишљеницима” заувек затвори врата у Царство Божије. Шта ли још следи, питам се…
Таквих идеја је историја након првог Лета Господњег препуна. Неки њихови носиоци крију се по руским шумама, неки живе у излованим заједницама по Америци, неки киднапују људе и пуцају у лекаре који врше абортусе и све је то легитимно и јасно проистиче из сличних настројења вере… Али, ако Христово Јеванђеље надаље буде спасавало душе, неће то чинити захваљујући таквима.
Ви сте у праву што се тиче непријатеља Православља и ја ту немам шта да додам. У криву сте што се тиче вашег уверења да су они главна опасност. Православље ће сами Бог сачувати од спољњег непријатеља, а главна опасност по њега је “квасац фарисејски”. Само преиспитивање себе сама и мало мање убеђености у своју “изабраност” ће Га (нас) сачувати од тога.
@Милан
“Опет и опет, ја не говорим о њиховом преобраћању, него о нашем сведочењу (и срцем и „интелектом“ и гласом и кретњама и службама и песмама…)”
А где би сте Ви то да сведочите, коме и када?
Каквим “гласом, кретњама, службама и песмама” ће те то “сведочити”?
Да ли ће те то све чинити код њих или код нас, или мало тамо а мало овамо –
у њиховим или нашим позориштима, храмовима, на радију, телевизији…?
Појасните то поближе и конкретније, јер се, овако, стиче утисак да Ви то, помало,
сводите на некакав верско-забавно-културни програм?!
Ако је све то тако: културно-забавно, са релихијском СЦЕНОГРАФИЈОМ, онда
то могу много стручније и успешније да обаве наши глумци – на отвореном, на фудбалским стадионима, биоскопским и позоришним салама.. а теолози могу бити ту само ту као посматрачи!
Додуше, сведочење не мора да буде забавно, може бити и веома трагично, само ако се определите да тим Вашим конзументима сведочења истине
прикажете све фотографије и филмске записе о зверствима усташа -РИМОКА-
ТОЛИКА у Јасеновцу, Пребиловцима, Јадовну, Ливну, Госпићу, Глини, Сиску…
Нису сви римокатолици усташе, али су све усташе – РИОМОКАТОЛИЦИ!
Дакле, много тога Ви морате ПОСВЕДОЧИТИ ЊИМА – О ЊИМА САМИМА,
па тек онда, када постану свесни / ако желе хоће/ свега тога, заишту опроштај,
јавно се покају, тек онда им можете пласирати то Ваше “СВЕДОЧЕЊЕ” и очеки-вати некакв учинак Вашег “дијалога” са њима.
Наравно, ако Ви “дијалог” доживљавате као неку врсту “догађања ради догађања”, свакако да је ЗАБАВЉАЧКА ВАРИЈАНТА ПРИХВАТЉИВИЈА!
Очигледно је да њима МОРЕ МУЧЕНИЧКЕ КРВИ у којој плива Православна
Црква није довољано сведочење Иситне, а ни Вама, када сте толико упорни
да сведочите нешто што се само по себи подразумева!
Срећан Вам пут у те Ваше авантуре, али не чините то на СРБСКОЈ ЗЕМЉИ,
У СРБСКОМ НАРОДУ, СРБСКИМ ЦРКВАМА, него тамо негде… код њих,
они ИМАЈУ БОЉЕ “РЕСУРСЕ” од осиромашене и ојађене Србије.
Узмите за пример тзв владику Лаврентија, он је на ноге отишао римокатолицима
у Рим – “посведочио” неку “СВОЈУ ИСТИНУ” добио за то улазницу за “ЧИСТИ-
ЛИШТЕ”, само чека да му јаве датум и сат његовог одласка.
Драган Славнић
Увек, на сваком месту, трудим се да не личим на просечног Римокатолика. Мало на нашој телевизији, а мало и на “њиховом” интернету. Као и ви, уосталом.
Не прибојавајте се ни разоноде. “Бог се не да ружити”. Неки су исмевали Крштење, па су ненамерно крштени. Што рекосте ви, потребна је само дубока жеља срца.
И не плива цела Православна црква “у крви”, ево рецимо ви и ја не пливамо. У крви пливају и муслимани и Јевреји, а ја никоме не би препоручио јудаизам и ислам, на уштрб Православља. Ради се о догматским истинама које се носе кроз живот и у смрт, а не о нуспојавама.
Сувише сте високо себе поставили, право на ивицу Пребиловачке јаме. Нису сви Римокатолици усташе, па нису ни сви Православни рођени за мучеништво. За почетак, мало боље изучите оно што “браните”, да вас спремност да поделите подвиг с Мученицима не би издала пре него што дођете под каму или маљ.
Опет, не знам по чијем благослову одређујете ко ће како да се моли на земљи коју је добио од предака. Али, уз мале редакције, ваши позиви да се макнемо са србске земље, могли би да звуче и као нео-усташки покличи из Срба:)
GRAFITI MRŽNJE U ŠIBENIKU “Oj Hrvatska mati, Srbe ćemo klati”
Tanjug | 13. 09. 2016 – 13:59h .
U ponedeljak je na zidu OŠ “Petar Krešimir IV” u Šubićevcu, kraj Šibenika, osvanuo grafit ispisan crnom farbom “Oj Hrvatska mati, Srbe ćemo klati”, što su lokalni mediji ocenili kao nezapamćeni govor mržnje.
Ето, @Милане, можда Вам прва дестинација за ”ДИЈАЛОГ” СА РИМОКАТОЛИЦИМА може бити и Шибеник!
Драган Славнић
Не видим у чему је проблем. Они спремни да кољу, ви спремни да пострадате као мученик, “Божански доктори” трљају руке, православни монаси скрушено чекају Други долазак… Свет савршено функционише. Шта ћу ту ја, с некаквим дијалогом.
А последње што ћу рећи у овом нашем, г. Славнићу је:
Како радили, тако нам Бог помогао!