Никола Варагић
На скупу у Српској академији наука и уметности, Министарство пољопривреде je недавно представило Стратегију развоја сектора вода на територији Србије за период 2016–2034. године. У наредних скоро 20 година, према тој стратегији, у доградњу канализационих система и изградњу постројења за пречишћавање отпадних вода, за успешно управљање водама и обезбеђивање здраве пијаће воде за све становнике, неопходно је инвестирати најмање 8 милијарди евра (око 1 000 милијарди динара).
Шта је још потребно урадити у наредних 20 година да бисмо живели у држави благостања и колико то кошта?
- За улагање у градњу нових и завршетак и обнову старих аутопутева, затим магистралних, градских, приградских, локалних, сеоских путева, тунела, мостова, обилазница… потребно је обезбедити најмање 10 милијарди евра (преко 1 200 милијарди динара), да би добили квалитетну мрежу путева на целој територији Србије.
- За улагање у железничку мрежу и метро у Београду потребно је обезбедити најмање 5 милијарди евра (више од 600 милијарди динара; под условом, то овде не рачунам, да се стварно изгради пруга Београд-Будимпешта новцем који даје Кина и да се заврше пројекти за које је Русија дала новац).
- За улагање у здравство (градњу нових и обнову старих болница, породилишта, домова здравља, служби хитне помоћи…) потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара).
- За улагање у просвету и науку (градњу и обнову основних и средњих школа, факултета, института…) потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара).
- За улагање у културу (музеје, позоришта…), истраживање и заштиту културне баштине, потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара).
- За улагање у заштиту природе, индустрију отпада и рециклаже, комуналне службе… потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара; под условом, то овде не рачунам, пошто се на том пројекту већ ради, да се успешно реши питање главне градске депоније у Винчи код Београда).
- За улагање у војску, полицију и систем цивилне заштите потребно је обезбедити 10 милијарди евра (преко 1 200 милијарди динара).
- За сређивање ПИО фонда, РФЗО, предузећа попут РТБ Бор, Србијагас, да би Телеком Србија и ЕПС остала јавна, државна предузећа, која послују са профитом, ефикасно и не заостају у технолошком развоју, потребно је обезбедити најмање 7 милијарди евра (више од 800 милијарди динара).
- За улагање у Развојну банку и за субвенције (подршку предузетницима да започну посао, малим и средњим предузећима да шире посао, пољопривредницима, извозницима…) потребно је обезбедити најмање 15 милијарди евра (скоро 2 000 милијарди динара).
Ова апроксимативна рачуница показује да је потребно уложити најмање 65 милијарди евра (преко 8 000 милијарди динара) у наредне две деценије. Наравно, ту се не рачунају зараде, пензије, социјална давања, дугови и све остало што држава мора да исплаћује. Наш циљ није да све те путеве, школе, болнице, фабрике… граде радници који од своје плате не могу достојно да живе, циљ је да њих граде радници и да у тим школама, болницама, фабрикама раде професори, доктори, инжењери који су добро плаћени, и могу да купе аутомобил да би се возили новим аутопутевима, или, ако се обнавља флота војних авиона, циљ је да авионима управљају војни пилоти који не морају да размишљају шта ће дете да им једе за ручак, итд.
Тренутно стање је следеће:
- Јавни дуг Србије је 25 милијарди евра (преко 3 000 милијарди динара) или 71,9% БДП-а.
- Бруто домаћи производ (БДП) Србије је, дакле, нешто преко 30 милијарди евра (око 4 000 милијарди динара) годишње. Овде не рачунамо сиву економију (додати око 30%).
- Из Србије се извезе роба вредна око 10 милијарди евра (1 200 милијарди динара), а увози се роба вредна преко 12 милијарди евра годишње (1 500 милијарди динара; опет, не рачунамо сиву економију и високи криминал на царини).
- Буџет Владе Србије је око 8 милијарди евра (1 000 милијарди динара) годишње. Расходи су већи од прихода. Највећи део одлази на плате државним службеницима, пензије и враћање дугова.
- Просечна плата је око 350 евра (45 000 динара) месечно (због тога што се не рачунају они који раде на црно, а у евиденцији запослених највише је оних који раде за државу и стране банке и који подижу просек плата – реално, просечна плата је нешто изнад званичне минималне зараде).
- Минимална плата је 170 евра (нешто преко 20 000 динара) месечно.
- Минимални трошкови живота за четворочлану породицу (за достојан и квалитетан живот) су 1 200 евра (преко 150 000 динара) месечно.
То значи да:
- Минимална плата (нето) мора да буде најмање 500 евра (60 000 динара) месечно.
- Просечна плата (нето) мора да буде најмање 1 000 евра (120 000 динара) месечно.
- Буџет Владе Србије мора да буде преко 50 милијарди евра (преко 6 000 милијарди динара) годишње.
- БДП Србије мора да буде (када се реши и питање сиве економије) преко 200 милијарди евра (25 000 милијарди динара) годишње.
- Извоз из Србије мора да вреди најмање 100 милијарди евра (12 000 милијарди динара) годишње.
Питање за председничке кандидате (иако то све не спада у њихова овлашћења, потребан нам је председник способан да створи услове да се Србија развија и способан да води Србију, а то подразумева и бригу о економији, животном стандарду грађана… и пошто то не може сам, и има ограничен мандат, мора да има праве сараднике и наследнике око себе, и још ако из његове странке долази и председник владе, мора да одговори на следеће питање):
Како да се то оствари – како да се обезбеди новац за наведена улагања, а да се смањује дуг, да расте животни стандард грађана и да се незапосленост смањи са 20% на 5%?
Кампања званично почиње за неколико месеци, имате довољно времена да припремите озбиљан, темељан одговор, на више стотина страна (ако тако желите, слободно пишите руком и обичном оловком). Да прочитате одговор, тј. ваш план, имате највише два сата.
За оног ко је способан, нису потребна више од два мандата да оствари скоро све циљеве, да остави државу у добром стању, и праве наследнике, тако да наставе посао, све док Србију не учине државом благостања. Није нам потребно ни 50, а не 100 година, ако имамо праве људе на власти. Са правим људима потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд. Зато је тешко очекивати да неко ко је већ имао прилику да буде председник републике или председник владе, или министар у више мандата, а није до сада ништа урадио, може да одговори на ово питање. Зато кандидата режима, ко год то да буде, који уђе у други круг председничких избора, може да победи само кандидат опозиције који зна и грађанима Србије може дати одговор. Питање је тешко, не може свако да одговори, а ко одговори, заслужује поверење грађана, грађани ће то препознати, медијска машинерија режима не може то да спречи.
Categories: Не само о економији
И мали Ђокица би написао смисленији текст. Скуп набацаних бројева, све заједно неоствариво чак и у машти, јер није израсло на јасном концепту радикално другачијег српског друштва. Жали боже толико доктора наука, академика и осталих експерата. Има ли нам уопште спаса? Наравно да има. Пре сваког разметања бројкама треба повући читав низ једноставних потеза који ће дирнути у осиње гнездо привилегија тзв. елите свакојаког одређења. Међу те псеудо интелектуалце спадају и аутори представљене стратегије који су за то примили лепу ванредну апанажу из државне касе. И, Варагићу, не дају нама ни Руси ни Кинези новац за инфраструктуру већ кредите, а то је озбиљна разлика.
@ЗМ
Видим да смо добили новог кандидата за председника.
Шта за вас представља борба против сиве економије и криминала на царини, или борба за владавину права? Мислите да то није дирање у ”осиње гнездо привилегија тзв. елите свакојаког одређења”? Скоро пола од овога што сам написао може да се оствари само ако се реши питање сиве економије, криминала и корупције.
Не знам на које ауторе, псеудоинтелектуалце и стратегију мислите – ако је везано за воде, ту стратегију су писали научници из института Јарослав Черни, они који су школовани за то, и наравно људи раде за плате, не разумем смисао вашег коментара.
И кредити се дају? Нисам написао да су нам поклонили новац. Кредити улазе у дуг.
Него, ви нама реците како да све остало завршимо без узимања нових кредита, након што завршите хапшења оних који су до сада водили државу и крали? То је питање за вас, кандидата за председника.
Као прво господине Варагићу не будите малициозни. Изнео сам свој став у односу на Ваш чардак ни на небу ни на земљи а не кандидатуру. Систем у Србији и постоји безмало сто година да би обесмислио владавину права. Нису Срби измислили рупу у саксији а ни рупу у закону. Зато након мандата Курте не хапсе Мурте и обратно. Србији је потребна радикална опција, сачињена од једноставних, потпуно логичних потеза. Хапшења која Ви зазивате јесу легитимна средства одбране друштва, но то у овом тренутку није најбитније. Ако сте спремни, можемо и овде да водимо дебату о томе. Ја сам убеђен да решења постоје, да су једноставна, и да нуде наду.
@ЗМ
Нисам малициозан, ви помињете малог Ђокицу, у држави у којој већина грађана не зна ове бројеве, за које су ти бројеви велики, а то је само пола од онога што праве државе као Чешка, да не помињем Данску… Па им онда неко прича о суфициту у буџету од 3% и расту БДП од 2%. Када би грађани знали ове бројеве и величине, таква демагогија не би пролазила.
Наравно да постоје решења, овај текст је подстицај да се до тога дође што пре.
Одувек сам желео да упознам тог Малог Ђокицу 🙂 Можда би могао да састави нешто за наш сајт ако има времена 🙂
Шалу на страну, текст је више белешка него исцрпан економски коментар али мислим да није лоше подсетити се неких важних економских параметара. Ако неки коментатор има идеју како би значајно могло да се побољша стање у Србији били бисмо му сви врло захвални да то објави или као коментар или као самостални текст.
Притом се не слажем ни са аутором ни са првим коментатором да је за решење кључних проблема Србије потребна нека једноставна рецептура и кратко време. Мислим да је стање много горе него што нам се на први поглед чини и да проблем није само релативно мала количина новца којом располажемо.
@Milos
У тексту сам написао да је питање тешко.
Када говорим о бројевима (извоз, БДП, просечна плата, или о квалитету инфраструктуре…) говорим да за 20 година престигнемо Чешку.
Стање није тако црно, јер имамо доста ресурса које уз мало памети можемо добро да искористимо. Од расејања, преко плодних ораница у корову до сузбијања сиве економије… Стање ће бити црно ако се ускоро не појаве паметни који то знају да искористе.
Паметних има довољно, али мора постојати систем да се они едукују за то што смо намерни да чинимо. Са оваквим образовним системом то једноставно није могуће. Школујемо децу за занимања којима се никада неће бавити. Школујемо децу за занимања која су нам дефицитарна а она одлазе само тако ван Србије, без икаквих обавеза. Оно што држава финансира у високошколству мора да се уреди у складу са интересима друштва. Свако ко жели да буде на буџету мора да зна да је државни стипендист који има одређене обавезе према заједници. Оваква политика у образовном систему само показује да ми нисмо спремни да напустимо стару матрицу владања, а што је идеално за стране корпорације и домаће тајкуне које ће овде још за дуго имати неисцрпне ресурсе за упослење срамно јевтине радне снаге.
@ЗМ
Образовање је била тема претходног текста, објављеног на СС:
Никола Варагић: Ко (не)може да учествује у дебати о образовању
Стање ствари, 05.09.2016.
https://stanjestvari.com/2016/09/05/varagic-debata-o-obrazovanju/
@ЗМ,
Делујете да сте квалификован и компетентан професионалац. По Вама Србија има образовани свет који није едукован. Зато Вас питам да објасните у чему је предност едуковања, што на Енглеском значи образовање, у односу на образовање у Србији.
@Мирко,
Злурадост само открива Ваш јадни каракетер у покушају да дисквалификујете саговорника без праве аргументације. Да поновим, на Варагићево – “Стање ће бити црно ако се ускоро не појаве паметни који то знају да искористе” ја сам само прокоментарисао: “Паметних има довољно, али мора постојати систем да се они едукују (образују) за то што смо намерни да чинимо. Са оваквим образовним системом то једноставно није могуће.” Суштина је да Србија има образовни систем који није функционалан, тј. штанца кадрове који ни у теорији немају прилике да се баве послом за који су школовани. Шта Вама ту није јасно?
Stanje je vrlo jednostavno,ako znamo da su nasi najbolji kupci,roba i usluga,Gaedafi i Sadam ubijeni,a neki drugi jos zivi ali zapostavljeni,ako znamo a znamo da su dosmanlije sve privatizovali ili ugasili,a vlasnici privatnog sektora placaju porez,kod Junkersa u Luksemburgu,sve su varijante puki snovi o boljem sutra.
Шта је потребно да просечна плата буде преко 1000 евра?
OVO su uslovi da prosečna plata bude 450 evra
M. R. Petrović | 19. 09. 2016 – 19:12h
Premijer Aleksandar Vučić najavio je da će prosečna plata do kraja naredne godine biti 450, a do kraja 2018. 500 evra.
“Svi nam brojevi rastu. Ne mogu plate da se uvećaju ako ekonomija ne napreduje. Povećali smo minimalnu zaradu za 7,43 odsto, to znači da će plate realno porasti za osam odsto. Profesorima, zdravstvu, policiji, vojsci povećaćemo platu i to značajno”, ukazao je premijer u intervjuu Radio-televiziji Srbije i dodao: “Mi rastemo i napredujemo. Sledeće godine će prosečna plata pre kraja godine biti 450 evra”.
“Blic” je pitao srpske ekonomiste šta treba da se dogodi da bi se ove brojke ostvarile. Dobra vest je da će plate i penzije i naredne godine i 2018. moći da budu povećane, a manje dobra vest je da je za toliko povećanje prosečne plate potrebno ispunjenje nekoliko preduslova.
Rast je uslov za platu, a uslovi za rast su…
Da bi prosečna plata godišnje rasla za 60 do 70 evra, s obzirom da trenutno iznosi oko 375 evra, potreban je veći privredni rast od onog koji Srbija sada ima, a koji je za ovu godinu prognoziran na nivou od oko 2,5 do 2,8 odsto, kažu naši sagovornici. A da bi trend privrednog rasta bio nastavljen, slažu se ekonomisti, neophodno je da bude ispunjeno nekoliko uslova:
– povećanje javnih i privatnih investicija
– reforma javnih preduzeća
– smanjenje javne potrošnje.
Većih ivesticija, opet, ne može da bude ukoliko se ne stvore povoljniji uslovi za poslovanje. A oni bi podrazumevali:
– smanjenje parafiskalnih nameta, čime bi se podstakao razvoj malih i srednjih preduzeća
– uvođenje elektronske uprave koja povećava produktivnost, smanjuje troškove poslovanja i nivo korupcije
– postepeno smanjivanje, a potom i ukidanje subvencija za strane investitore.
Povećanje prosečne plate za 130 evra u roku od dve godine je, za ekonomistu Miroslava Prokopijevića, zahtevalo bi stvaranje okruženja u kome se poslovanje isplati, što bi podstaklo i investicije.
– Da bi se nacionalni dohodak udvostručio, na realnim osnovama, uz stopu rasta od jedan odsto i bez inflacije, potrebno je 70 godina. Uz stopu rasta od pet odsto potrebno je 14 godina – objašnjava Prokopijević.
Ekonomista Saša Đogović sa Instituta za tržišna istraživanja kaže da će izvesno doći do rasta plata, ali pitanje je na kom nivou.
– Prvo, porašće minimalac, doći će do povećanja zarada u javnom sektoru, jer su konsolidovane javne finansije, a i privatni sektor bi mogao da poveća plate, naravno u skladu sa svojim mogućnostima – dodaje Đogović, koji smatra da ni uz rast od četiri do pet odsto nije sasvim realno očekivati skok plata od 70 evra godišnje.
Javne investicije i oslobađanje od parafiskalnih nameta
I on potencira veće investicije kao glavni preduslov povećanja prosečnih zarada.
– Potreban je veći nivo javnih investicija, pre svega u energetsku i saobraćajnu infrastrukturu, neophodno je razvijati javno-privatno partnerstvo. Istovremeno, privatni sektor potrebno je osloboditi raznih parafiskalnih nameta, naknada, taksi… kako bi oni imali više sredstava da ulažu u nove investicije. Javna preduzeća je neophodno reformisati kako pare koje zarade ne bi trošili na plate, već na dalja ulaganja – dodaje Đogović.
On ističe i da treba postepeno smanjivati, a potom i ukinuti subvencije stranim investitorima. One su, kako kaže, bile korisne kao amortizer u prvom periodu kada je došlo do neophodnih hirurških rezova u srpskoj privredi.
– Ako ostane taj sistem, stranci koji ovde otvaraju fabrike i dalje neće imati interes da povećavaju plate radnicima. Postaviće se i pitanje njihovog ostanka u Srbiji, jer se može pokazati da su mnogi od njih došli samo zato da bi uzeli pare od subvencija – kaže Đogović.
On dodaje da ne treba bežati ni od uzimanja kredita koji bi bili korišćeni za investicije jer “retko ko danas ulaže svoj novac”.
– Te kredite bi bilo moguće servisirati. Ali uzimati kredite da bi se isplaćivale plate ili penzije, to je nedopustivo – dodaje Đogović. Takvo zaduživanje brzo bi, kako kaže, Srbiju ponovo dovelo do ruba dužničke krize.
Ekonomista Milan Kovačević ističe da plate ne mogu rasti brže od investicija.
– Potrebno je prvo povećati investicije, a za to su potrebna ulaganja. Ako povećate plate, nećete imati novac za investiciona ulaganja. Potrebno je podstaći privredni rast da bi porasle i plate. Privredni rast koji premijer predviđa od tri odsto godišnje, nije dovoljan za povećanje plata koje najavljuje – dodaje Kovačević.
Blic, 19.09.2016.