У овој епизоди звучног недељника из српске историје, културе и духовности:
– Усековање главе Светог Јована Крститеља (5’46“)
– Сећање на Саву Шумановића (12’15“)
– Поучна прича: Стабло брига (18’12“)
– Душко Радовић и Рајко Митић (23’36“)
– Србија – земља спорта (27’25“)
… и пуно, пуно лепе музике…
Емисију можете преузети овде (сачувај као…)
Архива претходних емисија се налази овде (у новом прозору)
Сава Шумановић
У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, уз старо православно гробље усташе су убиле 150 грађана Шида, међу којима је био и Сава Шумановић, један од најистакнутијих српских сликара 20. века.
Рођен 24. јануара 1896. у Винковцима у имућној грађанској породици, Сава је од четврте године живео у Шиду. Прво интересовање за уметност показао је као средњошколац. Упоредо са похађањем Реалне гимназије у Земуну узимао је приватне часове код Исидора Јунга који га је упознао са сликарством импресиониста.
Упркос очевој жељи да се школује за адвоката, Сава је 1920. први пут је отишао у Париз где је учио код кубисте Андреа Лота и дружио се са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим уметницима.
Током свог другог боравка у Паризу, насликао је „Доручак на трави“ (1927) који је наишао на одличне критике, а нешто касније исте године за седам дана и ноћи завршио је „Пијану лађу“, монументално ремек-дело инспирисано истоименом Рембоовм песмом и Жерикоовом сликом „Сплав Медуза“.
„Пијану лађу“ и друге слике Шумановић је излагао на Салону независних и Јесењем салону, престижним ликовним смотрама на којима су диктирани трендови мимо званичног и конзервативног програма сликарских академија.
Од средине 1930-их је живео повучено, али је интензивно сликао, махом пејзаже и актове.
У свом стваралаштву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма да би у последњој деценији развио особен стил који одликују светле боје и лирска атмосфера. Лично је свој стил називао „како знам и умем“. Последња самостална изложба у Београду, 1939, имала је одличне критике, посету и откуп, што му је донело велики успех и углед једног од најзначајнијих сликара српског сликарства.
За време Другог светског рата, Шид је ушао у састав Независне Државе Хрватске, ћирилица је била забрањено писмо па је Шумановић, из протеста, уместо потписа стављао само годину настанка.
Тог 28. августа њега су, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле усташе. Кад су дошли по њега, „замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувек, не знајући за шта га терете“. Сви су одведени у Сремску Митровицу где су мучени и стрељани два дана касније.
У том тренутку на његовом штафелају сушила се слика „Берачице“.
Највећи број његових дела, преко 400, чува се у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду, док се у Галерији Матице Српске налази око 50 радова.
Усековање главе Светог Јована Крститеља
(11.септембар / 29. август)
У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.
На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.
Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.
Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.
Стабло брига – поучна прича
Једном приликом сам ангажовао врхунског столара да ми помогне у реновирању старе пољске кућице и управо му се завршио први тежак дан на том послу. Пукла му је гума па је изгубио један сат рада, електрична тестера му је отказала, а сада му се стари камионет одбија покренути. Док сам га возио кући, седео је озбиљан у каменој тишини.
На доласку, позвао ме је да упознам његову породицу. Док смо ходали према вратима, на кратко је застао испред малог стабла, додирујући врхове грана с обе руке. Пре него што су се врата куће отворила, он се невероватно трансформисао. Његово преплануло лице засијало је осмесима те је загрлио своје троје мале деце и супрузи дао пољубац.
Затим ме је отпратио до аутомобила. Прошли смо крај стабла, а ја сам горео од радозналости. Питао сам га шта је то што сам малопре видио.
“Ох, то је моје ‘стабло брига’”, одговорио је. “Знам да не могу избећи проблеме на послу, али једно је сигурно, ти проблеми не припадају кући, мојој жени и деци. Зато их само обесим на стабло сваке вечери, пре него што уђем у кућу. Ујутро кад кренем на посао поново их узмем.”
На тренутак застане. “Али смешно је…,” насмеје се, “…кад у јутарњим сатима дођем да би их поново покупио нема их ни приближно онолико колико се сећам да сам их обесио претходне вечери.”
Извор: Зелена учионица
Categories: Преносимо
Оставите коментар