Да ли је воздизање Бате Гашића под сводовима цркве на Багдали наговештај његове политичке рехабилитације у земаљској Србији, као чувара највећих државних тајни
Александар Апостоловски
Ако Александар Вучић заиста постави Братислава Гашића за шефа тајне службе, онда лик бившег министра одбране на фресци, тик уз Светог Јована Крститеља то није због ктитортсва породице Гашић, већ свести о томе да ће једном од најповерљивијих премијерових људи, само најближи сарадници Свевишњег бити од помоћи. Отуда чуди ехо незадовољства појединих Крушевљана који су још благо речено, затечени од када су на зиду са десне стране од врата угледали осликане ликове Бате Гашића и његовог брата Бобана.
Ко год се тада прекрстио од чуда, и огрешио се о већ грешног Гашића, јер је у црквеној традицији да се ктитори храмова осликавају на фрескама, правећи вечно друштво свецима. Тако је било још од Немањића, али у то давно доба живописање богатих донатора средњевековне Србије није изазивало згражавање верника. Владари и властела су, чак, били знатно присутнији и помпезније приказани него што су то скромно и скрушено насликана браћа Гашић, који заиста делују покајнички пред Светим Јованом, док му на фресци уручују макету Цркве на Багдали.
Свети Јован Крститељ поред Братислава Гашића и брата му (Извор: Курир)
На овоземаљском свету, браћа Гашићи су изузетно имућни и моћни, док су под куполама цркве коју је освештао патријатх Иринеј, они монашки строги у црним оделима, с белим краватама и розе огртачима, што заиста представља крајње неуобичајени стилски авантуризам иконописца.
Указање бившег министра одбране који је први пао на фронту сексуалног вербалног деликта у политичкој историји Србије, али који ће можда бити рехабилитован као директор БИА, дакле, као чувар највећих државних тајни, отуда је прворазредна вест и за вернике и за невернике.
Да ли је воздизање Бате Гашића под сводовима небеске Србије наговештај његове политичке рехабилитације у земаљској Србији?
То ћемо сазнати ускоро. Али, некадашњи егзотични крушевачки трговац кафом, раније познат као Бата Сантос, који је, заједно са братом, постао градитељ храмова, није први политичар који се може дичити ктиторством и ликовним присуством на фрескама.
Сачувај ме Боже, али готово да сам изгубио и оно вида што ми је преостао, док сам анализирао да ли је господар Брда и Приморја, Мило Ђукановић, заиста завршио на фресци, и то у рају, ни мање ни више, него у друштву са – митрополитом Амфилохијем.
Ретко ко је очекивао да оцепљени Мило заврши на фресци у Српској православној цркви, у подгоричком храму Христовог Васкрсења, уместо у некој од богомоља Мираша Дедеића, шефа непризнате Црногорске православне цркве (Фото: М. Пешић)
Указање господина у оделу и кравати на фресци подгоричког Храма Христовог Васкрсења изазива салве различитих коментара. Од одушевљења до разочарења, од ликовања до оспоравања, јер је заиста ретко ко очекивао да отцепљени Мило, у једном комаду заврши на фресци у Српској православној цркви, уместо некој од богомоља Мираша Дедеића, шефа непризнате Црногорске православне цркве. Е, сад, да ли је на фресци заиста исцртан Мило Ђукановић, некадашњи Слобин и светосавски верник који се протоком времена претворио у независног Ђетића, или је то само био духовити спин из Амфилохијевог штаба, вероватно никада нећемо открити, нарочито због тога што је још један од политичких твораца самосталне Црне Горе, Ранко Кривокапић, уместо у рају, завршио у крилу Сотонином – одсек за пакао! Али, Милова судбина је таква, да он бар у овоземаљском свету, бере рајске плодове. Било како било, истина је у оку посматрача.
Ктиторском нарцизму није одолео ни дилер аутомомбила Миленко Костић Коле, власник фирме „Ауто Чачак“, који се попео под куполу цркве код Котража у близини Гуче, заједно са читавом породицом, и правећи друштво Светом Николи. Није Костић наиван. Плови спасена фамилија, са Светим Николом заједно у барци. И заиста је пакосно, и помисао на то да се исмева представа пловидбе Костићевих. Кад дају толики новац за Цркву, глупо је да се прикажу како пливају!
Миленко Костић Коле, са децом, бившом и садашњом женом (Извор: Новости)
Јагодински кнез Драган Марковић Палма, рецимо, није желео да се, као ктитор, умеша међу свеце у цркви коју гради његова породица и предузеће АТП „Палма“ у Кончареву.
Палма сматра да су политичари променљиви, а свеци вечни. Мада се чини да несмењиви Палма ускоро може да постане кандидат за светог Драгана Јагодинског. Драган има и резервну позицију, ако којим случајем, пропадне као политичар и светац. Чека га резервисан простор у музеју воштаних фигура.
Међутим, ни Палма није мутав. Ако је одбио да га осликају, није имао ништа против да му се име овековечи. Предложио је, зато, владици шумадијском Јовану да крај врата, стоји плоча на којој ће да пише ко је ктитор.
И још нешто. Палма је обећао да ће од цркве направити рај. Помози, Боже!
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ипак је ово новокомунистички обичај оБожавања новополитичара и новообогаћених. Дизале су се цркве и звоници и између два велика рата, па на фрескама нема ликова ктитора.
Неукусно је и с ликовног становишта убацивати реалистички цртеж у стилизоване представе призора са свецима.
И, не држе ктитори “макету”, већ прилажу цркву, симболично, јер, опет, нису то реалистичке слике!
Те ружне фреске личе на производ нечије игре у фотошопу.
Ove slike (freske) deluju kao osvezenje u odnosu na cisto kanonsko, vekovima ponavljano oslikavanje crkvenih zidova. One predstavljaju odraz danasnjeg vremena, svedoce o zivim, stvarnim licnostima koje su gradile ili pomogle izgradnju crkava.
Na jednoj slici je porodica Kostic : Milenko sa dve supruge i troje dece. Verujem da ce deca kad odrastu biti ponosna : nasa porodica je gradila crkvu. Lepa, uspela slika.
Na drugoj slici je prikazan Isus kome prilazi svita arhijereja, naucnika, inzenjera i politicara koji su ucestvovali u izgradnji hrama u Podgorici. Na njoj su prikazane postojece tj jos zive licnosti. U istoj crkvi ali na drugom mestu (u plamenu pakla) prikazani su i umrli gresnici : Marks, Engels i Josip Broz.
Pre 16 vekova je napravljen mozaik u crkvi St Vitale u Raveni. Na njemu je prikazan imperator Justinijan sa svitom u kojoj se nalaze arhiepiskop Maksimian i Argentarius – covek koji je platio izgradnju jedne od najlepsih vizantijskih crkava u Evropi.
Претпостављам (премда нисам експерт, али идући за здравом логиком) да ктитор у сакралној и у секуларној држави не могу на исти начин да долазе до “своје” фреске. Сакрални владар ктиторише храм с позиције ходајућег символа државе која брани каноне вере, он наслеђује престо и одговорност коју власт носи и изградњом потврђује оданост Богу и народу који представља као првосвештеник. Сумњам да вертикала може бити баш иста као у случају бизнисмена из периода “транзиције”, чији долазак до позиција моћи и иметка нико из сакралних сфера није “надгледао”, нити усклађивао с канонима.
Иначе сам из Крушевца, мој пријатељ је старешина “спорног” храма на Бадали, који се недељом и празником добрано попуни истрајним и осведоченим хришћанима (од којих већина, вероватно, не дели естетски укус с фрескописцима ротонде) , гостопримство након службе је на високом нивоу… План за изградњу цркве (у чијој сам медијској промоцији учествовао још пре добрих десет година) мењан је и преправљан још од времена кад је дотични ктитор био само локални кофеински могул (и то, не један од највећих:)) , тако да није упутно везивати храм само за тај случај и превиђати чињеницу да је место стратишта многих знаних и незнаних напокон и релативно достојно (упркос збрзаној екгезукцији) “крунисано”.