Стефан Каргановић
У четвртак 25. августа, у парохијском дому цркве Светога Саве у Београду, одржана је трибина на тему „Велики раскол: јуче и данас“, уз учешће др Владимира Цветковића, независног истраживача из Гетингена, и др Драгољуба Марјановића, доцента на катедри за византологију Философског факултета. Судећи по томе што је сала била пуна, за питања на која се трибина односила влада велико интересовање. Модератор је био један од свештеника Светосавског храма. Трибина је одржана у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке.
Предмет излагања учесника – узроци и последице поделе у хришћанском свету која је настала при крају првог миленијума, такође познате и као „велики раскол“ – несумњиво је од огромног значаја у историји Православне цркве. У светлу савремених напора да се последице тог раскола изгладе, пре свега учешћем многих помесних православних цркава и истакнутих појединаца који себе идентификују са православљем у екуменским дијалозима са представницима других верских заједница, сваки покушај бацања светла на прву велику поделу у хришћанском свету, која већ хиљаду година траје, добродошао је.
Учесници на трибини, мада очигледно наклоњени разматрању ове проблематике са званичног црквеног становишта, наступили су у првом реду као професионални историчари. Без да то нужно умањује резултате њихових покушаја да допринесу бољем сагледавању предметних питања, њиховим разматрањима на једну превасходно црквену тему то је ипак дало извесну ноту једностраности. То се најбоље видело у поприлично редукционистичком објашњењу главног узрока раскола између хришћанског Истока и Запада, који су они свели поглавито на секуларно објашњење борбе за превласт. У излагању оба учесника, доминирало је поимање раскола као чисто административног феномена, у смислу истицања превласти и одбијања једних структура да се потчине другим. На основу стандардне анализе текстова, каква би била својствена професионалном историчару, то би се могло и прихватити као једно од могућих објашњења за раскол, или у сваком случају, полазећи од пале људске природе, као значајна компонента укупне слике о узроцима тог догађаја.
Излагачи су, међутим, пропустили да се систематски позабаве догматском позадином раскола, што је у великој мери допринело утиску једностраности трибине. Питање западног додавања Символу вере уметака који нису предвиђени у формулацији Никејског сабора дотакнуто је овлаш и површно, углавном у функцији релативизовања значаја те интервенције – која не само да задире у срж садржаја исповедања заједничке вере, већ је била учињена и на једностран и несаборски начин. Додаци који су уследили током наредних столећа и који су кулминисали проглашавањем догмата о непогрешивости Римског папе нису били узети у обзир као елементи који указују на историјско продубљавање „великог раскола“. Уместо тога, наглашавана је релативно једноставнија административна, науштрб неупоредиво сложеније и дубље догматске компоненте поделе. Веома важна тема оцене психолошких последица узајамног удаљавања у вери и црквеној пракси, које је текло током вишевековног узајамног отуђења, још једно је важно питање којем у склопу ове трибине такође није била удељена дужна пажња.
Подједнако занимљива – ако не и занимљивија од излагања учесника – била су питања и коментари из публике. Мада се из многих реакција осећала јака нота острашћености, важно је истаћи да је преовлађивао критички став слушалаца. У сали је била осетна перцепција да су излагачи исувише настојали да поједноставе спорна питања око којих је „Велики раскол“ настао и још увек траје, да би на такав начин ефикасније промовисали своју екуменску визију о његовом превазилажењу. Публика, најблаже речено, није имала разумевање за такву визију и критичка питања упућена излагачима то су јасно стављала на знање.
Чини се да је организатор направио велики пропуст тиме што је као учеснике на овој трибини ангажовао два научника са суштински подударним гледиштима на тему скупа. Било би далеко занимљивије, а и интелектуално поштеније, да се организатор постарао да обезбеди учешће научних радника са различитим становиштима. Пошто је тема контроверзна и довољно је компетентних посматрача који заступају разне тачке гледишта, начело различитости могло је лако бити испоштовано. На тај начин трибина би била много успешнија и интелектуално изазовнија.
Овако, уколико је замисао организатора била да трибину о „великом расколу“ искористи за промовисање једностраног екуменистичког становишта, тај план се у четвртак увече срушио као оловни балон.