О књизи Народна монархија (издање Центра за изучавање православног монархизма у сарадњи са Центром за изучавање традиције „Укронија“, Београд, 2014, 380 стр.) пишем са приличном дозом субјективности и пристрасности, јер је њен аутор „мој човјек“: по духу, стремљењима и изразу; по начину борбе – тежњи ка побједи и начину ношења пораза. Прича о овој књизи је приповијест о борби ријечју колико и мачем. Стога, наприје о Ивану Лукјановичу, о његовој несвакидашњој биографији. Прича о хтијењу, страховитој енергији и преданости…

Милана Бабић са књигом „Народна монархија“

Родио се 1/13. новембра 1891. године у Гродњеској губернији Руске империје (данас Бјелорусија). Отац – ситни царски чиновник, мајка из свештеничке породице. У Русији неспокојно вријеме, сложена ситуација пуна превирања, ломова и немира. Вријеме у коме је тешко бити изнад ситуације, бити разборит и дјеловати исправно. Солоњевичев живот усмјерен у два правца – спорт (гимнастика, тешка атлетика, бокс, рвање и фудбал) и новинарско-публицистички рад (ради као секретар уредништва конзервативних новина Сјеверозападни живот, које је издавао његов отац и које су давале подршку влади).

Уписује се на правни факултет. Прекршивши статут универзитета жени се Тамаром Владимировном Воскресенском, новинарем-почетником, са којом добија сина Јурија.

Први свјетски рат, Солоњевич прекида студије, због слабог вида га не примају у добровољце. Ради у петроградском листу Ново вријеме. Године 1916. примљен је у војску, ипак, 1917, због прогресивне кратковидости, ослобођен је службе у војсци.

У Петрограду посматра пад монархије у фебруару 1917. Када бољшевици освајају власт са женом и братом Борисом бјежи на југ Русије, у Кијев и Одесу. Учествује у Бијелом покрету, обавља обавјештајне и контраобавјештајне задатке. Ради у новинама Вечерње ватре и Син отаџбине. Године 1920. умире му старији брат Всеволод, који је ратовао у армији генерала Врангела. Уочи евакуације белих разбољева се од пегавог тифуса и не може емигрирати. Послије доласка црвених Чека је открила илегалну организацију чији је и он био члан, па је скупа са женом и дјететом послан у затвор. Након три мјесеца су ослобођени јер није било доказа о њиховој умјешаности у организацију. У Совјетској Русији Солоњевич ради као спортски инструктор у различитим совјетским организацијама, држи предавања, пише брошуре о дизању тегова и самоодбрани, као новинар путује СССР-ом. Тражи излазну визу, али без резултата. Тамара Солоњевич 1932. склапа фиктивни брак са њемачким држављанином и одлази у Њемачку, а Иван Лукјанович заједно са братом и сином безуспјешно покушава да пређе границу са Финском. Године 1933, приликом покушаја бјекства, ухапшен је и послан у Бјеломорско-Балтички и Свирски логор скупа са братом и сином. Иван и Борис су осуђени на 8 година, а Јуриј, због година, на 3 године. Професионално бављење спортом омогућава им да преживе. Солоњевич нуди логорској управи одржавање „општелогорске спартакијаде“. Овлаштења организатора су тројици Солоњевича омогућила да се неометано крећу по територији логора и они успјешно бјеже у Финску прешавши од 26. јула до 8. августа 1934, кроз шуме и мочваре, 150 километара.

Настањују се у Хелсинкију. Иван Лукјанович не добија саагласност да оснује антикомунистички руски лист, власти Финске се плаше утицаја СССР-а. Солоњевич се посвећује раду на описивању бољшевизма и издаје књигу Русија у концентрационом логору, која ће му донијети свјетску славу. Тематика и сам наслов су јако одговарали политичким приликама на Западу и књига је побрала мноштво награда.

Материјална ситуација Солоњевича се побољшава, па 1936. прелазе у Бугарску. Иван Лукјанович издаје лист Глас Русије у којем критикује либерализам и комунизам, а пропагира идеју самодржавне монархије. Лист добија велики број претплатника. На основу поштовалаца листа оснива се Народно-империјални покрет (или Покрет капетана друге класе). Цијена његове неустрашиве дјелатности је огромна – 3. фебруара 1938. године у уредништву Гласа Русије експлодирала је бомба, погинули су жена Ивана Солоњевича и секретар. И у СССР-у одмазда: стрељани су Иванов отац Лукијан Михајлович Солоњевич, намлађи брат Јевгеније Лукјанович Солоњевич и жена Бориса Солоњевича, Ирина Францевна Пелингер.

Сломљен од туге, Иван Лукјанович обуставља издавање листа и прелази у Њемачку. У октобру 1938. наставља публицистичку дјелатност: издаје часописе Наше новине и Отаџбина. За вријеме Совјетско-финског рата Солоњевич посјећује Финску и нуди своје услуге у вођењу антикомунистичке пропаганде, али то финске власти одбијају.

Иван Солоњевич (Википедија)

Од 1940. налази се под посебним надзором Гестапоа, јер је живио у Берлину. Године 1941. – напад Њемачке на СССР погоршава његов положај, одбацује све понуде од стране Рајхсминистарства окупираних источних територија да ступи у службу окупационе администрације у Бјелорусији ријечима да му је боље да буде „вратар у руском министарству, него бјелоруски министар“.

У јесен 1941. протјеран је из Берлина у Померанију. Без његовог знања Нијемци су ширили његове радове на окупираним територијама. У прогонству, Иван Лукјанович почиње рад на књизи Народна монархија (у почетку названа Бијела империја или Идеја Бијеле империје). Жени се удовицом њемачког натпоручника.

Крајем рата налази се у логору за расељена лица у Западној окупационој зони у Њемачкој. Заједно са сином, 1948. године, емигрира у Аргентину. У Буенос Ајресу оснива нови лист Наша земља. Његов дух окупља око себе људе сличног усмјерења. Солоњевич ради на стварању општеемигрантског руског удружења свих монархијских снага. Подржава старјешину руске царске династије Господара и Великог кнеза Владимира Килировича. Удружење је једно вријеме ујединило представнике првог и другог таласа руске емиграције. Ипак, сплетке и сукоби приморале су аргентинске власти да 1950. протјерају Солоњевича у Уругвај. У Уругвају наставља да руководи листом Наша земља и ради на књизи Народна монархија.

У Италијанској болници у Монтевидеу, 24. априла 1953. године, послије операције рака желуца, Иван Лукјанович се упокојио. Није дочекао да види цјеловито издање своје књиге о монархији. Послије његове смрти књига је доживјела два издања у руској емиграцији и неколико у савременој Русији и Бјелорусији. За разлику од Русије у концентрационолом логору, ова књига је остала готово непозната ван Русије. Разлог? Једноставан – књига, уз сву критику комунизма, не подупире поглед на Русију који би Западу одговарао.

Књига Народна монархија је несвакидашња колико и аутор који ју је изњедрио.

Најприје стил. Избрушена реченица: гипка, јасна, препуна успјешних поређења. Израз: огољен, приземан, понекад ироничан, понекад на рубу сатире. Самокритика прати критику. Рјечник: свакодневан, разумљив, питак и духовит. Књига је лагана за читање.

Иван Лукјанович, у уводном дијелу под насловом Основне поставке, даје полазна разматрања о успјесима и неуспјесима руске државности тако што даје своје виђење основних термина којима ће се, на различите начине, бавити непрестано у књизи: империја, индивидуланост, дух народа, самодржавље.

Шта је империја? Империја је мир. Империја је уједињавање: у разним облицима и у разним епохама, али ипак уједињавање. Империја бива јача што се удобније у њој осјећају сви народи. По Солоњевичу сваки народ на свијету тежи да створи своју културу, своју државност и, најзад, своју империју.

Шта је индивидуалност? Сваки народ на свијету има своје непоновљиве путеве па не постоје никакви историјски закони развоја који би били обавезни за све народе у историји. Зато никаква мјерила, рецепти, програми и идеологије – позајмљене извана – нису примјенљиви за путеве руске државе, националности и културе. Руска национална идеја је увијек прерастала племенске оквире и постајала је наднационална идеја – али под условом да је управо руска идеја државности, нације и културе била одлучујућа идеја цјелокупне националне државне изградње Русије. И мада је већ више пута у историји Русије та идеја изопачена страном интервенцијом – она ипак остаје одлучујућа идеја.

Шта је „дух“? Свака државност, свијета, а нарочито свака велика државност, одражава у себи основне психолошке особине нације-градитељице. Ни клима, ни географија ту не играју никакву улогу. Религија, такође, игра другостепену улогу (ова теза је у даљој анализи дјелимично оповргнута) па народно-монархијски покрет полази од аксиома да је одлучујући чинилац сваке државне изградње психологија, „дух“ народа-градитеља.

Шта је самодржавље? Самодржавље не може бити терминолошки одређено, оно мора бити описано историјски; руско самодржавље је савршено индивидуална појава, појава искључиво и типично руска, „диктатура савјести“ (В. Соловјов). То није диктатура аристократије, која се спроводи под фирмом „просвећеног апсолутизма“, то није диктатура капитала која се сервира са сосом „демократије“, није диктатура бирократије реализована у облику социјализма – то је „диктатура савјести“, у датом случају православне савјести (подвукла – М.Б.). Руско самодржавље је било организовано од стране доњих слојева руске масе, оно се увијек ослањало на Цркву, оно је концентрисало у себи и религиозну савјест народа и његову политичку организацију. Политичка организација народа, у његовим доњим слојевима, била је самоуправа, као што је политичка организација у његовој цјелини била самодржавље, закључује Иван Лукјанович.

Сматрајући поређење једним од главних метода сазнања (у одјељку Два пола) Иван Лукјанович као двије супротности износи историју Русије и САД. На страни САД стоје многобројне историјске и географске предности: територија заштићена од било каквог напада двама океанима, ниједна лука се не замрзава. Русија ни од каквих напада није ничим заштићена. Њене ријеке се ослањају или на Ледени океан, или на Каспијско затворено море или на дњепровске брзаке… Међутим, дијаметрално супротне геополитичке претпоставке дале су двије једнаке и неједнаке државе савременог свијета. Оне су приближно једнаке по снази, али различите по идеологији, по духовности, по стремљењима. Закључак Солоњевича је – ако су различити услови створили овакве државе то значи да рјешење проблема не лежи у геополитици, него у психологији, односно не у материји него у духу. Ово је, уз идеју саборне народне монархије, као систему установа изграђених на укидању јаза између власти и народа, најуспјешнија теза цијеле књиге. Њој се Солоњевич, на различите начине, враћа неколико пута сјајно је продубљујући, јер је ова књига „посвећена спознаји руског народа и његове трагичне судбине“. Ако народ посједује државни инстикт, држава ће бити створена упркос географији, упркос клими и упркос историји. Тако је створена руска држава. Психологија руског народа је била дата цијелој свјетској читалачкој публици кроз призму племићке књижевности и племићког доживљаја свијета, али је књижевност увијек „криво огледало“ живота. Слаб народ није могао да изгради велику империју, а на страницама руске књижевности налазе се ликови беспосличара:

„Сваки философ који пише или жели да пише о Русији, прије свега се баца на велику руску књижевност. Из велике руске књижевности помаљају се сушићави ’безвољни интелектуалци’. Амерички дописници, с фронта Другог свјетског рата, писали су о црвеноармејцима који су се с комадом бајатог хљеба у зубима и са сламом под шињелима – ради пловне способности – пребацивали пливајући преко полусмрзнуте Одре и посљедњим снагама водили посљедње битке с посљедњим остацима некада непобједивих Хитлерових армија.

Сваком разумном човјеку је јасно: и Каратајевљево непротивљење злу, и Чеховљева безвољност, и љубав према патњи Достојевског – потпуно су неспојиви са свом том епопејом.“

Корице књиге

Солоњевич наставља ову тему пишући о расправама које је водио са Нијемцима уочи и у току рата, својим узалудним указивања на то да је руска књижевна психологија апсолутно неспојива са основним чињеницама из руске историје, да се народ који је способан да створи империју која заузима једну шестину земљиног копна, који је у стању да пређе кроз тајгу и тундру десет хиљада врста од Москве до Камчатке и Сахалина, не може назвати „пасивним“ како су га описивали Нијемци говорећи о енергији динамичких раса:

„Осврћући се на те дискусије сада, морам рећи поштено: радио сам све што сам могао. Тукли су ме како су хтјели: цитатима, статистиком, књижевношћу и философијом. Један од редовних професора је на крају расправе иронично раширио руке и рекао:

Ми, дакле, стојимо пред оваквом дилемом: или да повјерујемо цијелој руској литератури, и умјетничкој и политичкој, или да повјерујемо херу Золоневичу. Дозволите нам да ипак претпоставимо да цијела та руска литература није испуњења само глупостима.

Ја сам рекао – Па нека, сачекајмо крај рата. И професор је рекао – Наравно, сачекајмо крај рата.

И сачекали смо га.“

Потом се успјешно разрачунава са тезом да су Русију створили Варјази. Одузело би пуно времена да се детаљно сада тиме позабавим, а читаоцу би ускратило пун доживљај књиге, јер је овдје дошла до изражаја најјача црта Солоњевичеве аналитике – успјешне аналогије и беспоштедно свођење анализе на духовну позадину проблема ( „варјашки мит је одговарао социјалној потреби раног владајућег слоја Кијевске Русије да се одвоји од остале масе становништва земље својим поријеклом“). У руској историографији су формулисана четири главна мита: мит о позивању Варјага или о варјашком освајању, мит о заосталости Москве, мит о генијалности Петра Првог и мит о Фебруарској народној револуцији.

Солоњевич ставља акценат на „нечујне чиниоце свјетске историје“ (Тихомиров) као што је јединствен начин руске одбране који чак нема ни свој назив. Бедеми, препреке на путу, стражарнице, тврђаве, козачка села – по њему су једна од најважнијих појава у цијелој руској историји.

Као основну црту/схему руске државности Солоњевич наглашава способност заједничког живљења. Спољна историја Русије је процес непрекидног ширења Русије – од Олега до Стаљина. Руски „империјализам“ је направио доста грешака. Али општи стил, средња линија, правило, састојало се у томе да је човјек, укључен у општу државност, добијао сва права те државности. Садашња методика друштвених наука није у стању да спозна законитости руског државног уређења, јер се њена методика родила на Западу, а она је по Солоњевичу била и остала „богословска схоластика и ништа више“. Руски владајући слој, који се у вријеме Петра Првог одвојио од народа, након сто година те одвојености коначно је изгубио способност да разумије било шта у Русији. Цијела руска историја посљедњих двјеста година је осакаћена кметском. Кметство је главна чињеница руске новије историје. И главни узрок револуције, јер је изазвало „провалију између интелигенције и народа“. Гроф Угаров, министар Николаја Првог, говорио је историчару Погодину: „Наши револуционари се неће појавити из нижег сталежа, они ће бити у црвеним и плавим тракама.“ Кметски систем је унаказио Русију, а процват руске књижевности се подудара с врхунцем кметства, сматра Солоњевич.

Велики намети државне одбране из вијека у вијек су падали углавном на великоруска и малоруска леђа – и под Олегом и под Стаљином. Али Руси нису никада ратовали најамничким војскама, нису зарађивали на опијуму и робовима, и никада нису покушали да заступају никакву расну теорију. Врло је лако успоставити блиску сродност између енглеске „дужности бијелог човејка“ и њемачке „више расе“, сматра Солоњевич.

Русија је пропадала у раздобљима када су се руски организациони принципи преиначавали по западноевропском обрасцу. Руска књижевна интелигенција се вијековима бавила „размишљањима пред парадним улазом“ Западне Европе. Руско старо племство које је путовало у Њемачку и које је имало у џепу златне рубље, а у главама њемачку папирну философију, у Западној Европи није схватило ама баш ништа, а управо руско племство , укључујући и Тургењева, и Чадајева, и Плеханова и остале, формулисало је руске погледе на „земљу светих чудеса“. Европу је схватила руска емиграција из времена совјетске револуције, јер су дошли у Европу дошли и без новца и без философије. Ово тврђење Иван Лукјанович на упечатљив начин илуструје причом из Помераније, из свог и синовљеног боравка у сеоцету Алт-Драхајм. И ево из пера „хер Золоњевича“ књижевни кроки њемачког феудализма (по Солоњевичу германска племена су наметнула феудалну концепцију не само келтској, него и романској Европи):

„Становници сеоцета су међусобно повезани судским парницама, сплеткама, тужакањима, конкуренцијом и завишћу. Сви су врло учтиви, код њих нема ни руски псовки, ни руских тучњава. Али ако се за тренутак забленете, појешће вас. Овдје је све урађено по Хобсу: човјек је човјеку вук и рат свих против свих је нормално стање овог симпатичног људског друштва. Истина, рат који се више не води оружјем, па чак ни песницама, већ рат правни…

А сада о језеру Драци. Оно је подјељено на два дијела: један дио који припада граду изнајмљује рибар Хајман-отац, а други, који припада држави изнајмљује други рибар Хајман-син. Замишљена линија која се пружа између двају полуострва је граница између двају феудалних власника језера. Синовљеве мреже које вјетар пренесе у градски дио, конфискује отац, и обрнуто… Двојицу најближих сродника повезују дугогодишње судске парнице.“

Солоњевич је сав у овоме – његови описи предјела, људи, земаља – то је хиперреализам. Лична трагедија, ношење руске судбине као своје, новинарско и борилачко искуство у резултату су дали изоштрен поглед. Нема фола. Нема фраза. Нема ни реваншизма. Послије свих трагедија, пишући своју књигу далеко од отаџбине, Иван Лукјанович успијева да надиђе личну бол и да пружи реалну слику. Он често понавља формулацију Лењин-Стаљин, стављају паралелу коју историја оповргава, али је то из његовог угла више него оправдано. Ипак, он трезвено оцијењује: „За миран развој земље демократија Керенског би била неупоредиво боља од диктатуре Стаљина. Али рат 1941-45 Керенски би изгубио исто тако, као што је изгубио кампању 1917. године(…)

У просјечном случају на мјесто предсједника републике доспијева другоразредни адвокат. Прворазредног не занима то мјесто, јер би ради њега морао да напусти своју клијентелу. Истина, пракса је створила одређену компезацију: бившем предсједнику је обезбијеђено мјесто у некој акционарској компанији. Али док се будући цар професионално припрема за предстојећу му дјелатност, будући предсједник се исто тако кува у својој партијској каши. И, када доспије на мјесто предсједника, показује своје потпуно незнање било чега што се не односи на ту кашу. Тек смо овдје, у емиграцији, некако спознали сву дубину политичке необразованости која хара у врховима демократске власти: нико ништа не зна. И не може знати. Како год ми оцјењивали Стаљина, ипак морамо да константујемо чињеницу да је Стаљин радио у својој партији са 17 година и да је за четврт вијека своје диктатуре нагомилао огромно политичко искуство; управо он није гајио никакве илузије о ’милом старом Черчилу‘, или о ’милом старом Труману‘. Он је знао у чему је ствар. Ни мистер Рузвелт, ни мистер Труман нису појма имали. Тек пред крај предсједничког мандата некакав појам се вјероватно појавио, али онда долазе избори и у предсједничку фотељу сједа човјек који опет нема никаквог појма.“

Група сарадника “Новог времена”, 2016. године. Солоњевич стоји у другом реду, осми здесна (Википедија)

Шта предлаже Иван Лукјанович?

Стварање јаке и чврсте власти, а она може бити само власт по милости Божијој – монархија. Али монархија која се не састоји у „самовољи једног лица, него у систему установа“ (Л. Тихомиров). У Московској Русији цареубиства би била политички бесмислена, јер је царска власт само једна од компоненти „система установа“ те убиством једне компоненте систем не би могао бити промјењен. По И. Аксакову: цару је припадала сила власти, а народу сила мишљења. Дакле, потребно је васпостављање читавог система установа.

Главни проблем стварања стабилне монархије састоји се у организацији владајућег слоја. Пошто у унутрашњој националној борби никакав слој никада не дјелује из чисто алтруистичких разлога, тај слој мора бити стављен у такве услове у којима би се слобода његове дјелатности подударала с реалним интересима земље.

Систем монархијских установа треба да почиње од територијалне и професионалне самоуправе и да се завршава централним представништвом, састављеним по истом територијалном и професионалном принципу, а не по принципу партија. Чисто технички задатак ће се састојати у томе да не настане никаква „преграда“ – сталешка, чиновничка, партијска или било која друга.

Народно представништво мора бити сабор, а не парламент, то јест, радна организација, а не вашарско позориште. Унапријед додијељене улоге у парламенту, који су грађени по истом принципу као и код професионалних рвача, Солоњевич илуструје својим и братовим искуством борбе, с тим да ти рвачи нису били мангупи колико глумци који су давали шта се од њих очекује: хоћете да гледате спектакл – ево, ми вам га организујемо. А у парламентарној борби ради се о правом подваљивању.

Петра Првог (не назива га Великим) Солоњевич терети за много шта. По њему „бајка о блиставој Европи и варварској Москви је исходиште, идеолошко упориште за изградњу даље историјске концепције о ’Петровом дјелу’“. Беспоштедна критика вјешто је саграђена (пијанчење, кукавичлук, насилно западначење, суровост, аморални поступци, и, као најтеже и најболније по руско друштво у цјелини – рушење угледа Руске цркве, рушење хармоније између државе и Цркве, као и стварање јаза између народа и владара). Петар је створио моду мијешања у „свакојаке европске трице“. Солоњевич то описује у свом стилу: „Увалили смо се у Седмогодишњи рат, спасавали смо Пруску од Аустрије и Аустрију од Мађарске, Италију од Наполеона, најзад, ми смо створили и савремену нам Њемачку; за стварање те Њемачке највише је проливено управо руске крви. Нашим владајућим круговима који су се ородили са западноевропским феудалцима и са западноевропском философијом, интереси ’Ђенове и Луке’, као за Ану Шерер на првој страници ’Рата и мира’, били су ближи и разумљивији од интереса тулског или кијевског сељака.“

Слиједећи Тихомирова Солоњевич подвлачи да је монархија под Петром опстала једино захваљујући народу који је и даље законом сматрао не оно што је наредио Петар, него оно што је било у уму и савјести монархијске свијести народа.

Интереси Русије су углавном били и биће интереси њеног сељаштва. У процесу свог историјског настанка и свог историјског живота руска монархија, када је постојала као сила, увијек је стајала на страни вјеровања, инистинката и интереса руске сељачке масе. Народно-монархијски покрет предлаже да се руска идеја идеја врати кући – у стару Москву, начелима провјереним у пракси барем осам вијекова. Зато је Солоњевич за обнову Руског царства. Он јасно разликује период Руског царства и Руске Империје.

Солоњевич, нажалост, очигледно није познавао довољно византијску историју. То је очито и у дијелу књиге гдје прави материјалну грешку и приписује кнезу Олегу освајање Константинопоља, које се у стварности није десило. Штета што на свом путешествију и странствовању није био у српским земљама, ту гдје би могао да се дружи са Острогорским и да чита његова дјела. Потом, он не помиње састављање руског Хронографа (свода свјетске историје), у првој деценији 16-тог вијека, чији је задатак био да Русију упише у контекст историје православне икумене и чијим стварањем је московски цар на себе преузео улогу насљедника византијских царева. Ипак, Солоњевич, на неколико мјеста, наглашава улогу православља у изградњи руске државе и руске националне свијести, националног духа.

Књига Народна монархија има два предговора. Предговор руском издању (писао Сергеј Александрович Мањков) користила сам приликом писања биографије Ивана Лукјановича, а предговор српском издању, из пера протонамесника Немање С. Мрђеновића, директора Центра за истраживање православног монархизма, представља примјер како писати предговоре.

Анализа ове књиге представља мој скроман допринос тексту господина Александра Лазића Десет тачака за Србију (у формулацији „за Србију“ имам у виду српске земље). Наиме, након тридесетак интервјуа са водећим интелектуалцима српског корпуса, у својесврсном истраживачком путу, потрази за државним моделом који најбоље одговара српском народу, дошла сам до закључка да је монархија, православна, у својој тежњи ка симфонији државе и цркве, једини успјешни модел српске државности.

Да би слика овог модела који желим да представим била потпунија предлажем да се уз ову књигу прочитају, као њена допуна, књиге Византизам и словенство од Константина Леонтјева и Историја Византије Георгија Острогорског те одличан чланак/студија Модерни руски идентитет у својем међудејству с европским идентитетом од Часлава Копривице.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Александар Лазић, Георгије Острогорски, Иван Солоњевич, Милана Бабић, Немања С. Мрђеновић, Русија, Србија, Српске земље, Часлав Копривица, монархија, православље