Многима од нас је, да тако кажем, непријатно са самима собом. Незадовољни смо, критички расположени, раздражљиви и осећамо се као да смо, мање-више, промашили у животу. Још горе од ове врсте незадовољства је стање себеобожавања и претераног самопоуздања, када се постављамо да смо ми судије свима и свему, да све знамо и у све се разумемо; када сипамо мудрости и савете, а да нас нико ништа и не пита. Правимо се паметни, а важни су нам једино аплаузи и осмеси истомишљеника без обзира да ли су искрени или не.
Када размишљамо о самопознању, о томе како да разумемо и да видимо какви смо, ми најчешће копамо по себи не бисмо ли ископали све оно лоше и неусклађено што у нама постоји. И тако испада да нам живот, и све оно што живот чини лепим и смисленим измиче, а да се ми вечито бавимо некаквим смећем.
Откривати лепоту у себи
Ево једног сликовитог примера како се на позитиван начин суочавати са нескладом о који се спотичемо у нама самима: „Људи често замишљају да скулптор узима комад камена или мермера или комад слоноваче, смишља шта би могао од њега да испројектује, и почиње да га обрађује, да га теше, да скида све оно што не одговара његовој визији. Али, то није тако. Прави скулптор гледа материјал и гледајући га он одједном или постепено проналази лепоту, која се у њему већ налази и тада почиње да је чисти, да ослобађа ову лепоту од свега што нама и њему смета да је видимо. Другим речима, статуа је већ у материјалу, лепота је већ унутра и циљ рада је да се она ослободи онога што је од нас скрива.” Владика Антоније Блум наглашава како је ово у складу са речима светог Јефрема Сирина који каже да када Бог изводи човека у биће, Он у саме његове дубине уткива цело Царство Божије. А циљ човековог живота јесте да непрекидно копа док не дође до овог скривеног блага, док се не поистовети са њим.
Зато је неопходно уложити труд у трагању за том лепотом без обзира на унакаженост која нам прва боде очи. Наш једини промашај је баш у томе што се задржавамо на оном што видимо, а да се не потрудимо да иза тога потражимо суштину. Када се са неким срећемо или када посматрамо себе, ми обраћамо пажњу или на оно што је оштећено или на извесну спољашњу привлачност. Потребно је велико и префињено искуство како бисмо иза тих површинских слојева, чемерне свакодневнице или чак наказности могли видети лепоту коју Бог види. Један свештеник је говорио да када нас Бог гледа, Он не тражи наше успехе или неуспехе којих има или нема, већ да Он у дубинама нашег бића види свој Лик који је уткан у нас.
Савест нам је искрен пријатељ
Ми се често из најбоље намере запетљамо и сами са собом и у односима са ближњима. Мислимо да о свему треба да дајемо своје мишљење, да о свему полемишемо, а на чување мира и савести заборављамо.
Да бисмо задобијали јаснији вид и стицали тананије искуство неопходно је да чувамо савест. А савест је префињен и светао осећај људског духа који јасније од ума разликује добро од зла. Зато нам свети Игњатије Брјанчанинов саветује да увек чувамо своју савест у односу на ближње; да се на задовољавамо само спољашњом пристојношћу. Већ да захтевамо од себе да и наша савест буде задовољна тиме како живимо и како се опходимо према себи и другим људима. А она ће бити задовољна када научимо наше срце да му мера буде позната јеванђелска заповест: „Љуби ближњег свог као самог себе.”
(Духовна терапија, 11. 8. 2016)
Categories: Преносимо
Оставите коментар