Приказ књиге „Nemesis: One Man and the Battle for Rio“ Мише Гленија (у Британији издавач Bodley Head, септембар 2015; у САД објавио Knopf фебруара 2016) 

(The New York Review of Books, 12. 5. 2016)

Дечаци на врху једне од фавела у Рију, 2010. године (Фото: David Alan Harvey/Magnum Photos)

Иако посетиоци жељни сунца, сурфовања, самбе и фудбала то можда не примећују, Рио де Жанеиро су заправо два различита града. Неких пет милиона људи живе до мора или у његовој близини у ономе што Бразилци називају асфалтом и располажу свим уобичајеним јавним добрима: метроом, електричном енергијом, градском чистоћом и макар привидом владавине права. Али још један милион или више Кариока, како становници Рија називају сами себе, бачени су на брдовити терен, свет дивљих насеља познатих као фавеле, од којих су многе заиста на брдима, где су многе нормалне урбане погодности ретке и где влада зачуђујуће другачији систем закона, вредности и начина опхођења.

Миша Глени је у својој новој књизи Nemesis: One Man and the Battle for Rio настојао да прикаже како изгледа живот у овим фавелама које су, иако постоје на ободима сваког бразилског велеграда, посебно видљиве и важне у Рију, где их има више од хиљаду и са којих се гледа на Ипенаму, Копакабану и друге елегантне крајеве. Ова књига долази у прави час: како ће се Летње олимпијске игре одржати у Рију у августу, светска пажња је концентрисана на град и па је бразилски успех или неуспех у ношењу са оним што се види као највећи изазов јавној безбедности, опасност од насиља у фавелама, релевантан не само за 200 милиона становника у овој земљи која се већ носи са вирусом Зика и највећим корупционашким скандалом[1] у бразилској историји, већ и за хиљаде туриста, спортиста и новинара који ће се сјатити у Рио за време трајања Игара.

Људи са стране су склони да мисле како су фавеле места безакоња, али то заправо није тачно. У књизи City of God (1997), роману Паула Линса о одрастању у насилном насељу које је подигнуто за становнике фавеле које су власти Рија насилно раселиле, Линс је описао друштво засновано на consideração – што дословно значи обзир. На језику фавеле реч је тачније разумети као поштовање или уважавање. У фавелама се не нуди чак ни претварање да су сви мушкарци створени једнаки, још мање жене. Уместо тога постоји јасно заснована хијерархија, на чијем је челу криминални дон чије су речи и каприци закон, који се строго спроводи. Неки од ових chefões, или великих газда, су релативно добронамерни или рационални, и у тим случајевима живот за сиромашне припаднике радничке класе који чине већи део становника сваке фавеле је подношљив. Међутим, остали су насилни, параноични и, иако препредени, не нарочито интелигентни, што живот обичног фавелада може да учини мизерним.

Сцена из филма City of God (2002), насталог на основу новела Паула Линса (Фото: Miramax/Everett Collection)

Ово није нов феномен за Рио: скоро пре сто година, писац и сатиричар из овог града, Банжамен Костељат (Benjamim Costallat) је приметио да је фавела град у граду, потпуно другачији и апсолутно независан. Али како су фавеле расле и метастазирале, изгледало је да оне постају све својеглавије, што је ставило на испит способност државе да управља. Рио има полицију, заправо две полиције, војну и цивилну, али су оне историјски посматрано чешће биле супротстављене једна другој него што су радиле заједно, и уопште узев биле су невољне или неспособне – а често и једно и друго – да иду у фавеле. Корупција је широко распрострањена, и када полиција направи упад у фавелу, то чини уз прасак оружја, пуцајући без разлике на све што им се учини сумњивим.

Поред њих, постоје и милиције официра који нису на дужности и пензионисаних полицајаца, чије порекло сеже све до одреда смрти који су били активни током војне диктатуре која је управљала Бразилом између 1964. и 1985. године. Они не презају од тога да убијају и крупне и ситне рибе међу дилерима дрогом, али њихове намере најчешће нису чисте, пошто су неке од ових група и саме преузеле контролу над лукретивним криминалним пословима које контролишу босови које елиминишу. Понекад се чак сукобљавају са полицајцима на дужности.

И на крају, ту су три велике и међусобно супротстављене асоцијације нарко-босова, још једно наслеђе из времена диктатуре. Најмоћнија од њих, Црвена команда, настала је када је дозвољено да се обични криминалци мешају са левичарским политичким затвореницима, који су овима пренели организационе технике и осећај дисциплине. Друге две групе, Пријатељи пријатеља и Трећа чиста команда, резултат су накнадних подела.

Како би испричао ову неизмерно сложену приповест, Глени, британски новинар међу чијим је претходним књигама McMafia: A Journey Through the Global Criminal Underworld (2008) – концентрисао се на Антонија Франциска Бонфима Лопеза, чије је надимак Нем, који је више година био нарко-бос у Рокињи (Rocinha), највећој фавели у Рију која има 150.000 становника. Лопезово лично име је скраћеница у сленгу за реч која значи мало дете, али која такође може да има омаловажавајуће значење у смислу без, ни то или никада – и то је позиција на којој почиње живот. Рођен у Рокињи 1976. године, остао је без оца, бармена који је устрељен на послу, још док је био дете, па је морао да трпи мајку која је била тешки пијанац. Деловало је да су му перспективе прилично тамне.

Антониo Францискo Бонфимo Лопез – Нем (Фото: Ројтерс)

Гленијев приступ има и предности и мане. Због необичне географије Рија, скљештеног између планина у јужног дела Атлантског океана, свака од градских фавела има различиту динамику, популацију и вођство, па су било какве генерализације опасне; али концентрисање на највећу међу њима нуди већи, разноврснији опсег личности. Поврх свега, Нем почиње као симпатична личност: када га аутор уводи у причу он је тек унапређен у надзорника у компанији која се бави дистрибуцијом ТВ програма. Али пошто се његова ћерка разболела он није имао довољно новца потребног за болничко лечење и из очаја је питао нарко-боса у Рокињи да му да зајам. Тиме је укључен у трговину дрогом, прво као обични војник на улици, потом као књиговођа, пењући се на мердевинама као што би то чинио у било којој другој компанији, на путањи типичној за нарко-босове у фавелама.

Глени спомиње Фернандиња Беиру-Мара, најстрашнијег и најмоћнијег нарко боса у Рију током највећег дела периода којим се бави Немезис, описујући га као представника нове генерације динамичних и одлучних команданата. Као водећи човек у Црвеној команди, Фернандињо Беира-Мар – Мали Фреди са обале мора био би директни превод његовог имена – не може да се занемари. Он је успоставио оружје-за-дрогу бартер аранжман са колумбијском герилском групом ФАРК, организовао је минобацачке нападе на полицијске станице, наређивао да продавнице широм града буду затворене како би истакао свој ауторитет и наставио је да чак и након што је стрпан у затвор води своје послове и усаглашава нападе на ривале захваљујући томе што су му доступни мобилни телефони прокријумчарени у затворску ћелију. Његова прича би вероватно била интересантнија – и сигурно значајнија – од Немове, само када би био расположен да говори.

Живот у фавелама никада није био идиличан како се приказује у филму Црни Орфеј из 1959. године, који је добио и Оскара и Златну палму у Кану и који је први привукао пажњу светске јавности на фавеле Рија. Нити је био живописно боемски каквим би се могао учинити због стихова композитора самбе Картоле, Ноела Роша, Нелсона Саржента и Карлоса Какаче. Али као што је забележено у књизи Џенис Перлман The Myth of Marginality: Urban Poverty and Politics in Rio de Janeiro (1976) – која са њеном новијом књигом Favela: Four Decades of Living on the Edge in Rio de Janeiro (2010) и даље остаје најопширнија академска студија градских фавела доступна на енглеском језику – све негде по половине 1970-их година, у време када је Нем рођен, становници фавела су могли да уживају у животу богатом друштвеним искуством, уобичајено испуњеним пријатељством и духом сарадње, и релативно слободним од криминала и интерперсоналног насиља. Полиција се концентрисала на бављење оним што Бразилци називају contravenção – прекршаја попут вођења jogo do bicho, илегалне томболе засноване на погађању комбинација двадесет пет животиња. Осећала сам се сигурније шетајући око фавела ноћу, и живећи у њима, него икада у Кембриџу или Њујорку, додала је Перлман.

Оно што је донело нагле промене био је долазак кокаина, што се временски подударило са бразилском транзицијом од војне диктатуре ка немирној демокрацији – и самим тим са слабљење полицијске и политичке репресије. Глени је као датум експлозивне кокаинске експанзије у Рију навео 1984. годину, последњу годину диктатуре, али би сигурније тај процес било шире сместити у 1980-е године. У јулу те године, као последица војног пуча у суседној Боливији, који је познат као Кокаински пуч зато што га је подржавао и делимично финансирао водећи нарко картел у земљи, генерал Луис Гарсиа Меза постао је боливијски нарко-диктатор. Он је поставио пуковника Луиса Арче Гомеза за министра унутрашњих послова, предајући у руке свирепом официру политичку репресију и координацију са главним наркокартелом у Санта Круз де ла Сијери у источној Боливији.

Насловна страна Гленијеве књиге

Готово истог трена Рио је био преплављен кокаином боливијског порекла, и организатори томбола који су контролисали фавеле, и који су се само спорадично бавили продајом марихуане, били су скрајнути, често врло брутално. Глени је споменуо једну заобилазну руту за пренос дроге од северне Боливије дуж бразилског Амазона а потом преко копна до бразилских градских центара, али је поред ње постојала још једна подједнако значајна, или чак значајнија рута. Пошто колумбијски картели још увек нису учврстили своју контролу над трговином кокаином нити су преместили производњу у своју домовину, друга је такође могла да се преноси путем или железницом директно из Санта Круза, кроз порозну границу а затим до Сао Паола или Рија; друга важна путања шлепала се на традиционалну руту коришћену да кријумчарење техничких апарата из Парагваја у Бразил.

Глени је у праву када 1980-е и потоњи период замишља као праву битку за Рио и он очито симпатише опседнуте становнике фавела укљештене између нарко банди и полиције. Такође даје портрете, употпуњене ситним хуманизујућим детаљима, полицајаца који су покушали да испреговарају Немову предају пре него што је био ухапшен. Један истражитељ је будиста који цитира Мишела Фукоа и верује да је нека врста војне контроле у сиротињским крајевима успостављена од владајуће класа како би осигурала да њихови становници не развију политичке или револуционарне аспирације. У слободно време, други истражитељ је главни вокал у хеви метал бенду који наступа под енглеским именом Unmasked Brains.

Полицијски званичник који је побрао највише симпатија у Гленијевом приказу догађаја је пре свих Хосе Маријано Белтраме, секретар за јавну безбедност државе Рио де Жанеиро од 2007. године. У сопственим мемоарима који чекају превод на енглески језик, Todo Dia É Segunda-Feira (Сваки дан је понедељак), Белтраме даје верзију Немовог успона и пада који се умногоме разликује од Гленијевог. Ипак Белтраме невољно признаје Нема као оштроумног противника који је био опаснији од других зато што је био довољно интелигентан и предузимљив не само да продаје кокаин у Рокињи већ и да га тамо прерађује што је повећало стопу прихода и омогућило му да ефикасније подмићује полицију. Белтраме пише да је Нем имао специфични модус операнди који описује на следећи начин:

Док је Црвена команда наметала себе кроз насиље и снагу сопственог оружја, [Немови] Пријатељи пријатеља, како и њихово име сугерише, имали су стратегију масовне потрошње новца на корумпирање полицајаца. Они су били фракција која се више концентрисала на превенцију. Пошто су имали мање ‘војника’ и оружја, улазили су у сукобе само када би били нападнути. Захваљујући дослуху и подршци прљавих агената, били су способни да ставе чврст оклоп на своје територије и да их учине тешким за нападање.

Перверзност система се јасно види у анегдоти коју је Нем испричао Гленију. Он је наредио својим људима да одведу једног силоватеља у војну полицију – у многим фавелама нарко-босови узимају правду у сопствене руке и подвргавају преступнике микроталасној где се криминалац смешта на гомилу гума које се полију горивом и пале – само да би му рекли да полиција неће да дејствује све док не прими мито у износу од 10.000 реала што је било неких 6.000 америчких долара:

„Не“, рекао је Нем који се већ био разбеснео, „Не желимо да ослободимо момка. Иди натраг и објасни им да желимо да га ухапсе!“ Потом су момци објаснили да полицајци траже 10.000 реала да ухапсе силоватеља. У каквом то свету живимо, запитао се Нем… очајнички, када морамо да плаћамо полицајце да ухапсе криминалце?

Ипак Глени врло мало објашњава како сукоб између различитих полицијских снага и наркофракција види већина популације у Рију. Средња класа је углавном одсутна из његовог приказа битке за Рио и када се њени припадници појављују, реч је углавном о размаженој омладини која се пење на брда како би купила дрогу или њиховим имућним родитељима који унајмљују становнике фавела да раде као кућне помоћнице, дадиље, кувари, шофери или баштовани, док су истовремено углавном индиферентни према потешкоћама њихових запослених. Проводећи доста времена на брдима, Глени је изгледа усвојио гледишта њихових становника. Не можете да стекнете утисак да гаји сличне симпатије за људе на асфалтираним улицама испод брда, који осећају да су под сталном опсадом.

Миша Глени

На различитим местима у књизи, на пример, спомињу се кофи шопови где се дрога набавља и конзумира. Али не можемо да стекнемо увид у то шта се дешава са онима који развију зависност од дроге и немају новца да плате оно што им је потребно. Они морају да се окрену криминалу да би исплатили оно што дугују, а пошто већина нарко-босова, укључујући Нема, кажњавају ситне преступе које зависници могу да почине против других становника фавеле – онда они којима је потребан новац силазе са брда до асфалта и потом прибегавају појединачним нападима и масовним налетима на плаже или тунеле познате као arrastões или рибарске мреже, током којих лутајуће банде користе своју бројност да украду било шта што им се нађе на путу.

За гледиште средње класе, читалац ће морати да трага другде, на пример у недавно објављеној књизи Жулијане Барбасе Dancing with the Devil in the City of God: Rio de Janeiro on the Brink (2015). Рођена у Бразилу, али углавном настањена на Блиском истоку, Барбаса је 2010. прихватила место шефа Асошиејтед преса у Рију због изазова који је представљао повратак у град који је сматрала за нешто сломљено, напуштено, чији је распад трагичнији због онога што је обећавао. Пошто се усталила у граду, постала је акутно свесна читавог асортимана безбедносних процедура не зато што су необичне већ зато што су толико уобичајене. Ове мере опреза, пише она, упијане су готово аутоматски од становника асфалта као део живота у граду подједнако са кипот Христа на врху брда Корковаду. Присећајући се процеса којим је живот у Рију постао препун ограничења пише:

Заборавила сам ове заповести током мог одсуства и зато сам гунђала кад сам се вратила: не разговарај мобилним телефоном на јавном месту, не носи тај сат, не носи тај прстен, не иди сама у то и то време, не отварај прозор, не стај на светлу, не заборави да закључаш врата. Идеш аутобусом, да ли си нормална?… Једном ме је изгрдио таксиста зато што сам ушла у његова кола а нисам проверила његово лице и регистрацију. Не зови такси на улици, рекао ми је, зови телефоном.

Глени такође поједностављује важност медија у обликовању дебате у Рију о томе како треба поступати са фавелама и њиховим становницима. Истина је да главне градске новине O Globo, и национална телевизијска мрежа повезана са њима имају неславну историју у ширењу страха. Глени је само наслутио, али Кружадо Сао Себаштијао, каљави део отменог краја Леблон којим је Нем настојао да доминира, настао је 1950-их година у сред кампање коју је штампа водила да се разоре ниске фавеле што су прижељкивали грађевински предузимачи који су били међу главним оглашивачима у новинама. Једном разорене, фавеле су претворене у скупе некретнине и ексклузивни клуб.

Међутим, свирепи нарко-босови, укључујући и оне по затворима, научили су да користе штампу у сопствену корист, па неке новине, посебно оне намењене нижим класама, приказују босове са више нијанси. Исто се може рећи за филмове Elite Squad у два наставка Жозеа Падиља и његов документарац Bus 174, који су подједнако критични према полицијским непочинствима као и онима које су починили нарко-лордови. Слике које емитују масовни медији су довољно плуралистичке, издиференциране и чак дивергентне, поред тога што је увишестручен број учесника у јавној дебати, наводи Алба Жаруар у делу Um Século de Favela (Век фавела) вероватно најопширнијем раду о фавелама на португалском језику, да се не могу редуковати на једно унапред задато гледиште неког слоја становништва.

У ствари, због своје структуре и стила, Гленијев Немезис се често чита као верзија на енглеском језику истините криминалне приче које су дуго биле популарне у Бразилу. Глени је споменуо одметника Лампијаа, фигуру попут Робин Худа, који је био активан између 1919. и 1938. у северном Бразилу и који је и даље омиљени лик брошура који се читају и препричавају у овој регији и у фавелама. Поред тога, има у изобиљу и модернијих примера концентрисаних на фавеле и њихове нарко-босове. Жозе Лужеиро и његов Lúcio Flávio, o Passageiro da Agonia који је Хектор Бабенсо екранизовао 1977. године је једна претеча оваквих прича, док је Линсов City of God који је уз филмску верзију значајно допринео слици Рија у међународној јавности, други. Још новији пример, још увек није преведен на енглески, јесте књига Какоа Баршелоса заразни Abusado, која се попут Немезиса фокусира на боса једне фавеле у Рију, Санта Марте. Без обзира што се одиграва у Сао Паолу, књига Драужиа Вареле Estação Carandiru, коју је такође екранизовао Бабенсо, подједнако је расветљујућа.

Глени је такође могао јасније да прикаже да фавеле нису само сиротињски крајеви већ и дивља насеља чији становници немају својинска права – чињеница коју је на више места истакао Бен Пенглејз (Ben Penglase) у свом узбудљивом приказу свог живота на брдима, Living With Insecurity in a Brazilian Favela: Urban Violence and Daily Life (2014). Рио де Жанеиро и други велики бразилски градови пуни су четврти које су сиромашне али чији становници поседују своје куће. Ово традиционално није случај у фавелама, и када Глени пише о кућама које се купују или продају не спомиње да до недавно ове трансакције нису биле валидне пред бразилским законима. Последица тога је што становници фавела живе у стању сталне несигурности: држава може, што често и чини – као приликом припрема за Олимпијске игре или Светски шампионат у фудбалу 2014. године – да их насилно уклони из њихових кућа.

Фавела Рокиња (Фото: Nadia Sussman/Bloomberg via Getty Images)

Немезис је користан и поуздан увод у феномен фавела, посебно јер долази од писца који је указао да се трудио да научи португалски сленг на брдима док је истраживао и извештавао. Али у књизи су се ту и тамо поткрале мање чињеничке грешке, грешке у транскрипцији и географији. На пример, Бразил се састоји од држава, не провинција, и Форталеза је град, не држава. Рио има десетак професионалних фудбалских клубова, не четири, и боса нова је први пут стекла популарност изван Бразила 1960-их, а не 70-их година 20. века.

Најважнија недавна иницијатива која за циљ има сламање моћи нарко-лордова и повратак државне контроле у фавелама је програм УПП, који је Белтрам покренуо 2010. године, са намером да постигне ове циљеве до времена почетка Олимпијских игара ове године. Глени је детаљно приказао стварање и делање ових Полицијских јединица за пацификацију и како су оне промениле однос снага у Рокињи и другим великим фавелама. Специјално регрутовани, обучени и одвојени од регуларне полиције, УПП јединице појачане су снагама и опремом бразилске војске и морнарице у представи коју је назвао, без намерне ироније, шок и страхопоштовање.

То је довело до неке врсте ренесансе, или барем предаха од насиља у фавелама које су пацификоване. Моро да Бабилоња, где је снимљен највећи део Црног Орфеја, постала је првих година овог столећа снажно упориште Треће команде, која је поред тога што контролише трговину дрогом такође монополизовала кључне ресурсе као што је плин за кување. Након што је Трећа команда протерана, отворене су пешачке стазе, као и ресторани, барови, хостели, и друге туристичке атракције, од којих сви имају користи од новоуспостављеног мира, као и од привилегованог погледа који се са Бабилоње пружа на Копакабану и Атлантски океан.

Али, како се ближе Олимпијске игре, чини се да програм УПП губи на замаху. Град и држава једноставно нису кадри да увежбају довољно јединица специјалних снага које би успоставиле стално присуство у свакој фавели. Као резултат, кампања се претворила у игру скривања и потраге: када ове снаге дођу у Кантагаљо, и вође Црвене команде се премештају одатле у Борел, или обратно. А у неким фавелама изгледа да су УПП снаге склизнуле у лоше понашање типично и за друге полицијске снаге: подмитљивост, сексуално искоришћавање и насиље против становништва.

Бос Нем, међутим, није у близини да из прве руке посведочи о овим дешавањима, а неће ни ићи ни на један олимпијски догађај. Иако је у јулу ослобођен оптужби за дела почињена у вези са Кружада Сао Себаштијао, осуђен је на скоро педесет година затвора у вези за друга дела и сада се налази далеко од Рија у затвору са максималним степеном обезбеђења где га је Глени интервјуисао. У међувремену, у Рокињи, појављују се аспиранти на његов упражњени трон, који доприносе уверљивости жалопојке једног полицијског званичника Жулијани Барбаси: Убијете једног, појави се други уместо њега, и што је још горе, његов нећак вас сада мрзи, његови пријатељи вас мрзе… Томе се не назире крај.

Глени у својој књизи прихвата ову истину и закључује у убедљивом скептичном белешком. Пацификација остаје један од најхрабријих експеримената у урбаној безбедности, пише, са импликацијама које су заинтересовале чак и Пентагон. Али фундаментална питања повезана са оружјем, забранама и сиромаштвом сигурно ће се наставити и у годинама које долазе.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Оно што западни медији и новинари означавају као „највећи корупционашки скандал у историји“, други пак виде као део настојања западних држава да медијским преувеличавањем и погрешним информисањем ослаби што је више могуће положај пролевичарског режима у Бразилу. (Прим. ММ)

Categories: Посрбљено

Tags: Бразил, Лари Рохтер, Милош Милојевић, Миша Глени, Рио де Жанеиро, фавеле