Напустио нас је Љуба Поповић, сликар који је у Париз отишао 1959. године са пет слика смотаних у ролну и у француској престоници достигао врхунац своје каријере
(Фото: Т. Јањић)
Педесет година мог живљења у Паризу је прохујало. Свест то тешко прихвата, све изгледа као тамна магла, у којој трепере неке светле тачке. Често ми се чини да не постојим, да сам дух који хода земљом, без стварног контакта са материјалним светом. Понекад, кад се, у вечерњим часовима, враћам у атеље, имам жељу да пипнем дрвеће у дворишту, да се уверим да постојим… Овако је у октбру прошле године говорио Љуба Поповић, један од наших најзначајнијих уметника поводом пола века живота у Паризу и уочи 81. рођендана који је обележен изложбом у галерији РТС-а и монографијом „Љуба” (заједнички објавили РТС, „Париски круг” и „Службени гласник”). Љуба Поповић напустио нас је у 82. години, у ноћи између четвртка и петка, после дуге и тешке болести. Биће сахрањен у уторак, 16. августа у Ваљеву.
Љуба Поповић је рођен 1934. године у Тузли, а обрео се у Ваљеву одлучношћу својих родитеља, који су, наслутивши усташке погрoме, свог јединца склонили у Ваљево. Ово је сведочење Миленка Радовића, аутора монографије „Љуба” посвећене нашем великом сликару (Агенција Ваљевац, 2003).
У Београду се обрео када је дошло време за студије, а у свом пртљагу, како пише Радовић, из Ваљева је понео рафинирани смисао за изолацију, своје дискретно непристајање, којима је умногоме успевао да сачува своје достојанство и своју независност, врлину у карактеру да се подвргне другима само онолико колико ће то помоћи његовој самосталности, да учврсти његову личну позицију.
За београдски период упечатљиво је његово учешће у Медиали, групи за коју се везују најславнија сликарска имена попут Леонида Шејке, Оље Ивањицки, Мира Главуртића, Светозара Самуровића, Уроша Тошковића.
„Управо је Медиала, колико год имала тада непријатеља, била оно што је рођено на нашем тлу и што је било оригинално”, говорио је Љуба Поповић.
Осим као припадник Медиале, Љуба Поповић помињан је и као припадник надреалистичког, фантастичног и метафизичког сликарства. У Париз Љуба први пут путује у јесен 1959. године са пет слика смотаних у ролну.
– Нисам ја отишао из Србије из политичких разлога, нити зато што сам обожавао Европу, а мрзео комунизам, отишао сам због тога што је те 1963. године некако било природно да сликар живи у Паризу јер су тамо најбољи музеји, галерије, највише се води рачуна о сликарству, филму. Стигао сам у Париз са 100 франака у џепу и одмах сам био импресиониран нивоом културног живота. Мој долазак у Париз, јесте авантура на коју се данас, са овим знањем и искуством, не бих усудио, говорио је уметник.
У Паризу га Марко Челебоновић и његова супруга упознају са госпођом Жинет Сињак, кћерком чувеног француског сликара Пола Сињака. Она га повезује са угледним писцем Ренеом де Солијеом и галеристом Марселом Зербибом. Рене де Солије је један од првих француских интелектуалаца који је схватио и „бранио” Љубино сликарство и написао прву монографију њему, а Марсел Зербин откупљује свих пет Љубиних слика које је са собом донео из Београда. Љуба Поповић шездесетих година прошлог века почиње да излаже самостално, учествује на Мајском салону са сликом „Појављивање”, а прво велико платно је „Анђео перверзности или буђење малих кутија” које је касније откупио Национални центар за савремену уметност у Француској. И тако се захуктава париска каријера која је трајала до последњег тренутка.
Кћерка Адријана, сада вајарка, рађа се 1970. године. Ален Боске 1974. објављује књигу о Љуби код издавачке куће „Ла Конесанс”. Исте године Љуба Поповић добија француско држављанство. Љуба има и ћерку Тијану и сина Алексу.
„У данима киша, тмурних времена, страха од сопственог постојања, у тренуцима када часовник одбројава секунде нашег планетарног постојања, покушавам у тишини атељеа да се посредством плана и боје, суочим са сопственим, унутрашњим превирањима”, говорио је уметник.
Анализирајући сликарство Љубе Поповића историчар уметности и сликарев дугогодишњи пријатељ, Никола Кусовац наглашава да је његово стваралаштво тешко подвести под неку од постојећих стилских одредница. Требало би, каже Кусовац у монографији Париског круга (2005), откривати због чега је Љуба кренуо трагом Ван Ајка, Холбајна, како је реаговао када се нашао пред оригиналним делима Перуђина, Далија и како је у Шпанији изгледао његов блиски сусрет са делима Гоје… Откривати којим се путевима кретало недокучиво призивање светлости толико присутне на његовим платнима. Светлост која је, како су деценије одмицале, потиснула таму „злослутне егзистенцијалне упитаности”.
То се, каже Кусовац, збивало од времена кад се „Смрт сунца” повукла пред „Жутим акордима раја”, када је Невиност прогнала Блуд, када се уместо пред Вратима раја, нашао Лицем према паклу…
Карактеристично за Љубино сликарство је и давање омажа великим и значајним личностима на сликама „Гуливерово путовање”, као омаж Џонатану Свифту, „Ноћне приче”, као омаж Хофману. Љуба Поповић се кроз своје сликарство одужио и Енгру и Вилхелму Рајху.
О стваралаштву Љубе Поповића су писали и Александријан Саран, Ален Боске, Ан Тронш, Андре Пјер де Мандијарг, Патрик Валдберг, Ален Жуфроа… Посвећено му је више од 20 монографија. На иницијативу Љубе Поповића основана је 1985. године Модерна галерија у Ваљеву.
Члан Српске академије наука и уметности (ван радног састава) Љуба Поповић постаје 1991. године.
Са представницима САНУ последњих година био је у сукобу, због, како је говорио проблема око организовања његове ретроспективне изложбе која је наводно отказана.
„Сматрам да сам довољно учинио за своју земљу тиме што сам успео да оставим неки траг у светском сликарству. И што сам ово пола века у Паризу увек с поносом (или инатом) истицао да сам Србин југословенског порекла. Сео сам на главу свим својим пријатељима хвалећи Србију и бранећи је. Један мој пријатељ и колекционар из Нормандије постао је већи Србин од мене кад је у књизи Влаха Буковца „Мој живот” прочитао следећу реченицу: „Сретао сам и портретисао краљеве, цареве, кнежеве, најбогатије људе, али никада у животу нисам срео човека који је тако добро познавао сликарство као краљ Милан.” О тој реченици требало би да размишљају и данашњи политичари”, говорио је Љуба Поповић.
Извор: Фејсбук
Желим да умрем у сну
Шта бисте најпре учинили када бисте добили власт у Србији на један дан?
– Затворио бих „Мекдоналдс”.
Ко ће владати Србијом за десет година?
– Србија ће бити под америчким протекторатом и имаће колаборациону владу као у доба немачке окупације.
Шта је ваша највећа нада?
– Да ће ме моје слике надживети.
Коме ћете вечно бити захвални?
– Воји Глушцу, директору биоскопа „Раднички” у Ваљеву, који ми је омогућио да са хонорарима из биоскопа имам новца за студије у Београду.
Како бисте волели да умрете?
– У сну.
Где желите да будете сахрањени?
– У Ваљеву, у дворишту старе ваљевске цркве, где ме је мајка као малог водила безброј пута на јутрење, где сам са леве стране гледао фреску „Жртва Аврамова”, а са десне „Доброг Самарићанина”.
Из упитника Љуби Поповићу, Нин, 2003.
Марија Ђорђевић
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
- Љуба Поповић о свом сликарству и нашој власти: Сликарство је музика за очи (Време, 30. 10. 2014)
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар