Стање унутар Православне Цркве

Никола Варагић

Место и улога хришћанства у 21. веку иста је као и у сваком веку (тј. као у претходних 20 векова). Православна Црква не иде за временом, не прилагођава се времену, или, не влада се према овоме веку. Врлине су врлине у сваком веку, а „све свете врлине су свете догме“. Чињеница је да од настанка модерне Србије међу клирицима и верницима било оних који нису били одлучни у акцији попут Светог Саве[1], да „нису спретно руководили светом који се види под природним светлом“[2] и да нису имали довољно развијену правну свест, пошто нису довољно уважавали „промену као категорију живота“, па је било превише „бега у прошлост“, а то не решава проблеме које имамо „овде и сада“ („бег у прошлост“ не треба мешати са конзервативизмом, поштовањем традиције, провереним вредностима из наше прошлости). Због свега лошег што се налази(ло) у самој СПЦ, али и због историјских околности, Срби и даље траже узоре и одговоре у туђим идеологијама и религијама, а да велики број њих пре тога никада није ни упознао хришћанство или суштину православља. Уместо тога, читајући стране књиге и шта Западњаци говоре о хришћанству, о њиховој цркви, о нашој цркви – постали су непријатељи православља. Они су видели само лоше стране српске цркве (због неког лошег попа Саве нису познали свети лик Светог Саве) и неких верника и политичара (који „гетоизирају православље“, или „прилагођавају и уједначавају“ православље према другим религијама и идеологијама, кроз „мајмунисање иностраних покрета“, тако што су „искључиво слуге национализма“). Да ли због тога треба нападати СПЦ, желети њен нестанак? Никако, напротив. У Цркви увек постоји „нуклеус праведних“, Црква је остала „окамењена“, „стуб и утврђење истине“, или, савршени образац за образовање.

Део српског народа је под комунизмом „променио свест“. Део Срба је милом (а не уз претњу силом од стране комуниста) прихватио све што је доносио европски човек са својим атеистичким погледом на свет (уосталом, то је трајало од Доситеја, комунисти су само последица). СПЦ после 1990. године поново постаје слободна у свом раду. Тако је било и са осталим православним црквама у државама које су припадале комунистичком блоку. Стање унутар Православне Цркве је боље него пре неколико деценија, али сада опасност прети изнутра, а не од споља. Све је дубљи раскол унутар Православне Цркве, између цркава, унутар сваке помесне цркве. Унутар српске цркве раскол је све дубљи, међу клирицима руске цркве све је више оних који више не помињу свог патријарха током службе, у грчкој цркви расколи постоје деценијама… На Сабору на Криту нису биле присутне све цркве, нису усвојени предлози СПЦ, није решен спор са румунском црквом, и даље траје сукоб између руске и васељенске Патријаршије, нема сагласности ни да ли се сабор на Криту може назвати свеправославним Сабором. „Зилоти“ оптужују „екуменисте“ (називају их и „либералима“) да изазивају раскол тиме што учествују у екуменском дијалогу и у Светском савету цркава, а „екуменисти“ оптужују „зилоте“ да су они ти који изазивају раскол, јер су искључиви и заборављају шта је мисија Цркве. „Екуменисти“ се оптужују да нису „чврсти у вери“, а „зилоти“ да се према нехришћанима не понашају увек хришћански – кад истичу да су они једини правоверни хришћани.

Сабор СПЦ

Хришћани морају да указују на грех, не пристају да прилагоде небо земљи, Христа другим „оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама – у име „толеранције“, „у интересу мира“ међу људима и народима, нити се „изговарају сентименталним и празним фразама“ о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о „дијалогу љубави“ који „тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим вековима мржње“, или „другим сличним лицемерним фразама“, јер је Господ учио: „изиђите из њихове средине и одвојите се, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери“. „Зилоти“ су делом у праву и није добро што је све више клирика унутар СПЦ којима смета сваки контакт са „артемијевцима“, а не смета им контакт са папистима, и што се прогоне хришћани попут бившег владике Артемија, док се награђују НАТО зликовци (политичари и генерали) који су бомбардовали Србију и војно окупирали Косово и Метохију, или српски политичари који продају народ и државу. Исто тако, није добро што зилоти не подносе владике СПЦ више него паписте. Хришћанин мора да се моли и за своје непријатеље, ако је уопште хришћанин.

Хришћанин мора истовремено „да посрами свет“, да се „забија као трн у тело света“, и да има милосрдно срце, да прашта „седамдесет и седам пута“, да воли и праведне и грешне. Са једне стране, не смемо бити „млаки“ у вери, ватра вере мора да гори и у том смислу нема „средњег пута“, нема прилагођавања времену. Са друге стране, хришћанин у животу иде „средњим путем“ у смислу умерености у својим жељама и ономе што ради, и уважава „промену као категорију живота“. Хришћанин увек и према свакоме мора да се понаша као хришћанин. Христос је разговарао са Самарјанком. Апостоли су ишли међу многобошце. Бити странац међу незнабожцима, и поштовати странца у својим редовима – то су природна кретања и стања за хришћане. Данас је око нас више нехришћана (и јеретика), него хришћана – (прави) хришћанин се мора понашати као мисионар. Патријарх московски и целе Русије Кирил због тога каже: „Чим кажете особи да је она јеретик, затварате било какву могућност дијалога са њом – она престаје да вас чује и постаје ваш непријатељ, јер она сама не верује да је јеретик и види ове речи као увреду“^[3]. Човек рођен у 20. или 21. веку на Западу, ако није имао прилику да упозна православно учење – а скоро нико није и нема, треба да се зове јеретиком само ако добије ту прилику и онда одбаци, а не само зато што је тамо рођен. Ако не добије ту прилику, он је више незнабожац, тако треба на њега гледати. Они који не знају, њима се опрашта, или, са њима крећеш од почетка, као први хришћани, први мисионари, мораш да им објасниш зашто је Исус Христос Победник (Ника). Уосталом, велики број Срба, чак и у самој Србији, није имао прилике да упозна православно учење, а посебно они који живе цео живот у расејању, широм Запада.

У том смислу могу да се тумаче и изјаве двојице српских владика „екумениста“, који су омражени међу српским „зилотима“. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије је изјавио: „За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: ‘Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.’ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову^[4].“ Владика аустријско-швајцарски Андреј слично размишља: „После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације… Ја сам против теорија кад се каже – Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на ‘перфидан’ начин или преко ‘нејасних’ разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро. Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не^[5].“

Нема сумње, на први поглед, у речима ових српских владика (посебно када Митрополит Порфирије признаје јеретика за свеца^[6]) могу се наћи елементи наивности или лукавства о којима говоре Св. Владика Николај и Св. Јустин Ћелијски када упозоравају да не наседамо на приче о „духу времена“, о „духу екуменизма“ који влада у свету, о „дијалогу љубави“, и то је разлог зашто их данашњи „зилоти“ нападају, али, то не мора да значи да је до краја тако како „зилоти“ мисле да сигурно јесте. Да ли су сви који се оптужују да су „екуменисти“ заиста „екуменисти“, да ли су само „безазлени као голубови“, или су и „лукави као змије“ да би добили простор за рад са својим верницима који живе у непријатељским државама? То ће се ускоро показати. Да ли су сви они исти? Можда су „зилоти“ у праву, а можда и греше. Надам се да греше, за нашу цркву и наш народ би било добро да греше, тј. било би добро да није истина да су сви ти епископи заиста „екуменисти“, спремни на „прилагођавање и уједначавање“ (или да то раде зато што су уцењени), да је и руски Патријарх „екумениста“, а поред њих, српски и руски „зилоти“ оптужују и руског Владимира Путина^[7] да је под контролом „екумениста“ и циониста, а Митрополита Волоколамског Илариона Алфејева^[8] због компоновања класичне, западне музике.

Са друге стране, „екуменисти“ не могу тек тако да одбацују мишљења „зилота“, попут Митрополита пирејског Серафима, јер оно што они говоре није без основа: „Сурова и трагична реалност показује како је Екуменистички покрет, кроз искључиву одговорност јеретика и инославних са једне, и ‘православних’ екумениста са друге стране, бесплодан. Једино што је постигао то су конфузија и синкретизам. Јеретици и инославни се одликују недостатком искрености и покајања, остајући сатански у какодоксији (злослављу). Одиста, јерес папизма наставља да инсистира на светском примату моћи римског папе, ремећењу тајне Свете Тројице и негирању обожења човека кроз своје учење о створеним енергијама. И јерес протестантизма наставља да заговара иконоборство, негирање тајне Цркве и негирање тајне девице Богомајке… што ствара једну лажну антропологију као врхунац грехова, као и признавање хомосексуалних ‘бракова’, показују да на протестанте нимало нису утицали теолошки дијалози, нити су се јереси и инославна учења приближила православној вертикали, теологији и животу“^[9].

Заиста, деценијама се води екуменски дијалог и постоји Светски савет цркава, а стање међу римокатолицима и протестантима није боље, док стање у православљу постаје све горе. Сада се води разговор између СПЦ и Ватикана поводом кардинала из доба НДХ, али, чак и ако се папа искрено противи канонизацији – а то је сасвим могуће, да је папа искрен – хрватски, италијански, аустријски и немачки лоби унутар Ватикана ће победити и тај кардинал ће бити канонизован. Ако заиста дође до канонизације усташе, који је следећи корак владика који су означени као „екуменисти“ у односима према Ватикану? Да ли ће тада признати да је екуменизам, речима Св. Јустина Ћелијског – „свејерес“?

Нико није савршен (без греха). Да би другог позвао на покајање (рекао му да има трун у оку) мораш да се ти први покајеш (извадиш брвно из свог ока). „Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада, и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање ни очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу, а Запад покајању“, писао је Св. Владика Николај. Раскол унутар Православне Цркве, како ствари стоје, и „екуменисте“ и „зилоте“ чини јеретицима, јер хришћанин зна да је он увек крив и увек има свој грех пред собом. То каже и Хорепископ старорашки и лознички Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу Николај: „За све смо сами криви (Ми Срби)“^[10]. Само, „артемијевци“ тврде да једино они нису нимало криви, да само они чине „нуклеус праведних“ Срба (док нам, са друге стране, монах Арсенија Јовановић, из манастира Острог, преноси своја искуства са црноречким братством, док је међу њима боравио), а да су сви остали у СПЦ јеретици, „новотарци“… То исто мисле за себе и „екуменисти“, и убеђени су да су „зилоти“ јеретици. Православац се моли за спас душе и бившег владике Артемија и Патријарха Иринеја, за спас душе и руског Патријарха и васељенског Патријарха, он жели да сви људи буду спасени, да се испуни последњи завет Христов.

Хорепископ Николај

Док се клирици свађају, народ гледа њихове возне паркове, избегава и једне и друге. Ниједан монах није запалио скупоцени аутомобил неког епископа СПЦ, попут оца Анатолија који је у филму „Острво“ запалио чизме свог игумана, али важније од тога – можда ниједан епископ не би схватио оно што је игуман схватио (да је пао у грех, да се везао за материјалне ствари, за свет, па се игуман захвалио оцу Анатолију зато што му је на то указао), већ би епископи казнили монаха који би тако нешто урадио, било би им жао аутомобила. Око таквих епископа, или свештеника, или игумана, нема саборности, неће се окупљати „верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради“.

Да ли су, онда, прави православци и светосавци они који не долазе на Литургију ни код једних ни код других, попут монахиње која је престала да се причешћује када је злоба ушла у манастир, када су се сестре стално свађале, а редовно причешћивале? „Због тога што су се неке сестре недостојно причешћивале, она се уздржавала од причешћа на дуго време, из страха Божјег и из љубави према оним сестрама, да им причешће не би било ‘огањ сагоревајући’. Колика љубав!“, писао је Св. Владика Николај[11].

Оно што „зилоти“ и „екуменисти“ сада раде супротно је од онога што нам је Свети Сава оставио преко Карејског и Хиландарског типика (устава): „Ако ко каже: Ја љубим Бога, а брата свога мрзи, лажа је. Јер који не љуби брата свога кога види, Бога, кога није видео, како може љубити? И ову заповест имамо од њега, да који љуби Бога, да љуби и брата свога… Исповедајте се не окривљујући један другог када упаднете у неку малу срџбу или у друге какве распре, а себе приказујући без кривице и још тражећи осуду… Да се онај који се не исповеда не причешћује док не дође к себи… требало би таквог и из манастира избацити… али пошто се не зна шта ће бити и пошто има наде да ће се некада освестити, одустадосмо од такве одлуке… И каква му је корист од неисповедања?… Јер рече Лествичник: ‘Ране које се откривају, не иду на горе’… Јер није могуће никако да ви као људи никада не помишљате нешто зло… И нека се не унесе ова зла и проклета реч: ‘моје’ и ‘твоје’, ‘веће’ или ‘мање’, мислити да је бољи онај који је донео од оног који није донео“ (Свети Сава, Карејски и Хиландарски типик, 6707. године или 1199. године после Христа).

Не треба стварати нову цркву, треба се борити за бољу Српску православну цркву. Да би се борио за бољу цркву, или за боље друштво и државу, или свет, мораш да поставиш божанско савршенство „као циљ живота“. Мораш да преузмеш одговорност за спас своје душе, али свестан да спасења нема без заједнице, да обожења нема ван Цркве и да твоја делатност мора да буде увек личносаборна. „Саборност је решење – верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради, они могу нешто да направе. Ако од њих не крене ништа, стање је стварно драматично“ (Ђакон Ненад Илић)[12]. Стање у СПЦ, у српском народу је драматично, јер смо на раскрсници или прекретници. Жарко Видовић је истицао да „српску нацију може да обнови само парохијска заједница и да је будућност српске нације сабор оваквих заједница. ‘Није могуће спасити свет (цивилизацију) од ‘правца’ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви!“’[13]. Да ли је и немогуће?

________________

[1]  „Св. Сава је био склон дубокој медитацији као оријенталац, а одлучан у акцији као западњак“ – Св. Владика Николај.

[2]  „Можда баш због свега тога неки други, којима таворска светлост не значи колико нама, задовољни оним што виде под природним, створеним светлом, спретније руководе светом од нас… Али не можемо све време остати на литургијском Тавору. Христос нам није рекао да ту саградимо сенице и останемо док нас не покупи на крају историје, него нас је преко апостола повео назад у свет. Да га спасавамо, спасавајући тако и себе. Ако то не радимо – ко смо заправо ми?“ – Ђакон Ненад Илић:  „Преображење Господње и преображење наше“, Стање ствари, 19.08.2015. http://stanjestvari.com/2015/08/19/%d1%92%d0%b

[3]  „Саопштења РПЦ: Хавана и Крит“, Стање ствари, 17.04.2016. https://stanjestvari.com/2016/04/17/%D0%BF%

[4] Митрополит загребачко-љубљански Порфирије:  „Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом“, Српски тједник Новости, 28. 10. 2014; http://stanjestvari.com/2014/10/30/

[5] Владика Андреј (Ћилерџић):  „Морамо да имамо обзира према Католичкој цркви“, РТС, 2. 11. 2014; http://stanjestvari.com/2014/11/03/%D0%B

[6] Митрополит Порфирије је био присутан на дочеку тела Леополда Мандића испред Загребачке катедрале, а био је и на вечерњој молитви која је уследила након тога, током које га је надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић посебно поздравио. У разговору који је водио новинар Дарко Павичић митрополит Порфирије је проговорио о  „посебном духовном озрачју „ које је долазак земних остатака Леополда Мандића створило у Загребу.  „Јер сваки просвећени и крепостан човјек светац је без обзира којој Цркви припада“, закључио је он у разговору за Вечерњи лист.

[7] Иван Максимовић:  „Гнев, страст и православље Драгослава Бокана“, КМ новине, 18.04.2016. www.kmnovine.com/2016/04/bokan.html

[8] Православље живот вечни: Јеванђеље по Баху или О премијери филма митрополита Илариона (Алфејева), Стање ствари, 22.04.2016. https://stanjestvari.com/2016/04/22/%d0%bf%d1%8

[9] Митрополит пирејски Серафим:  „Шта је потребно да би Свеправославни Сабор уопште био православан“, Стање ствари, 26.04.2016. https://stanjestvari.com/2016/04/26/%D0%BF%D

[10] Владимир Јанковић: „Писмо и разгледница од црноречког игумана Николаја из 1997“, Стање ствари, 22. 08.2016.  http://stanjestvari.com/2015/08/22/%D0%B2

[11] Владика Николај Велимировић:  „Цветник“ ( „Мудра игуманија љубостињска“), Евро, Београд, 2001.

[12] Ђакон Ненад Илић:  „Постали смо грозни лицемери“, Време, бр. 1302, 17. 12. 2015. (Стање ствари, http://wp.me/p3RqN8-6LU)

[13] Богдан Златић:  „Жарко Видовић – човек 25. часа“, Стање ствари,  http://wp.me/p3RqN8-44G

Categories: Разномислије

Tags: Никола Варагић, Православна црква, СПЦ, свејерес екуменизма