Србољуб Живановић: О тачности података Музеја геноцида у Београду о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу
Председник Управног одбора Музеја геноцида у Београду, епископ славонски г. Јован Ћулибрк се стално позивана податке о страдању Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора смрти које поседује тај музеј. Он је уједно и члан комисије, постављен од стране Српске православне цркве за разговоре са римокатолицима о злочинима Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата.
Србољуб Живановић
Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику тадашње Југославије је 1964. године покушало да изврши попис свих жртава хрватског геноцида у Југославији, у току Другог светског рата. Одлука да се изврши попис жртава донета је на захтев борачких организација Југославије. У дневном листу ПОЛИТИКА је објављен формулар у који су сви они који су знали нешто о жртвама требали да унесу потребне податке. Нажалост тај попис жртава није успео из више разлога. Прикупљено је свега око 40 % материјала, од којих је један део био сасвим непоуздан. Госпођа Смиља Тишма, јасеновачка жртва, је у име Удружења заточеника и потомака заточеника хрватских логора геноцида у НДХ од 1941 до 1945 године изјавила да је радила у том министарству на обради пописа жртва. Уверила седа у то министарство никада нису стигли подаци из њеног краја у коме је изгубило животе више десетина хиљада недужних људи. Нису стигли ни подаци из нпр. Грубишног Поља, Бјеловара, Дарувара, Лике итд. Савезни завод за статистику је успео да обради само око 80 000 предмета, а тадашње Савезно извршно веће је прекинуло тај рад, одбацило тај попис и ставило ембарго на сав тај материjал.
Музеј геноцида у Београду је скинуо ембарго са тог материјала, па сарадници тог Музеја сада обрађују тај материjал као да је он веродостојан. Наравно, Музеј покушава да допуни податке које поседује новим накнадно утврђеним именима жртава. Нажалост, Музеј никада неће да сазна имена жртава скуваних у казанима за прављење сапуна. Тај сапун је дељен у Србији пеко Црвеног крста, па када су људи сазнали од чега је направљен престали су да га узимају. Неће се никада сазнати имена жртава спаљених у Паћилијевој пећи или пак жртва чији су лешеви извађени из масовних гробница па спаљени да би се уништили трагови злочина.. Никада се неће знати имена нерођене деце извађене из утроба мајки, као ни жртава чије су лешеве месецима и годинама воде Саве и Дунава носиле све до Црног мора. Музеј геноцида у Београду користи тај непоуздани материjал о жртвама хрватског геноцида, а тај исти материјал користи и епископ г. Јован Ћулибрк. Резултати сарадника Музеја геноцида у Београду су сасвим непоуздани, јер су рађени на оскудном и неправилно прикупљеном материјалу, на који је и тадашњи организатор пописа ставио ембарго.
Међународна комисија за истину о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома је утврдила на основу антрополошких и судскомедицинских налаза, на основу документа, на основу писања хрватских медија из времена Другог светског рата и на основу података коју су дали немачки и други обавештајци да је у том Јасеновачком систему хрватских логора геноцида убијено од 1941. до 1945. године преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости. Музеј жртва геноцида у Београду ни епископ г. Ћулибрк се никада нису осврнули на овај налаз Међународне комисије за истину о Јасеновцу.
Професор др Србољуб Живановић,
Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,
Лондон, Велика Британија
Вељко Ђурић Мишина: Зашто Србољуб Живановић прозива Музеј жртава геноцида?
Мада је 27. јануара 1995. године уписан у регистар, Музеј жртава геноцида као и да није постојао – готово да га и није било у јавности до пре две-три године. Захваљујући пре свега својим активностима – тематске изложбе, зборници радова, округли столови, конференције, научни скупови, телевизијске емисије, документарни филм – резултирало је његовим прихватањем као респектабилне институције.
Вељко Ђурић Мишина
На страну то, што као државна институција, јединствена у овом делу света, нема одговарајући третман код оних који воде државну политику: Музеј нема сталну поставку али има веома богат документациони центар, нема много запослених (пет радника: правник, библиотекар и троје кустоса историчара) али има неколико врсних спољних сарадника (пет-шест доктораната на студијама историје, рачунарски програмер, сликари, дизајнер).
С обзиром на то да је Музеј државна институција, нормално је да власт поставља директора, председника и чланове Управног и Надзорног одбора. Према слову Закона о оснивању и Статуту Музеја, директор одговара за све што се тиче Музеја – програми, планови, активности, финансије, однос са јавношћу итд.
Председник Управног одбора је епископ славонски господин Јован Ћулибрк, докторанд у Јад Вашему, у Јерусалиму у Израелу, аутор неколико запажених текстова о Другом светском рату. Он не прави програме рада, већ може да утиче на предлоге, он не води бригу о финансијама али је упознат са свим информација без обзиром на то да ли су добре или лоше. Стога свако истицање те функције (као и функције председника Одбора за Јасеновац и остала стратишта на територији бивше Југославије Сабора Српске православне цркве и председника Комисије за меморијализацију Старог сајмишта у Београду) уз његово име представља злонамеран потез. Епископ има своје име и своје ставове о многим питањима, то му нико не може да забрани. Његови ставови никако не морају да се поистовећују са оним што Музеј уради.
Музеј жртава геноцида је последњих годину-две „мета“ неколицине залудних особа које, нападајући и прозивајући, искривљују слику о њему и наносе приличну штету у јавности.
Са своје стране, Музеј је спреман да дочека свакога добронамерног, па и злонамерног, саслуша и испрати по добром домаћинском обичају. Тако смо 11. маја дочекали и антрополога др Србољуба Живановића, лепо се испричали и растали уз лепе жеље. Но, као да неки ђаво у њему не мирује па га ево на Интернету с прозивкама. Ред је да му одговорим на прозивку која садржи гомилу неистина:
Попис жртава рата 1941-1945. година наложило је, у оквиру припреме захтева за ратну одштету од Западне Немачке, Савезно извршно Веће СФР Југославије (а не некакво Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику, како тврди Живановић) и он је спроведен 1964. године. Познато је да је попис третирао само ратне жртве окупатори и њихових помагача. Стога није место за расправу колико је такав попис валидан нити зашто је он стављен под забрану коришћења.
Резултати пописа предати су својевремено Музеју жртава геноцида на располагање а то значи првенствено на ревизију. Након вишегодишњих истраживања, у попису је исправљено и дописано мноштво имена. Без обзира на ту врсту послова, у Музеју никада нико није тврдио да је то коначно. Напротив, стално се наглашавају чињенице о разлозима и резултатима пописа уз напомену да је то, отприлике, 65% укупних ратних жртава Југославије, да тај попис представља само добру основу за даља истраживања. Друга је ствар што такве процене никоме не одговарају.
Уосталом, да је хтео, Живановић је могао да, приликом посете Музеју, пита о чему год је желео па и о поменутом попису, па да из „прве руке“ дозна много више чињеница од, на пример, тврђења Смиље Тишме, и да добије податке о страдалим Србима Славоније и Лике! Али, није јер може и даље да…
Извесна Међународна комисија за истину о Јасеновцу и њен председник проф. др Србољуб Живановић прогласили су следећу тврдњу за свету догму: у Јасеновцу је убијено „преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости“.
Немам намеру да питам за податке ко су оснивачи и чланови комисије, нити за валидност термина „међународна“, још мање за стручност чланова и још много тога што иде уз то.
Желим да их питам: Да ли су вам извори за тврдње проверљиви? Зашто непрестано говорите о бројевима а не о именима? Јер, прављењем именослова жртава (са подацима као што су они наведени приликом пописа извршеног 1964. године) можемо да поставимо доњу границу броја. А до приближног можемо да дођемо уз помоћ стручњака из других дисциплина (демографа, статистичара). А не никаквим догмама некакве међународне комисије!!
ПС: Србољуб Живановић намерно заборавља на посао који је 1964. радио у Јасеновцу и описао га у извештају државним органима па данас сасвим другачије говорио о свему томе, на пример у београдском дневнику „Новости“. Уосталом, погледајте мој коментар о томе на сајту „Стање ствари“, који сам написао пре сусрета у просторијама Музеја.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ
- Драган Вујичић: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу
- Вељко Ђурић Мишина: Шта је писац (Драган Вујичић) хтео да каже?
- Драган Вујичић: Вељку Ђурићу Мишини или О две ствари
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-82N
Categories: Преносимо
“Немам намеру да питам за податке ко су оснивачи и чланови комисије, нити за валидност термина „међународна“, још мање за стручност чланова и још много тога што иде уз то.”
Далеко би нас одвело да анализирам(о) став по став г. Мишине, а и много би простора и времена требало. Стога, само примедба, више питање на више наведени цитат из његовог одговора проф. Живановићу.
Јер, веома ме чуди да г. Вељко Мишина није питао ко су оснивачи и чланови Међународне комисије, па чак и да се није успут информисао, будући да је давао своје прилоге и учешће у раду ове комисије, па је рецимо 2014. тема његовог прилога: „Попис српских жртава“. Невероватно је да о Комисији ништа не зна а био је њен учесник. Или, које су то накнадне чињенице утицале на његову накнадну одлуку да и део своје биографије преправи, а подаци се са свега два клика налазе и на интернету. Последњих годину ипо Мишина се у јавности оглашава само да би бранио своје ексклузивно право да говори о српским жртвама, и Јасеновцу, негирајући све и свакога, углавном људе чије су и стручне и људске референце знатно озбиљније од оних које може да понуди за себе. Вељко, пријатељу, шта се са тобом догађа скоро две године?