Српско-српска толеранција је оно што нам највише фали

Интервју ђакона Ненада Илића за први број новог часописа – ПОРЕДАК

Велико је интересовање јавности изазивају одлуке појединих помесних православни цркава у вези са Светим и Великим сабором на Криту. Можете ли нашим читаоцима да објасните у чему је реч?

Утицај светске политике на Цркву, и споља али и изнутра, закомпликовао је ствари у вези са Великим Сабором који нам је веома потребан. Цариградска патријаршија понаша се необично нестрпљиво о осионо у својим захтевима и начину вођења припрема, и потпуно без уважавања тренутне реалности, посебно величине и значаја Руске цркве. Колико сам чуо – све цркве, без обзира колико епископа имају, треба да представља по 24 епископа, па и они немају пуно право гласа. Њихов патријарх је једини овлашћен. Помало све делује као корпоративни модел који неко хоће да наметне Цркви Христовој. Има ту и низ других проблема. Нисмо навикли на отворен црквени дијалог него сви почињемо да се понашамо по политичким клишеима. И тако се потпише документ у јануару па се у јуну повлаче потписи. За шест месеци може да се напише генијална књига, а камоли предсаборски документи. А за десетине година колико се о Сабору прича…Било би добро да некаквог дијалога на Криту буде, па макар се после и не звао Сабор. Макар да се почне. Па да се ураде боље припреме, а не да остављамо за следећих неколико десетина година.

Услед великих националних пораза у победама Новака Ђоковића смо пронашли вентил за све националне комплексе. Да ли наш народ има снаге да издржи још неки пораз и зашто га одушевљење Новаковим победама држи и мотивише кратко?

– Проблем је што ми наше поразе нисмо признали. Зато их тако тешко носимо. Живот је борба и све у односима међу народима је рат. Непрекидан. Економски, културни, или оружани… Доживели смо више пораза које нисмо освестили и нисмо поставили их као заједничко знање, оријентир, задатак. Кад признаш пораз онда можеш и да победиш у наставку рата који не престаје. Ако га не признаш, само се мучиш да оправдаш слабост и чињење против својих интереса. Ако си окупиран – освести то, а не да код народа оправдаваш мазохизам и самоуништавање. Спортске победе су лепе и јесу неки вентил, али већ сутра морамо поново да се суочимо са суморном стварношћу непризнатог пораза.

Да ли особине које поседује Новак фале нашем народу да би ређао победе?

– Наравно да нам фале. Један спортски новинар је то лепо резимирао. Отприлике: Дисциплинованост, вредноћа, посвећеност породици, старање о физичком али и о духовном, не заборављање предака, љубав као вредност коју живимо и проповедамо… Наравно да нам то недостаје или сваком од нас по нешто од тога. Али ко би сад ишао тим трагом да се мучи, кад може само да се буса у груди и да пљуцка из жбуња на пут. Потребна је велика самодисциплина, дуготрајни труд, а изгубили смо и снагу воље и стрпљење. Сад или никад. Од Новака заиста има шта да се учи.

Која је основна идеја вашег пројекта за филм ОТАЦ?

– Пројекат филма ОТАЦ је покренут као велика заједничка, национална служба. Прављење инспиративног оријентира-споменика оцима наше Цркве и државе, Сави и Немањи. Прилика за заједничко сагледавање наших корена које нам може помоћи да пронађемо и путоказе за будућност. Сава и Немања су творци српског кода, шифре како се на прави начин спајају материјално и духовно, земаљско и небеско. Ко год не води Србију према том коду, ко год се осионо петља и покушава да га растави и парцијално користи, води Србе у Земљу Недођију.

Када ћемо моћи да уживамо гледајући га?

– Нажалост још увек нем можемо да са сигурношћу одредимо ни почетак снимања. То је велики и скуп пројекат. Тражи велику енергију, масовну подршку и прилично новца. Тек кад дођемо до основног буџета треба да нађемо право редитељско име а затим глумце и осталу екипу који ће ствар изнети до краја. Имамо начелне договоре са руским копродуцентима али смо танки са буџетом овде, у Србији. Ако треба да присуствујуемо подизању Хиландара, да свратимо мало и до двора у Цариграду, да присуствујемо делимично и грађанском рату у Србији – ако хоћемо да то изгледа професионално, како смо навикли да гледамо у разним светским филмовима и серијама – мора доста тога да се уложи. Очекујемо да ће држава у неком тренутку схватити шта је њен дуг и једина шанса да из пораза кренемо ка победи. Са сигурношћу могу да пренесем искуство нас који радимо на филму – овај филм можда неће обновити Србију, као што ниједан филм или неко друго дело то не могу сами по себи, али ће значити да је обнова Србије коначно почела.

Тема нашег првог броја је У ЗЕМЉИ ЈЕ БУДУЋНОСТ. Како ви гледате на ову нашу смерницу?

– Не знам да ли мислите у земљу у смислу – у Србији или у земљи у смислу – на селу? И са једним и са другим смислом се слажем. Али и за једно и за друго потребно је да се организује нова, одговорна и саможртвена елита која ће обезбедити услове да људи не беже са земље и из земље. Овако – човек се заиста пита да ли ће ико осим стараца остати у Србији. Населиће је онда неки други народ…

Има ли Новак неке особине Немање?

– Немојмо сиротог Новака превише да оптерећујемо. Ионако као да нас све носи на леђима. Немања је био веома висок и плећат. Сви су га се плашили. Византинци су га се плашили и кад су га заробљеног, босоногог и са конопцем око врата у тријумфу водили улицама Цариграда. Умео је да сагне главу кад треба и да се усправи кад треба, све служећи свом народу. Прави владар је истински слуга свог народа. Велики ратник и генијални владар малог народа који је научио како да постане велики. Неки други су нас учили и данас нас уче како да постанемо мањи народ него икад. Новак је за сада сјајан ратник, ведар и не делује застрашујуће, више инспирише, а не делује као човек који воли и коме је суђена власт. Видећемо.

Да ли вам се чини да Србији фали српско-српска толеранција? Некако умемо да будемо фини снисходљиви и толерантни према другима. Редовно и саосећајни. Али смо склони да будемо престроги према себи самима, према српској цркви и клеру?

– Добро питање. Српско-српска толеранција је оно што нам највише фали. Према другима желимо да се покажемо. А према нашима немамо за то разлога. Само се трудимо да се ставимо у први ред за показивање другима. И ако ме неко било чиме засењује, заклања, умара, угрожава – тешко њему. Силе индивидуализма су код нас увек биле јаке а кад год се уруше заједничке вредности и структуре оне подивљају. Нама је данас далеко потребнија успешна група него успешан појединац. Појединац ће код нас увек умети да се избори за своје место у успешној групи. Што се тиче строгости у процени сопственог свештенства – ту има више узрока. Ако установимо да ми поп кога сам делегирао да буде представник добра не ваља онда и ја могу себи свашта да допустим, а да ме савест не гризе превише. Занимљиво је колико смо несклони да тражимо и поредимо се са добрим свештеницима а лоше стављамо у народно предање. На пример чувени чварци које имагинарни поп једе на Велики Петак, или незајажљива похлепа. У последње време медији су најахали на талас таквог предања и плакатирају „лоше попове“ скоро као у време комунистичке револуције.

Уживате велики углед код младих људи. Да ли српска омладина улива вама поверење?

– Не знам тачно колико поверење уживам. Било би ми наравно драго да је као што кажете. Пренећу то својој деци. 🙂 Хвала Богу имам их четворо. Српска омладина ми улива поверење колико ми га уливају моја деца и млади које срећем. Важно ми је да буду људи како треба. А поверење – немам право да га имам или немам пошто сам им заједно са осталима из моје генерације оставио крш од земље и растурен вредносни систем. Нисмо им ништа оставили. Бог нек им је на помоћи. Могу да имам само наду.

Да имате могућност да усадите једну особину у нашу омладину која би то била особина?

– Не знам да ли може да постоји одговор на то питање. То ме асоцира на оно „сачувај ме Боже човека само једне књиге“. Можда неодустајање… а онда опет помислим само уз способност за покајање. Или можда спремност за служење које је данас тако презрено.

Свети Николај Жички је сматрао да је нестрпљење највећа српска мана. Да ли је и данас тако? Или нам је данас у 21 веку стрпљење највећа мана?

– Умео је Свети Николај да нас кори због многих наших мана. Нестрпљење је можда подвлачио из реторичких разлога у неким ситуацијама. Стрпљење не може бити мана, али може бити мана пасивност, безвољност, малодушност сваке врсте, самосажаљење, неодговорност и недовољна вера у Бога и људе.

Савремена породица је пред великим искушењима и тешко се одржава. Зашто је то тако? Како јој помоћи?

– Породица је пре свега Богом дана могућност да свако од нас учи љубав и расте и развија се у љубави. Да се учимо како да безинтересно служимо једни другима и тако сазревамо и растемо. Да научимо да је први међу нама онај ко највише служи својим ближњима. Данас се срећа наметнула као циљ и највеће постигнуће. И онда кад неко није срећан има право да растура и сопствену породицу која му забога не омогућује срећу. Величанственост служења Богу у људима мора да се промовише и осветљава на свим нивоима. А породица ће у таквој атмосфери лако доћи до своје поновне стабилности.

Ако су Срби изградили државу онда су је Српкиње сигурно сачувале и народ неговале. Да ли сте сагласни са тим?

– Свако је знао своју улогу. Мушкарци своју, жене своју. Откад је због потребе појефтињења радне снаге дошло до избацивања жене из куће и такмичења жена и мушкараца на мушком терену, дошло је до потпуног хаоса. Изгубио се стид као чувар вредности. Женски принцип је угрожен, а онда је то наравно пореметило и мушки принцип. Грубе жене и „метросексуалци“ не теже мистичком хермафродиту него изолованом безличном потрошачу и поданику који има само илузију слободе. Породица не сме да буде аутономна али више ни јака веза жене и мушкарца није пожељна. Квари статистичку контролу потрошачке масе.

Да ли имате савет за очеве, мужеве и браћу како да се поставе према мајкама, женама и сестрама?

– Не може се то издвојити од тога како ће се жене поставити према мушкарцима. И да ли ће оне имати снагу да избегну замку мишљења да су само мушке улоге привлачне. Ако једни друге гледамо са поштовањем као недостижне Богом дате тајне али и као неопходну допуну нашој несавршености и егоизму – има наде. Жене рађају али жене и заступају принцип живота и повезаности. Док не постану мушкобањасти или лукави играчи у мушком свету игара моћи. Истинско поштовање женског принципа потребно нам је на нивоу породице, друштва али и на ниво целокупне цивилизације.

Како да се човек суочи са неизвесношћу? Чини нам се да наш народ није отпоран да ту појаву и да је неизвесност узрок многих посртања, криза и болести.

– Е, то је макар једноставно. Није све у нашим рукама. Без Бога ни преко прага – као што су некад говорили. Поверење у Бога, вера и љубав лишавају нас страха. Ако не учимо како да волимо и ако не живимо да бисмо узрасли у љубави страхови ће се све више умножавати. И они препознати и они непрепознати. Егоизам води у ропство сујети и у погубну гордост. А горд човек који је пун само себе, без Бога, због своје кратковиде изолованости од целине плаши се и сваког шушња у ноћи. Свет је за њега пун опасне неизвесности, а не безбројних Божјих путоказа.

Да ли смо у јурцању за животним стандардом заборавили на квалитет живота?

– Јесмо. И то драматично. Превара потрошачке цивилизације је да нам гомилање ствари, утисака и разних сензација може испунити живот. Да је губитак времена за друге нужан да би се на крају дошло до успешног и „срећног“ живота. А финални циљ је баш као Царство Божије увек већ ту и додирујемо га или се од њега удаљавамо у сваком нашем поступку. Начин на који живимо јесте наш циљ а не средство за постизање циљева.

Да ли је немањићка и ваљевска Грачаница сигурнија под водом него на сувом?

– Сви смо тренутно под водом. Дишемо на шкрге али нам жабокречина изнад нас и то отежава. Потапање Ваљевске Грачанице је само болни симбол нашег стања. Док смо могли нешто да урадимо – нисмо радили ништа. А сви су се покренули тек кад је већ било касно. Ако то треба да нас научи нечему онда жртва старог манастира није бесмислена.

Како до идеала Високе Србије по моделу Деспота Високог? Како до Србије која је изнад истока и запада? Да ли по моделу Деспота Змаја Стефана чији је Београд био изнад Дунава и Саве а није био на води без темеља? Шта је и где је темељ Високе Србије?

– Распродајемо воду за пиће, бацамо отпатке и пластичне кесе и флаше у наше реке. Србија је пуна језивих катаклизмичких призора непоштовања воде и природе, Божије творевине уопште . А спрдња са Београдом на води је само кулминација наше глупости. Дај Боже да остане као Потемкинова села на оној јефтиној кулиси која је заклонила стару и лепу зграду железничке станице. Више не зидамо чак ни „зиданицу на песку“, него ћемо сад да зидамо на води! Престали смо да волимо нашу земљу. Престали смо да волимо Србију за коју Свети Николај каже да не можеш мотиком да копаш а да мотика не удари у кости наших предака. Вода све носи па онда води која ће нас одвести ко зна где да поверимо нашу будућност! Свети Николај нам је оставио јасна упутства – ако останемо као између Запада и Истока, бићемо смрскани као орах између чекића и наковња. Морамо се издићи изнад. С вером у Бога морамо оправдати нашу тешку историју, издићи се са Христом изнад Истока и Запада, устати са болесничке постеље и делити лекове и западном и источном болеснику. Ако не постанемо народ-вакцина умрећемо од болести којима смо се предали. Нажалост, ништа мање од тога нас сада не може спасти.

Наслов: Стање ствари

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-82V

Categories: Преносимо

Tags: Србија, православље, свети владика Николај, филм Отац, ђакон Ненад Илић