Тачно сто шездесет и кусур минута једног необичног монолога данима ме је нагонио да се питам, чему тај монолог са С? Да, монолог са, јер она је причала и причала и причала, а ја сам само слушала и слушала. То ипак јесте нека врста комуникације – али лоше, зато написах монолог са. Сваки покушај интеракције и претварања монолога макар и у сиромашан дијалог, осујећен је… Чак и да, из њеног излагања нисам наслутила како људи причају и улазе у извесне односе са тачно одређеним мотивима, (без обзира да ли су их они свесни или не) овај последњи промашени и наводни сусрет са С, присилио ме је да закључим како ми процењујемо људе, и онда из перспективе те процене улазимо са њима у извесну комуникацију, коју или продубљујемо и развијамо или не. На жалост, углавном су наше процене, ако нисмо осетљиви, ако не радимо на себи, ако непрестано не ослушкујемо како себе, тако и све око себе; крајње једностране, ограничавајуће, по правилу нејасне и истовремено искључиве…
Живот је неопходно поједноставити, јер Живот јесте леп управо зато што је једноставан. Очи треба отворити и Богу се молити, а уши по потреби наћулити, а по неопходности запушити. Истина је превише драгоцена… Људе је потребно посматрати и ослушкивати, а њихова казивања, упорне монологе не поистовећивати са њиховом личношћу, већ допустити да време и њихов делатан живот покажу колико су добри говорници, а колико су препорођени људи. Ето зашто је ћутање злато – омогућује нам да из дубине тихости откријемо колико је истине у нама, а колико у нашем саговорнику… А, ако се наш саговорник временом претвори у рецитатора или глумца, забављача сопствене сујете или обмањивача нашег достојанства, што је могуће пре, неопходно је потражити спас и побећи из те замке. Што пре се умно оградити, а потом и телесно удаљити, са свешћу да и сами нисмо ништа бољи, али да не желимо окусити ни трачак оне пословице: када слепац, слепца води…
Не остaвља нас Бог на цедилу, већ нас до цедила доводи наша непажња према оном што је свето и достојно. Несналажење и брзоплетост последица су отупелости нашег духовног чула и претње да нас его прождре у року од сто шездесет милисекунди, а не минута.Када одустанемо од свог лажног ја, миримо се са вечношћу, улазимо у беспросторни простор…
Бог никада са човеком не кокетира, а зашто онда допуштати људима да то чине са нама или, не дај Боже, да то ми њима чинимо. Он се скрива, јер светлост нема ништа заједничко са тамом. Будимо светлост. Уложимо напор, надилазимо себе, приносимо своје биће на жртву да бисмо могли бити причасници божанске благодати…
(Духовна терапија, 24. 7. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-81Q