Преносећи овај стари текст лингвисте Бранислава Брборића, писан очито у време док је постојала „савезна администрација“ и „српскохрватски језик“, желели смо да подсетимо на погубност издвајања српске од осталих ћирилица и ставимо ово као предлог за размишљање како поништити погубне ефекте реформе Вука Ст. Караџића. У том смислу, у прилогу који следи ваљало би занемарити оно што се односи на „два писма“ и „нашу латиницу“.
Нажалост, извор са кога је преузет текст више не постоји на Интернету, па – уз извињење – позивамо читаоце да нам помогну у „лоцирању“ године и књиге одакле је преузет текст г. Брборића.
А. Л.
Бранислав Брборић: Како да српска ћирилица постане међународна
Ако желимо свођење осам (орто)графијских система на један и оспособљавање ћирилице за такорећи све функције, без сметње, и њу би ваљало свести на 26 основних симбола, таман на онолико и на оне које је Сава Мркаљ понудио нашој култури године 1810. (с евентуалним изузетком слова ј).
Натпис који је направила “Грамата” на слоган “Српске азбуке” и “Ћирилице”
Да би два писма – за наш језик и за наше комуникацијске потребе – била једнако функционална, ваљало би осигурати једнозначну претворивост сваког знака једног писма у одговарајући знак другога, а за то нам је Мркаљева азбука, с евентуалним изузетком ћириличног слова й (којем је Вук претпоставио латиничко j за фонем /ј/), управо идеална! Наиме, Мркаљ је понудио довољан број симбола, помоћу којих можемо начинити одговарајући број диграма. Он је понудио четири диграма: ль, нь, дь, ть – треба на исти начин начинити преосталих пет: еь, гь, кь, сь, зь. Танко јер („меки знак“ у данашњој руској ћирилици, који је постојао у старој српској и данас постоји у свима националним ћирилицама, осим македонске) било би пандан знаку y (ипсилон) у латиници. Из данашње наше ћирилице испали би симболи: ћ, ђ, џ, њ и љ, којих нема ни у једном садашњем ћириличком писму, а остали би симболи: ч, ж, ш – којих има у свим другим ћириличким писмима – као пандан латиничким симболима: q, x и w, да нам служе за изворно преношење ћириличких и (квази)изворно преношење латиничких властитих имена.
У ћирилици бисмо, према томе, имали девет одговарајућих диграма: дь = dy, гь = gy, кь = ky, ль = ly, нь = ny, сь = sy, ть = ty, зь = zy, еь = ey.
Слиједећи абецедни редослијед, имали бисмо овакав изглед наших нових писама: А = А, B = Б, C = Ц, D = Д, E = E, F = Ф, G = Г, H = X, I = И, J = Й или Ј, K = K, L = Л, M = М, N = Н, О = О, P = П, Q = Ч, R = Р, S = С, T = Т, U = У, V = В, W = Ш, X = Ж, Y = Ь, Z = З.
Диграми би били, по абецедном реду: DY = ДЬ, EY = ЕЬ, GY = ГЬ, KY = КЬ, LY = ЛЬ, NY = НЬ, SY = СЬ, TY = ТЬ, ZY = ЗЬ. Немамо разлога да их сматрамо посебним словима, јер то не чине ни други народи који се користе диграмима.
Оба писма била би 100% међународна: за латиницу то је 100% јасно (класична латинска слова, њих 24, и два новија J и W), а што се тиче ћирилице, све споменуте симболе имају сва словенска ћириличка писма (осим македонског, у којем је за фонеме /Љ/ и /Њ/, као у вуковици, танко јер стопљено с изворним симболима Л и Н).
Таква два писма – с пуном једнозначном претворивошћу свакога знака једнога у одговарајући знак другога – служила би нам као један код, у двије изведбе, те њихова напоредна, истовремена, активна употреба не би изазивала никаквих тешкоћа. Напротив, она би нас чинила још отворенијим и западним и источним културама, што би било особито вриједно у околностима пуне ријешености наших (орто)графијских проблема.
Кликните на слику за увећање
Шта бисмо добили (орто)графијском хомогенизацијом?
1) Имали бисмо несумњиво повољније услове за стандарднојезичко заједништво, које не би било језички унитаризам, јер би остала два писма различито дистрибуирана у појединим националним културама, као и друге не(орто)графијске разлике.
2) Лакше бисмо осигуравали језичку толеранцију и језичку демократију, без које нема ни језичке ни националне равноправности: и ђак и одрастао човјек могао би се преселити на друго подручје, у другу републику, а да га ништа не присиљава на промјену ортографијских и (из)говорних навика. Зашто би мијењао те своје навике ако га иста (орто)графија, у којој је, што се „јата“ тиче, садржан и његов изговор, на то не би упућивала?
4) Могли бисмо – уз услов да слова у оба писма имају исти редослијед – истовремено сваку књигу, по потреби, штампати на оба писма, с једним куцањем (типкањем) и једном коректуром, особито у модерним штампаријама у којима се не сједи „доље“ – у самој затрованој штампарији – већ „горе“, у канцеларијама. То би нарочито корисно било при штампању рјечника, енциклопедија и правописних приручника, па и уџбеника и новина (што се и сада понегдје ради уз озбиљне тешкоће које проистичу из помањкања једнозначне претворивости).
5) Сви бисмо били писмени у цијелом свом језику, а не само у својој варијанти или своме стандарднојезичком изразу, и с лакоћом бисмо ауторске текстове (и не само њих), по новинама и другдје, преносили изворно, без измјене. Кад се данас пренесе макар само одломак, по правилу има и грубих погрешака.
6) Најзад би и сви ијекавци могли постати писмени, јер их не би мучила честа двоумица да ли се пише је или ије, а у сваком рјечнику могли бисмо (у заградама, како се то и ради по свијету) имати обиљежене правилне изговоре.
7) Писаће машине (и рачунаре) с много богатијом тастатуром, с многим потребним знацима који сада изостају, могли бисмо куповати свуда по свијету без допунског прилагођавања или их користити без програмских интервенција. А могли бисмо производити и домаће, властите, знацима богатије, јефтиније.
8) Могли бисмо примати телеграме и Танјугове вијести не само „нормалном“ (орто)графијом, оном по новинама и књигама, на телевизији и другдје, него и ћирилицом (што је [за]сада искључено), а могли бисмо их и слати ћирилицом, а да их прималац добије латиницом (и обратно). Све веће поште имају више телепринтера, па бисмо и на овом подручју могли осигурати „активну двоазбучност“, наравно у оним нашим републикама и регијама с таквом традицијом.
9) Могли бисмо лакше рјешавати језичке проблеме у савезној администрацији и војсци, гдје се српскохрватски јавља као lingua franca, као заједничко средство комуницирања свих наших народа на темељу договора и добровољности.
10) У библиотекама би било могуће имати јединствене ауторске (абецедне или азбучне) каталоге за све домаће језике и све стране језике који се служе латиницом.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-34n
Categories: Поново прочитати/погледати
Не бих се ја обазирао и трудио да ћирилица постане светско писмо.
Важно је да остане српско писмо јер како стоје ствари, биће да ускоро неће бити ни српско писмо.
Само нам још ово фали па да будемо комплетни… (читај да одемо у лијепу…) Или другачије и блаже речено молим да не рачунате на мене…
Ово је врхунац врхунаца! Сво време се напада југословенство и Југославија, а сада се из архива вади овај текст, који је очигледно писан у време те оспораване Југославије. Баш бих волео, да га господин Брборић ауторизује. Све ми се чини, да је променио плочу и сада гледа, како би се овом тексту изгубио сваки траг.
Подржавам Василија и пензионера. Школовани Срби би да пробамо све , да се прилагођавамо према другима, само да не би остало ништа српско.Само да не останемо Срби. Да променимо свест о себи и пре него што то затраже Немци и АВ.
Био сам присутан на једном скупу посвећеном ћирилици на Филолошком факултету у Београду 2001.г., којег је организовао инж. Владимир Лепојевић.Скуп је био посвећен формирању повереништва ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад у Београду. На њему је Брборић предложио реформу ћирилице као у овом тексту, али је то одбијено. Међу противницима је најгласнији био Драгољуб Збиљић.
Брборић се показао као велики човек и Србин, јер кад је видео за шта се залаже удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад , одмах је са њим успоставио сарадњу. Био је на важном месту помоћника министра за културу, и захваљујући њему Министар Којадиновић је дао новац ЋИРИЛИЦИ за одржавање разних симпозијума о ћирилици.Брборић је покренуо иницијативу за бољи закон о језику и писму и за бољу уставну заштиту ћирилице. Када је негде наступао говорио је да ово хоће народ, позивајући се на ЋИРИЛИЦУ Нови Сад.
Сретнем га једном на Машинском факултету у Београду, кад су Двери српске организовале скуп о ћирилици, а главни гост је био владика Атанасије Јефтић.Том приликом ја сам поделио студентима неколико хиљада памфлета о ћирилици којег смо урадили Збиљић и ја. Он се томе радовао као дете. У часопису ЗОРА објављен је његов текст о ћирилици у којем је он недвосмислено за ћирилицу као једино писмо српског језика. Зато ми је у неку руку жао што је објављен његов текст са ставом којег је и он сам касније напустио.Нажалост, рано је преминуо.Да су живи он и академик Лукић, другачија би се ћириличка песма данас певала.
@Немања Видић
Аутор текста Вам се допада и причате о некој његовој накнадној памети. Ви вероватно нисте знали за овај текст, па Вам се његово накнадно делање допадало. Збиљић је можда дуже пратио живот и рад аутора, па је сигурно био сумљичав према аутору. По мом мишљењу, са правом. Овакав текст могао је да напише само неко ко је веровао у југословенство и радио у складу са ондашњим задатцима. Спомињати Којадиновића, као пример у смислу дао паре, је бесмислено, јер се и његово министровање, као и политичка каријера претворила у “посланика”. За шта може бити пример А.Јефтић, који је од загриженог “ратника” постао “администратор” Косова и Метохије, пензионер и рекао бих еврофил. Претпостављам, да су га упозорили, да би и до Хага могао, да стигне, па је спусти копља у трње и већ неко време пева друге песме од оних из времена ратова по бившој Југославији. Зар сте и то заборавили. Запрепашћен сам, да у то друштво смештате и професора Радомира Лукића, који је из сасвим другог филма. Из Ваших примера бих искључио господина Збиљића, јер мало о њему знам. Сама идеја, да се у Београду оснива повереништво у Београду је бесмислена, јер и онако посоји ОНОЛИКО удружења, које се боре за ћирилицу. Уместо да се удруже.
Није баш јасно, како то подржавате претходне коментаре, које ја разумем, као коментаре који не подржавају идеје аутор?
@ Василије 50
Ова ћирилица није српско писмо. Наша је ћирилица пре Вукове реформе, и уназад вековима.
@ Пензионер
Па ми смо драги господине већ у тој вашој “лијепој”…. Ко то не види не вреди му причати
@ слободан млинаревић пита @Немању Видића: “Аутор текста Вам се допада и причате о некој његовој накнадној памети. Ви вероватно нисте знали за овај текст, па Вам се његово накнадно делање допадало…“. А ја Вас питам: Хоћете ли да се сетите Савла, који је постао Павле?
@Јован Јовановић
Надам се, да имате неки текст или причу о Савлу и Павлу. Овако не успевам, да схватим поруку и како се тај случај односи на мој коментар. Не будите лењи, пустите оловку да се креће. Само је почетак тежак. После клизи ли клизи.
@ слободан млинаревић за : @Јован Јовановић “Надам се, да имате неки текст или причу о Савлу и Павлу.”. Шта да кажем – него: савремени смо људи – ево Вам линка, па ћете схватити на шта сам мислио: http://en.wikipedia.org/wiki/Paul_the_Apostle
@Јован Јовановић
Тешко ми је да пратим Википедију. Ако Вам је Википедија неки ауторитет, ја нисам стигао до те фазе. Можете, као што рекох и својим речима, да ми објасните.
@Четник из Црне Србије Ова ћирилица није српско писмо. Наша је ћирилица пре Вукове реформе, и уназад вековима.
Ево доказа да је тачна народна пословица: Тјерајући вука истјерали лисицу. Напокон смо сазнали зашто ћирилица није “саживјела”. Народ инстиктивно осјећа (а народ је увијек у праву, иако 99,99 % не зна како је изгледала стара ћирилица…), да је Вукова ћирилица нека унијатска, или чија већ ујудурма, па је у прелазном периоду одлучио да користи латиницу, све чекајући повратак праве ћирилице…
@ слободан млинаревић @Јован Јовановић
Једва чекам да прочитам шта Википедија каже о овом проблему. Ако не каже ништа, или ако ми се не буде свиђао садржај, написаћу нешто сам…
&Четник из Црне Србије
И шта ћемо сада?
Још једну реформу али сада у назад?
Која сврха и добит после 200 г. Вука?
Док се ми гложимо и терамо кера улудо народ нам се унијати, расрбљава, нестаје. СПЦ урушена, САНУ урушена, култура, образовање.
Нема везе, ћераћемо се док нас не остане таман толико да неко задњи угаси светло у Србији.
@Василије50
”Док се ми гложимо и терамо кера улудо народ нам се унијати, расрбљава, нестаје. СПЦ урушена, САНУ урушена, култура, образовање.”
Поштовани, ова Вам је ”ка’ Његошева”! :)))
Кад се сви контра-Вука-талибани изборе да се у Београду поскидају све латиничне фирме за Мек Доналдс и Кока-Колу и поставе нове, ћириличне, тек тада ћу поразмислити да ли ћу подржати њихову назадну (повратну) (оригинал: rückwärtslich) реформу?!
@ Слободан Млинаревић
Све што пишем на сајтовима је у смислу одбране ћирилице од Срба. Пишем због веровања да је корисно за ћирилицу да читаоце упознам са искуством на том послу, који се кроз удружења одвија већ 15 година. А кад се излажем суду јавности подразумева се да морам трпити и коментаре у којима се наводи да се хвалим, да ме покреће намера да зарадим коју парицу и да се зато не могу сва удружења удружити у једно.
Али ја осећам и обавезу да браним смисао , посвећеност и труд веома малог броја људи који су организовано бранили ћирилицу, верујући да је такав облик рада најрационалнији.
Кад се на овом сајту појавио текст данас почившег мр Бранислава Брборића , помислио сам да је то штетно по ћирилицу јер ствара смутњу код необавештеног света. Наиме , њена данашња одбрана темељи се првенствено на уставној одредби о језику и писму , којом је за српски језик везана само ћирилица. За то је у многоме заслужан управо почивши Брборић. Пошто сам сведок тих догађања осећао сам се обавезним да о томе посведочим. Нисам знао да постоји његов раније написани текст о реформи ћирилице, што и није од значаја јер је свој предлог реформе предочио на поменутом скупу на Филолошком факултету у Београду. У свом коментару написао сам да је врло брзо променио став и прихватио вољу народа, оличеног кроз ЋИРИЛИЦУ Нови Сад.
Геније словенске расе Достојевски био је осуђен на смрт због учествовања у кружоку рушитеља царизма у Русији Петрушевског , али се на робији у Сибиру искрено покајао. Нико му није приговарао због заблуде , него је касније постао великан.
У свом тексту “Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици”, којег је пре неку годину истовремено објавило 13 сајтова, одао сам признање проф.др Слободану Антонићу због његовог јавно изнесеног става о ћирилици. Рекао је за “Геополитику” да су све његове дотадашње књиге биле латиничке, јер је мислио да је свеједно, али ће све будуће бити на ћирилици јер сада види да није свеједно. И још је рекао да морамо пружити отпор ћирилицом.
Величина Брборића и јесте у томе што је он ипак једини од институционалних лингвиста који се делом вратио једноазбучју. Сада то покушава да чини Александар Фајгељ на научним скуповима , при чему открива оно што су удружења за одбрану ћирилице разјаснила пре 15 година.
Којадиновић је споменут само успут, јер је као министар за културу под утицајем свог помоћника Брборића материјално помогао ЋИРИЛИЦИ Нови Сад у одржавању научних скупова.
Није А. Јефтић у мом коментару поменут као неки пример, него само као гост форума.
Ви сте “запрепашћени” мојим смештајем академика Лукића у неко лоше друштво. Покојни Бранислав Брборић није лоше друштво, а ја сам у многим приликама истицао величину и заслуге тог легендарног академика.
Написали сте да је бесмислена и сама идеја да се у Београду оснива Повереништво ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад, јер ионако постоји ОНОЛИКО удружења која се боре за ћирилицу.
Повереништво је основано на основу одлуке руководства ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад , а тада није постојало ниједно друго удружење.
Ово је последњи пут да се ја осврћем на Ваше критике, јер сматрам да су бескорисне и недобронамерне. Морам чувати снагу да бих био што кориснији за ћирилицу.
@Немања Видић
Ваш закључак, да су моји коментари “бескорисни и недобронамерни” је изненађујући. Лукића сте поменули са Јафтићем и Којадиновићем и о том друштву је био мој коментар. Немојте ми рећи, да помињаљње неког у вези са неким скупом нема значаја. Шта је онда њихово помињање уопште значило? Лично уживам, када ме неко дискфалификује, јер је то јаснан знак, да нема одговарајућег одговора. То што нисте знали за стари текст Брборића, шта говори? Само да сте судили о човеку у моменту Ваше сарадње са њим, без интереса да зачепркате и по прошлости. Ја сам у првом коментару јасно рекао шта мислим. Да нисте почели да пишете бајку о аутору и још да споменете Лукића у друштву оне двојице, мог другог коментара не би ни било. Био ми је професор, те ми је јасно, да том друштву не припада. За Вашу информацију, већ четири године шаљем изабране текстове на сада већ преко 200 мејл адреса по белом свету и преносим све текстове о ћирилици и борби коју водите и коју у потпуности подржавам. Већ сам рекао, удружимо снаге, па ће и Ваше познавање ове области доћи до изражаја, а и лакше ћа бити и Вама и свима нама. Наравно, да овај текст нећу пренети даље.
Бранислав Брборић је већ неколико година покојни, тако да не може ауторизовати то што је од њега тражио један коментатор.
Не знам где је овај Брборићев текст објављен, али није никаква тајна да је он те своје идеје први пут образлагао у свом магистарском раду, 1981. године, чини ми се.
Нешто широј стручној јавности он је исто то (само мало друкчије) изложио на међународном научном састанку слависта приређеном поводом двестоте годишњице Вуковог рођења (1-20. септембра 1987).
Они које та тема повише интересује, могу завирити у Брборићеву књигу О ЈЕЗИЧКОМ РАСКОЛУ, Београд-Нови Сад 2000, у којој је, на странама 314-322, објављен текст “Фонолошка графија и Вукова (орто)графија : (Размишљања о реформи и ћирилице и латинице)”.
Тако је Брборић размишљао док је био у снази, али је касније, већ при крају свога животног пута, одустао од тога, можда у страху да би то био безизгледан подухват.
@ Илија Петровић
Ја јавно исказујем своје признање делу Бранислава Брборића зато што је он једини институционални лингвиста који је одустао од двоазбучја, и што је заслужан за садашњу уставну заштиту ћирилице. Онај скуп на Машинском факултету у Београду, посвећен ћирилици , поменуо сам због тога што сам га тамо срео, и што сам видео колико му је драго што млади део српског народа још увек доживљава то писмо као националну вредност, а не само као скуп знакова за исписивање језика.
Није у некој снази ни академик Слободан Реметић , али у недавном наступу на ТВ ПИНК изјави да је по Уставу Србије ћирилица примарно службено писмо. Та неистина му је била потребна да би необавештени народ и даље живео у убеђењу да Срби имају и своју латиницу. Јесте чудно да те “секундарне” латинице има у јавности преко 90%, али гладан народ све то лако свари. Уосталом, баш професори лингвисти и академици су га деценијама неистинито учили да је Вук аутор и ове “српске” латинице.
Горњи текст је први пут прочитан на научном скупу слависта у Вукове дане 1987, организованом поводом 200-годишњице рођења Вука Караџића. Објављен је у зборнику радова с тог скупа “Научни састанак слависта у Вукове дане (14-20. IX 1987) – реферати и саопштења, 17/2, Београд, 1988, на стр. 411-421.
Сам по себѣ ова идеја данас нѣје врѣдна коментара, осѣм као очигледан примѣр погубног поигравања језикослова са српским језиком.
Што се “техничке” стране питања тиче, врѣме је најбоље оповргло смисленост прѣдлога Бранислава Брборића. Али суштина нѣје у томе.
Суштина је у томе да би остваривање оваквог Брборићевог кривописа значило потпуни нестанак српске ћирилице и свеконачан раскид са ћирилицом уопште, што ће рећи и културом осталих ћириличних словенских народа, – и све то под плаштом “отварања” (и) према тѣм “источним културама”. Обратите пажњу: Брборић употрѣбу српске ћирилице одстрањивањем “сувишних” слова у потпунсти саображава знаковно сиромашнијем и (барем за потрѣбе српског језика) несавршенијем латиничком писму; с друге стране, премда “танко јер” имају и други словенски језици, оно се на тај начин не употрѣбљава ни у једном од њих, тако да би српске рѣчи писане “брборицом” постале И ГРАФИЧКИ још непрѣпознатљивије, а самим тѣм неразумљивије другим Словенима. Коначно укидање и овако унакажене ћирилице брзо би постало питање пуке формалности. Да не говоримо о старој српској књижевности: Вукова азбука нас јесте од ње удаљила, учинила је неразумљивијом будућим поколѣњима, али са “брборицом” би сва српска баштина, све тамо до Његоша (укључујући и њега) за нове Србе постала баштина неког другог, нама потпуно туђег народа: њом би прѣстали да се баве и они малобројни који то до данас чине.
Какав одговор послѣ свега овога може бити на питање: који ђаво неке лингвисте уопште нагони да српско писмо прилагођавају неким другим, сасвѣм другачијим језицима? Ваљда је нормално да се писмо саображава развоју и потрѣбама оног језика из кога је изникло, за који је и створено? Ко се још на бѣлом свѣту бави таквим бесмислицама. Најбезазленије чиме се може оправдати понашање тѣх “научника” јесте – комплекс ниже врѣдности (да искључимо неке друге, много ружније помисли, које се тичу личне користи, суманутог частољубља итд.).
Немања Видић је овде, с потпуним правом, и моралним дугом говорио и о мр Браниславу Брборићу и о др Драгу и о ранијем часном министру Драгану Којадиновићу. У време жалосног југословенства Брборић јесте, као и сваки други стручњак, говорио о “богатству двоазбучја”, али, када се то почело смети иако није још то било лично корисно и пробитачно, почео се залагати за очување српског писма ћирилице и у броју 5. Нове Зоре од маја 2005. једини је од познатих стручњака снажно заузео став “Ћирилице” да се српско писмо може сачувати само у једнобазучју. Наслов његовог текста у том броју Нове Зоре” гласио је “За суштинску једноазбучност”. Не треба никако потцењивати његову помоћ и заузимање тадашњег министра Којадиновића да и морално, подршком јавном и материјално помогне “Ћирилици”. Захваљујући тој помоћи “Ћирилица је организовала три, и то међународна, симпозијума о спасавању ћирилице и објавила зборнике радова с тих скупова и објавила је три кључне књиге о проблему ћирилице у Срба.
После Којадиновића и Брборића, “Ћирилица” не само да није добијала ни динара помоћи од домаће власти него министри после њега нису ни хтели да уопште разговарају с “Ћирилицом” о спасавању српске азбуке.
Немања Видић је часно, лепо и истинито говорио о доприносу ових људи и с правом тврди — да смо имали среће да још поживи мр Бранислав Брборић, о ћирилици би се данас много друкчије међу плаћеним стручњацима говорило. После Брборића ниједан лингвиста у српским институцијама није хтео ни да спомене да од ћирилице не може бити ништа у њиховом нормирању српског језика у коме је ћирилица, као у Југославији, само алтернативно писмо Србима, које се може заменити по свачије4м ћефу. Заиста, слава остаје Брборићу и Ћупићу и трајна захвалност ранијем министру Драгану Којадиновићу који се једини у власти до сада сав залагао јавном и стручном подршком и разумевањем за српски проблем у вези с ћирилицом. После њих све је прах и ништа за ћирилицу у Србији. Нажалост.
Хвала Н. Видићу што је то одлично схватио и на овако леп и заслужен начин говорио о споменутим људима, стручњацима и једином човеку у последњих двадесетак година у власти, који је био за спас српске азбуке и за помоћ удружењу “Ћирилица”. После њега све власти су помагале разне антисрпске НВО-е који се у Србији боре за права свих других осим Срба, а све своје текстове пишу само на хрватском писму које су српски лингвисти нормирали као писмо које и даље замењује српско писмо и оно се, сирото, свело на бедне изузетке у Србији. А изван Србије да и не говоримо. Али, када ћирилице нема ни у Србији, шта могу да очекују Срби с ћирилицом изван Србије?
@Д. Збиљић
“трајна захвалност ранијем министру Драгану Којадиновићу који се једини у власти до сада сав залагао јавном и стручном подршком и разумевањем за српски проблем у вези с ћирилицом”. Нешто се слабо сећам, “јавне и стручне” подршке Којадиновића. За шта је он стручњак, било би добро, да нас обавестите. Колико се сећам био је цео живот новинар. Разумем, што га величате, јер би га и ја ВЕЛИЧАО, као и сваког другог, који би дао лову за рад мојих удружења.
Није4 “лова”, наравно, најважнија. Тако сам говорио о министру Којадиновићу мање зато што је издвојио новац и за српску азбуку и за једно удружење које се бори за ћирилицу. Више сам га хвалио зато што је он дошао на један наш скуп и што је дао у изјави која је ишла на кључним телевизијама о томе зашто нам је важно да сачувамо ћирилицу. Дакле, тај његов долазак ма јавни и јавна његова подршка српском писму и његовом очувању свакако је вреднија од новца. (Ако то нисте запазили у његово време, дужан сам да на то подсетим.
Дакле, не хвалим га што је подржао материјално борбу за ћирилицу, него посебно зато што је дошао да јавно да подршку очувању српског писма.
А који је то министар културе после њега икада озбиљно споменуо ћирилицу и зашто је Србима изузетно важно да је сачувају. Јер, без своје ћирилице у будућности ми културолошки и идентитетски губимо хиљаду година свога писаног и културног постојања. Којадиновић је важан и говорим похвално о њему као тадашњем министру зато што је он то одлично схватио иако је знао да од тога неће имати у Србији лично материјално никакве користи. Да је Којадиновић као сви после њега мислио само на власт, сигурно се не би забављао ћирилицом у Срба.
Којадиновић није важно ни шта је по професији био ни како је некоме деловао. Најважније је то што је он озбиљно разумевао проблем Срба у вези с њиховим писмом. Друге министре и целу власт то врло мало занима и пре њега и после њега.