Једну од најважнијих тема које су разматране 15. јула на радном заседању Светог Синода Руске Православне Цркве који је одржан под председавањем Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила у Даниловом манастиру у Москви представљало је питање става Руске Православне Цркве према сабору који је одржан на Криту 18-26. јуна ове године. Став Светог Синода по том питању jе изложен у Дневнику бр. 48 његове седнице.
ДНЕВНИК БР. 48
РАЗМАТРАН ЈЕ Сабор поглавара и јерарха десет Помесних Православних Цркава који је одржан на Криту 18-26. јуна.
Информативно:
Свети Синод је на заседању од 13. јуна 2016. године (дневник бр. 40) размотрио ситуацију која је настала након што је низ Помесних Православних Цркава одустао од учествовања на Светом и Великом Сабору Православне Цркве у раније заказаном року – 18-26. јуна ове године, – и донео је изјаву у вези с овом темом.
У изјави која је истог дана упућена Његовој Светости Константинопољском патријарху Вартоломеју и поглаварима свих Помесних Православних Цркава, између осталог се садржао апел да се подржи предлог Антиохијске, Грузијске, Српске и Бугарске Цркве за одлагање рокова за одржавање Свеправославног Сабора.
Без обзира на то, 18-26. јуна ове године на Криту је одржан Сабор на којем је учествовало десет делегација Помесних Православних Цркава. Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска Православна Црква нису учествовале у његовом раду. Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил је 16. јуна упутио посланицу поглаварима и члановима делегација Помесних Цркава окупљених на Криту. У писму је изражено уверење да различита мишљења појединих Цркава о питањима припреме Светог и Великог Сабора не треба да постану фактор поделе и слабљења јединства Православне Цркве. Истакавши важност гласа сваке Помесне Цркве и несагласност Антиохијског патријархата са сазивањем Сабора, Његова Светост патријарх Кирил је навео да сусрет на Криту може дати допринос припреми за Свети и Велики Сабор на којем ће учествовати све општепризнате Помесне аутокефалне Цркве.
Документа која је Сабор усвојио на Криту објављена су на мрежи интернет, али их Руска Православна Црква још увек није добила званично. На основу објављених вести низ јерарха различитих Помесних Православних Цркава који су учествовали на Сабору изјавио је да је одбио да потпише документ „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света“ због неслагања с његовим садржајем.
Дана 27. јуна 2016. године Свети Синод Антиохијске Православне Цркве је усвојио изјаву везану за одржавање сабрања на Криту. У изјави је констатовано да документа која су на њему усвојена нису обавезна за Антиохијски патријархат и истиче се да „принцип једногласности остаје непромењива основа у односима између свих православаца“. Свети Синод Антиохијске Цркве сматра да одржани сусрет представља „прелиминарним сусретом на путу ка Свеправославном Сабору“ и да документа која су на њему усвојена нису коначног карактера и да су отворена за дискусију. Такође је истакнуто да је Антиохијска Црква позивала на то да Сабор буде одложен „ради јачања свеправославног јединства, обезбеђења православне једногласности у вези са спорним питањима са дневног реда Сабора и ради стварања еклесиолошких услова за учествовање на њему свих аутокефалних Православних Цркава“. У изјави се истиче да је Сабор који је у прво време планиран као свеправославни одржан у одсуству Цркава, „које представљају преко половине православних верника у целом свету“.
Канцеларија Светог Синода Бугарске Православне Цркве је 9. јула 2016. године саопштила да ће након што званично добије документа са Сабора одржаног на Криту иста бити предата митрополитима Бугарског патријархата ради брижљивог изучавања после чега ће Свети Синод на свом заседању изразити свој став о одлукама Критског сабора.
ОДЛУЧЕНО ЈЕ:
- Сматра се да Сабор који је одржан на Криту, у којем су учествовали поглавари и архијереји десет од петнаест аутокефалних Православних Цркава представља важан догађај у историји саборског процеса у Православној Цркви, који је започет на Првом свеправославном саветовању на Родосу 1961. године.
- Истиче се да је основу општеправославне сарадње у току целог саборског процеса представљао принцип консензуса.
- Констатује се да одржавање Сабора у одсуству сагласности низа аутокефалних Православних Цркава представља кршење овог принципа због чега се Сабор који је одржан на Криту не може сматрати свеправославним и не може се сматрати да документа која су на њему усвојена изражавају општеправославни консензус.
- Истиче се став Светог Синода Антиохијског патријархата с тим у вези.
- Налаже се Синодалној библијско-богословској комисији да након што добије званично оверене копије докумената која је одобрио Сабор на Криту објави ова документа и да их проучи, такође узимајући у обзир одазиве и примедбе које евентуално буду упутили преосвећени архијереји, духовне школске установе, богослови, клирици, монаси и мирјани. Након свестраног изучавања закључци треба да буду достављени Светом Синоду.
Са руског Марина Тодић
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Zu
Categories: Вести над вестима
И међу руским “црквеним конзервативцима”, за сада су ријетке осуде, помирљивих одлука Светог Синода Московске патријаршије које се тичу Сабора на Криту.
Једну такву осуду изражавају ђакон Илија Маслов и протојереј Всеволад Чаплин, дугогодишњи близак сарадник патријаха Кирила:
Они изражавају неповјерење према томе да ће Синодска библијско-богословска комисија, коју иначе предводи митрополит Иларион (Алфејев), направити оштар рез према документима “вартоломејског сабора”. Чаплину нарочито смета останак Руске цркве у Свјетском савјету цркава, који се, по његовим ранијим текстовима, претворио у начин за извлачење новца из грантова Уједињених нација.
Очигледно, да су фантазирања о томе да ће Москва да направи “контра-сабор”, а Путин да почисти “обновљиченско-екуменистички строј у РПЦ”, о чему се наводно договорио са светогорцима, остала само то – фантазирања.
Поставља се питање, зашто неки високи свештеници СПЦ на сајтовима блиским руској влади, објављују такве текстове у нашој средини?
Стичем утисак, да се тиме амнестира одговорности врх СПЦ за потпуни фијаско на Криту (не доношење Ороса којом би се потврдила васељенкост 8. Фотијевог и 9. паламистичких сабора, што би по исправном тумачењу професора Московске духовне академије, Владислава Ципина, једино било обавезујуће за све православне, не претварање састанка на Криту у “почетак саборског процеса”, олако препуштање дијаспоре Цариградској патријаршији по цијену кршења канонско-уставног поретка СПЦ, итд)
Када узех да коментаришем, ево и католичког погледа на Крит, који јутрос преведох са каtah.net-а:
КАРДИНАЛ КОХ: ДОКУМЕНТ О ЕКУМЕНИЗМУ КРИТСКОГ САБОРА ЗАХТИЈЕВА ПОСЕБАН КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНИ ДИЈАЛОГ
Предсједник папске Конгрегације за јединство хришћана, кардинал Курт Кох, одговарио је на питање Католичке новинске агенције о Сабору на Криту.
Ваша еминенцијо, ви сте пратили као представник Свете Столице рад тзв Пан-православног сабора на Криту (јун 2016). На конференцији за новинаре у току повратног лета из апостолске посјете Јерменији Папа Фрања описао је тај састанак као позитиван. Упркос одсуству патријарха четири аутокефалне цркве, међу њима Кирила, патријарха највеће православне цркве, рекао је да се ради о првим корацима “како то иде”. Папа је направио поређење са пузањем дјеце која полако уче да ходају.
Како оцјењујете метод, процес и резултат процеса концила? Колико су значајни усвојени документи? Да ли ће бити могуће, на основу ових докумената, да се постигне шири консензус?
Кардинал Кох: Сматра се позитивним да је до Сабора уопште дошло. Непосредно пред почетак био је доведен у питање због неучествовања четири цркве. Такође се сматрати позитивним да су сви документи који су припремљени, на Сабору и усвојени. Сада је предмет пријема тих докумената. Они свакако нијесу догматског карактера. Православне цркве не сматрају да су у оквиру православне вјере нека питања спорна. Умјесто тога, третирана су пастирска и дисциплинска питања. Ово је учињено дјелимично, малим корацима. Када помислим на документа о дијаспори, постоји велики проблем да је у садашњој ситуацији дијаспоре основни принцип Православља повређен: да не може бити у граду више од једног епископа. Са успостављањем православних епископских конференција у различитим земљама, један корак је учињен, али проблем није заиста рјешен.
Сабор је највише расправљао о документу који се односи на екуменизам, јер у том смислу очигледно постоје различити правци у православљу. Један правац је екуменски веома отворен, а други правац је више забринут. Разговарали су о томе како ће друге хришћанске цркве назвати, могу ли се чак назвати црквама или не. Након дуге борбе усвојена је компромисна формула да Православна црква признаје историјско име других хришћана као цркава. Шта се тачно подразумијева под тим, наравно тек треба да се анализира, чак и у оквиру посебног дијалога између католика и православне цркве.
Тешко је схватити да се документом прави разлика између Католичке цркве, која има исте црквене структуре као и православне цркве и других цркава. Ово је вјероватно повезано са чињеницом да Православље не познаје концепт постепеног чланства у Цркви, како је формулисан на Другом ватиканском концилу, тако да просуђује у складу са “све или ништа” принципом. То, наравно, чини дијалог тешким. Мислим да је добро да је овај документ усвојен од стране Сабора. Ово би требало да се посматра као јасан сигнал да треба да се екуменски односи и дијалог наставе.
Након Сабора остаје питање шта цркве које нијесу учествовале на њему могу да ураде. Сада сви имају прилику да се изјасне о документима Сабора, да се позиционирају у односу на њих. У Православљу је заиста важан процес рецепције саборских одлука. Овај процес сада може да почне.