Поводом текста Александра Лазића: Да се ја питам – Десет тачака за Србију и коментара испод текста

Жива личност ствара живо јединство 

Дијалога нема без разлике, заједнице (уједињења, саборности) нема без дијалога, спаса нема без заједнице. Не полази се од јединства и организације да би се стигло до слободе и љубави – од љубави треба кренути ка јединству и организацији. Идеје и закони не могу ујединити људе – људи ће успети да се уједине кроз дијалог, упркос различитим идејним ставовима. То је разлика између саборности и тоталитаризма. Тоталитаризми „смишљају заједнички поредак и настоје да васпитају људе у складу са тим униформним идејама“. На основу „етатистичког схватања права“ настаје „право државе“ уместо „права личности“. Према православном учењу, принцип истинског јединства међу људима може бити само жива личност, само „јединство личности“. Појединачне личности, лични односи, стварају јединство – једино жива личност може довести до јединства (Хомјаков). Само личности могу да се изборе за „право личности“. Личности кроз дијалог долазе до консензуса какав поредак желе да имају. Тај поредак после тога прихватају на онај унутрашњи начин, кроз срце: идеални принципи и нормативни оквири до који су дошли представљају личне вредности, за које су се залагали и за које су се изборили – око који су се они који су у дијалогу учествовали, а сви треба да учествују, са добром вољом – сложили (свако има црвене линије, али и свако мора да направи одређене компромисе).

За светосавца хоризонтала је Римско право, а вертикала вера у Христа

Демократија за хришћане нема „есхатолошку димензију постојања“, нема „онтолошки или мистички значај“ и не може заменити оно што може бити потпуно реализовано „тек у есхатону“, али је демократија од свих модела ствара најбоље услове да се стање промени – на боље, да се афирмишу хришћанске вредности. Ако је Свети Сава прихватио Римско право зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (‘клеронационализам’, ‘клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). У теократији нестаје разлика између духовне и државне заједнице, између световних и црквених закона. Православна култура може да се ствара само уз развијену правну свест, јер „само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест“. Стога, како је истицао Жарко Видовић, треба јасно разликовати „искуство слободе од искуства трансценденције“, јер „кад то разликовање нестане, кад духовна култура опадне, јавља се декаденција, гашење правне свести и распад правне државе“. За светосавца, дакле, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа. Српски народ није успео да више од једног века створи правну државу – цео српски народ је пред биолошким нестанком. Очигледно је да „негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). Свети Сава се определио за правну државу (поредак по Римском праву) из хришћанских побуда.

Без „православне џамахирије“, са личним усвајањем Господа Христа 

У савременој Србији, већински народ је српски, али је подељен на православце (русофиле) и либерале и социјалисте (еврофиле), а поред српског народа у Србији живе и припадници других народа и вера. Нећемо да стварамо некакву „православну џамахирију“ или да спроводимо „истрагу потурица“. Стање ствари је такво да би православни Срби могли да створе теократску државу (или наследну монархију) само револуционарним путем, путем насиља (насилне измене стварности), а светосавци нису револуционари (комунисти), зато што се православни човек разликује од европског човека колико и од оријенталног човека. Да би приступили духовној заједници, светосавци морају да буду бескомпромисни (чврсти у вери), а да би живели у државној заједници морају да праве компромисе (да имају правну свест). Вештина је то радити тако да се не угрожава „језгро идентитета“, да црвене линије буду постављене и да се за њих изборите тако да и друга страна буде задовољна, а да ви нисте морали да „прилагођавате и уједначавате“ Христа и хришћанство, тј. да не морате било шта мењате због тога што то некоме ко није део ваше заједнице смета или зато што то захтева од вас, нити ви то тражите од других. Само „лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски).

Ко је и шта је „ми народ“ 

Пошто ми, светосавци, не мешамо духовну са државном заједницом и имамо правну свест, свесни смо да је Србији потребан консензус око уставног идентитета. Да бисмо дошли до уставног (колективног) идентитета на нивоу државне заједнице, потребно је да се прво они који се на попису изјашњавају као Срби и који чине већину у држави договоре међу собом, да би се након тога договорили са осталим грађанима Србије, који су припадници других народа и религија ко је и шта је „ми народ“. Да би се договорили око уставног статуса и идентитета, свака страна мора да покаже добру вољу, да поштује вредности за које се залаже – да своју срећу не гради на несрећи других људи.

Саборност (у цркви) није исто што и демократија (у држави) 

Постоји разлика између саборности и демократије, у цркви нема демократије као у држави, јер црква није држава или друштво – али неке сличност постоје, као што је вођење разговора или дијалога, на црквеним саборима или у народним скупштинама. Саборности нема тамо где нема демократског духа. Демократије нема тамо где нема саборног духа. Демократије нема тамо где нема поштовања личности другог човека и правне свести. Саборности нема тамо где нема поштовања личности другог човека и правне свести. Правна свест каже: поштуј сваког човека (личност, као икону Божју), гледај у човеку оно што је у њему најбоље, а не најгоре (и највећи грешник може да обнови лик Божји у себи).

Србија је држава „српског народа и свих њених грађана“ 

Из Устава не треба брисати ни одредницу „српски народ“ ни одредницу „свих грађана“, зато што је српски народ посебна заједница која је вековима стварала ову државу, зато што народ схватамо као „место окупљања универзалних људских вредности“, и зато што нећемо, на пример попут Француза, да асимилујемо све припаднике других народа (Француска је држава свих њених грађана, али су сви грађани Французи) и на силу од њих да правимо Србе (то није успело ни Французима) или православце. Можемо да дођемо до заједничког колективног и уставног идентитета тако да нико не губи „језгро свог идентитета“, тако да се након тога више не доводи у питање уставни статус било које стране. Исто тако можемо да решимо „кризу модернитета“. Ми не желимо да будемо у групи са државама у којима постоји „терор већине“ над мањином (нити „терор мањине“ над већином). Ако смо православни, нема насилне асимилације и нема насилног наметања православне вере.

Српска православна заједница 

У плуралном друштву нико не може да добије баш све што жели. Држава попут Србије, у којој постоји већинска етничка и верска заједница – српска православна заједница – која је ту државу вековима стварала и која је матица за цео српски народ, у којој постоје и друге етничке и верске заједнице, мора да буде истовремено и национална и грађанска држава, и православна и секуларна држава, и хришћанска и демократска држава.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Zd

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, Србија, православље