Никола Варагић

Да замислимо да се у Србији одржао референдум поводом уласка у Европску унију и да су грађани Србије гласали за одустајање (или неулазак) у Европску унију. Шта је следећи корак?

Које су наше слабе тачке? Запад може, на пример, да натера велике компаније да затворе своје фабрике у Србији и нађу неку другу државу са „јефтином радном снагом“, може да натера неке од великих банака које послују у Србији да изађу са тржишта Србије, може да отежа извоз из Србије у ЕУ, али и у Русију, јер роба из Србије на путу до Русије мора да пролази кроз државе ЕУ и НАТО, а са друге стране, тражиће од Србије да све дугове враћа на време. Када је стање у привреди лоше, када људи немају новца, Западу је лако да подрива безбедност државе у кризним подручјима, посебно у оним областима у којима постоји било какав конфликт између различитих етничких, верских и идеолошких заједница, може организовати терористичке акције (као када је Турска одлучила да се извини Русији), или организовати „обојену револуцију“ у самој престоници. Како ће Србија да заштити Србе на Косову и Метохији, ако НАТО дозволи Албанцима да спроведу још једно етничко чишћење? Заиста, шта Србија може да предузме ако Запад негативно реагује на одлуку Србије да одустаје од ЕУ (и НАТО) – чак иако то не би значило да Србија жели у војни савез са Русијом, иако то не би значило да Србија одустаје од демократизације и успостављања владавине права? Да ли Србија може да (п)остане неутрална држава? Србија мора да има план за унутрашње реформе, реорганизацију друштва, и мора да има савезнике у свету. Онај ко победи на референдуму, и преузме власт у Србији која је одустала од ЕУ, сигурно ће имати доста препрека и саботажа.

Да се ја питам, пре него што би тражио референдум и кренуо у кампању за референдум на којем ће се одлучивати о даље путу у ЕУ, а на којем би се залагао за одустајање од уласка у ЕУ, прво би донео план како да народ не гладује, тј. како да привреда функционише и након тога, како да не буде угрожена безбедност у држави. То значи да је потребно обезбедити довољно новца да се преживе бар две године након референдума (да платни промет функционише нормално, да се враћају дугови странцима и у тим тешким, ванредним околностима…), а до тога новца можемо доћи на два начина – један део се може обезбедити кроз боље управљање сопственим ресурсима и бољом организацијом друштва и државе, а други део се може обезбедити преко савезника у свету (у овом случају то су на првом месту Русија и Кина). Потребно је донети планове за унутрашње реформе, и имати чврсте гаранције од стране савезника да ће подржати Србију након одустајања од уласка у ЕУ (уколико Запад одлучи да због тога казни Србију). Тек тада треба кренути у кампању. Стварање таквих планова, који подразумевају да након одустајања од ЕУ не останемо држава са „јефтином радном снагом“, посао је за велики тим, не може тиме да се бави један човек или неколико људи, или само једна заједница истомишљеника. Потребна је широка подршка стручне јавности, а за победу на референдуму, и успешно спровођење планова након референдума, потребна је подршка апсолутне већине грађана Србије, а до тога се не долази без јаких аргумената и без постизања консензуса у друштву.

Дакле, све је могуће са правим људима, са правим планом, а такви људи у српском народу постоје. Када се окупе прави људи и донесу план, сигуран сам да ће то бити добар план и да ће након тога убедити већину грађана да ће, након одустајања од уласка у ЕУ, сви грађани Србије живети боље – да ће имати боље плате и више посла, да ће се убрзати демократизација, успостављање владавине права и да ће бити више социјалне правде.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Xn

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, Србија и ЕУ, Србија и НАТО