Председник СAНУ Владимир Kостић изjавио jе данас да су три кључне ствари на коjима би влада требало да ради – изградња институциjа, демографско питање и етика рада.
Фото: Танјуг
Председник СAНУ jе, за Кажипрст Б92, рекао да би будућа влада требало пре свега да ради на изградњи институциjа, односно компетентости установа.
Други проблем Србиjе, рекао jе Kостић, одговараjући на питање шта би сугерисао премиjеру као приоритете, jесте демографско питање, коjе он дефинише као „проблем свих проблема“.
Председник СAНУ jе напоменуо да jе то проблем изумирања и исељавања Србиjе, проблем што ће у jедном тренутку Србиjа постати друштво достоjанствених пензионера коjи се чуде што нема ко да им уплаћуjе у пензионо, не чинећи ништа или чинећи мало да се поправи амбиjент за децу коjа мисле да jе живот бољи ван Србиjе.
Kао jош jедну битну ствар коjом би будућа влада требало да се позабави, Kостић jе поменуо и систем вредности.
Eтика рада, како jе истакао, основ jе свих вредносних система, поготово у времену кризе.
„Не знам када ћемо почети поново да веруjемо да рад доноси статус, вредност, па ако хоћете и паре“, рекао jе председник СAНУ.
На питање какве људе би мандатару сугерисао да узме у владу, Kостић jе одговорио :
„Саветовао бих му, помало аристотеловски, да бира оне коjи власт одбиjаjу. Саветовао бих му да бира оне коjи траже слободу за одговорност, а не слободу од одговорности, што jе наjчешћи случаj у помало персонализованим системима власти“, рекао jе Kостић за Б92.
Председник СAНУ jе навео и да би мандатару Вучићу сугерисао да бира оне „коjи након испадања из извршне власти имаjу где да падну са своjим занимањима и са своjим будућностима“.
(Танјуг/Искра, 7. 7. 2016)
Владимир Костић: Политика је појела живот у Србији
Председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић каже у интервјуу за „Танјуг“ да смо постали друштво латентног непријатељства и да је дискурс политичког говора такав да дијалог и полемика подразумевају да се противник мора „згазити“.
Замољен да коментарише стање духа у нашем друштву, а на опаску да се све претворило у политику и политичарење, те да конструктиван дијалог готово не постоји, Костић примећује да глобална конфузија није наша привилегија.
„Цела цивилизација у глобалној је конфузији, и то није само наша привилегија. Међутим, историјски сплет околности, политичких превара, свега што је овај народ прошао у последњих неколико деценија заправо нас чини у тој конфузији још рањивијим, јер без јасних оријентира посегли смо за митоманијама, митологемама, самопоништавањем и једноставно смо постали друштво без друштва“, наводи Костић у разговору за Танјуг.
Овде, како каже, нема јавности, а ми смо сви „атомизирани појединци који се негде боре за основну егзистенцију на начин који им је доступан“.
„Неколико пута смо констатовали да је у дужим периодима политика појела живот у Србији и да за некакве мале ствари готово да нема места“, подсећа Костић, који примећује како људи с чуђењем коментаришу нечије занимање за музику, поезију, а износи и лични пример.
Добио је, каже, недавно једно писмо у којем је оптужен да се бави уметношћу и науком „док кућа гори“.
„Ја дубоко верујем да кућа која нема уметност и науку и треба да изгори, од ње нема велике користи“, његов је одговор, јер, како каже, национална кућа о којој говоримо, кућа државе, морала би да има осећај управо за те ствари.
Помиње у прилог томе да је Черчил, према неким изворима, на почетку Другог светског рата смањивао буџете за сва министарства сем за Министарство културе, а на питање зашто то ради, сам је упитао – па зашто се ми онда боримо?
„У том неком контексту чини ми се да смо постали друштво латентног непријатељства, а дискурс политичког говора је говор у којем је дијалог и полемика разговор у коме се онај ко је ваш противник мора смазати, понизити, уништити, згазити, повредити…“, примећује Костић.
Сматра зато да би, ако је „баш та српска чаробна полемика у питању“, требало можда пронаћи његове породичне мане – „децу која можда негде не уче како треба или не раде оно што би се од њих очекивало, идеолошке потке његових противника.
Наводи у том смислу пример његовог пријатеља који је недавно, изненађен љубазношћу мајстора, продавца, конобара, постао опрезан и сам себе упитао „о чему се овде ради?“.
Одговор на то „о чему се овде ради“ Костић види у чињеници да смо толико атомизирали друштво да онај с којим разговарамо по правилу је „онај други“.
Трошимо неисцрпно енергију у поделама
„Поделили смо се по партијама, поделили смо се на младе и старе, на Београд и провинцију, на Звезду и Партизан и једино што радимо је да трошимо неисцрпно енергију у тим поделама, а када се погледа, ми смо сви у једном истом кара-казану“, констатује Костић.
Зато и верује да је један од првих корака покушај да се на неким просторима заправо обезбеди могућност разговора – дијалога.
„Ја сам дубоко убеђен да се Србија може волети на различите начине, а да ти начини не морају бити идентични. Инсистирање на саборности оног типа које се понекад погрешно схвата је практично идеја једне књиге, ми ту саборност морамо да дефинишемо кроз различита мишљења, кроз индивидуална прегнућа“, уверен је Костић.
У томе и види улогу Академије и то са два нивоа.
„Један је ниво обезбеђивања простора да људи који нису нужно истомишљеници разговарају о различитим стварима и то је САНУ у протеклих годину дана, примећено или непримећено, покушала да уради“, наводи Костић.
Неки су се покушаји, додаје, изродили у мале конфликте, али каже да се ипак дискутовало на разне теме – о науци, поштењу у академском простору, односу науке и привреде, о култури, било је низ активности, а Академија, према његовим речима, намерава да у том смеру настави.
Извор: РТС
Конференција о култури у Србији
За јесен председник САНУ најављује једну велику конференцију о култури у Србији, као облику очувања државног и националног идентитета и интегритета, али не, како објашњава, са спектра само чувања баштине, него и актуелних уметничких вредности – како их препознајемо, како их ценимо.
Друга линија на којој ће Академија инсистирати, наводи Костић, јесте линија професионалности – ово стога што, како каже, дубоко верује да је убиство једног друштва онда кад се уништи његова професионалност, било кроз партократско запошљавање или неадекватно довођење некомпетентних људи на различита места.
Зато и сматра да је у нашем друштву некомпетентност много већа опасност од корупције.
„У том смислу желим да покажемо овим младим људима да је овде и сада као што је то било овде и некада, и као што се надам да ће бити овде и сутра, могуће да се нека врста креативности успостави и у уметности и у науци“, наводи Костић.
Објашњава да САНУ то ради тако што је увела низ циклуса предавања, али специфичних – у смислу да, рецимо доведу људе, астрономе, каквих у Београду има неколико група, „занесењака који су нам донели нешто мало истине на тацни“, али за које људи не знају, или знају више у свету него овде.
„Да не говорим о генетици, где постоје људи које такође много више препознају тамо него овде. Направили смо нешто што се зове мастер клас, зовемо људе који су нешто урадили, Хајдина, Лојаницу, Драгослава Михајловића, који причају о томе шта су урадили, шта нису успели да ураде, који су им били узори, које су им победе, који порази и зашто су остали“, наводи Костић.
Каже да овај простор не сме у будућности бити простор достојанствених пензионера који ће се чудити где су нам отишла деца.
„Ми морамо тај простор да направимо, и то покушавамо, да будем потпуно искрен, с мање или више успеха, што се тиче САНУ“, каже председник САНУ.
Српска академија наука и уметности ове 2016. подсетиће на чињеницу да је пре равно 175 година настала идеја о потреби једне такве институције, што, према речима председника САНУ Владимира Костића, представља озбиљну традицију и за Европу и за Балкан.
„Понекад у шали кажем како је чудно да су наше полуписмене мегданџије, које су правиле ову државу, имале свест о потреби и културе и просвете и доводиле писмене и озбиљне људе у мери у којој су знали и могли“, каже Костић, уз опаску да је друга прича то „зашто смо ми са даљим образовањем у томе попустили“.
Чињеница је, међутим, додаје, да САНУ стоји у друштву које ју је изнедрило и да покушава да му служи и, како примећује, негде се налази између два екстрема.
Заборавили смо дијалог
На опаску да смо заборавили да водимо дијалог, бар онај конструктивни, Костић каже да је то апсолутно тачно и то на много нивоа, јер, како каже, „тај се дискурс из политике токсично излио на комуникацију вршњака, на кафанске разговоре, на разговоре међу пријатељима у канцеларији и то је стална врста полемике“.
Препричава да је недавно у расправи на клиници на којој ради у току дискусије један колега затражио реплику, а да је његов коментар на то био:
„Каква реплика, која реплика међу колегама.“
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7VO