Ријетки су људи чију ријеч прати дјело, мали је број оних у којих је раскорак између онога што пишу и онога што остварују у реалности незнатан. Професор др Бранимир Куљанин, редовни професор политичке философије на Филозофском факултету у Бањалуци, уредник зборника „Русија и Балкан у савременом свијету“ (2012)  и зборника „Саборност и демократија“ (2013), објавио књигу „Агора и олтар“ (2015) у коме проблематизује однос саборности и демократије као и више десетина научних и стручних радова, један је од тих људи од ријечи и дјела.

Милана Бабић

Његова књига „Русија и евроазијска идеја“ плод је размишљања и анализа и, истовремено, плод сусрета; плод дијалога са руским и српским политиколозима, философима, историчарима и другим истраживачима друштва и политике. Научни скупови посвећени горућим темама српске и руске историје, који се посљедњих пет година одржавају широм Републике Српске, остварени су превасходно трудом и преданошћу професора Куљанина.

Књига „Русија и евроазијска идеја“ појављује се у времену када евроазијска интеграција добија све јаснији облик и визију. Сада, када је Владимир Путин на Петербуршком економском форуму најавио почетак преговора о стварању великог „Евроазијског партнерства“, уз учешће ЕЕС, Кине, Индије, Пакистана, Ирана, држава ЗНД, ЕУ и других земаља, ова књига још више добија на значају. У овим преломним временима, када се обличје политичког свијета мијења а изазов нагле промјене тражи нови пут за дјелатне одговоре на она питања која не подлијежу „рјешењу дипломатије“ (Данилевски), књиге које проблематизују, анализирају и нуде рјешања за питања од свјетског значаја представљају драгоцјеност.

Да ли је вријеме да се економија опет стави под окриље политике, као што је давно назначио Стагиранин? И шта би то значило данас?

Књига „Русија и евроазијска идеја” круна је философско-аналитичког промишљања професора Куљанина, његов конкретни одговор на питања данашњице у свјетлу тематике Источног питања, питања које је и било предмет његовог дугогодишњег истраживања, разрађено у двотомној књизи „Источно питање у руској мисли”(Филозофски факултет, Бања Лука, 2008); књига се налази у библиотекама Републике Српске, Србије и Црне Горе, нажалост нема је у слободној продаји.

Књига „Русија и евроазијска идеја” разматра питања основа руске државности, историје Русије и међусобног односа аталантизма и евроазијства као двије идеје сучељене у савременом свијету.  Слична тематика била је предмет Научног скупа „Евроазијски савез”, који је одржан у Станишићима код Бијељине у мају 2013. године, на дан Светих Кирила и Методија, уз учешће угледних руских и српских интелектуалаца.

Професор Куљанин је тада затворио скуп ријечима да је извјесно да Запад, НАТО и његови савезници широм свијета припремају напад на Русију. Сада, када је борба за Украјину и борба за успостављање равнотеже у свијету све израженија, разматрања људи који имају искуство, знање и способност стратешког планирања, изоштреног погледа на стање у свијету, заслужују највећу пажњу.[1]

У књизи „Русија и евроазијска идеја“ су размотрене и отворене многе теме: однос цивилизованости и варварства, настанак руске цивилизације, однос паганског и хришћанског у руском бићу, политички и цивилизациони избор Русије, могућност рационалне стратегије дијалога култура и цивилизација у оквиру евроазијства, самобитност и судбина византијско-словенског свијета у оквиру нарастајуће нестабилности, западњачење свијета и одговор православља, могућност  превладавања потрошачке свијести „коју је западни либерализам опскрбио теоријским и идејним аргументима” (А. С. Панарин), формациони и цивилизациони приступ историји (формациона теорија историје као посвјетовљени облик хилијазма), месијански импулс руске државе, основе руске државности (православље, војна држава – служење Светој Русији, однос народа и Цркве), евроазијска историја Русије, духовни извори руског социјализма, могућност обнове усмјеравајуће улоге културе послије беспућа техничке цивилизације, могућност повратка вјере у смисао историје, Русија као прелазна земља – посредница између Истока и Запада, комунизам и лиоберализам, олигархијски и народни капитализам, осмишљавање излаза Русије из оквира савремене европске културе (П. Н. Савицки), духовни разлози заборава сопственог насљеђа у руском свијету, пројектовано освајачко кретања са Запада ка Истоку и могућност пројектованог одговора од стране Истока („пројективна пасионираност”), Руси као теократски народ, начини дугорочног планирања, позитивистичко насљеђе у западној политичкој теорији, западна стратегија „информационог империјализма” и могућности медијске борбе, Евроазија као средиште свијета и, као централна тема, својеврстан лајт-мотив цјелокупне студије – тема Рима. Москва као Трећи Рим, Русија као насљедница Византије – идеја православног царства као свјетскоисторијски, духовни и културни задатак руског народа и руских владара.

Тема евроазијства, међутим, носи собом и многе изазове. У свјетлу данашњих разматрања раскривају се некадашње противрјечности и изазови садржани у супротстављеним ставовима словенофила и евроазијаца. Евроазијска теорија се, уз словенофилска разматрања, сматра једним од најразрађенијх праваца руске идеје. Након распада СССР-а евроазијство постепено постаје једна од главних тема друштвено-политичке теорије у Русији. Ова идеја је још увијек у фази разраде, још добија своје тијело, свој стварносни облик, али су претпоставке за њено остварење већ ту: благодатно-саборни дух православне културе, отвореност према искуствима других цивилизација и култура, свијест да је Русија „прелазна земља“ која, као посебна цивилизација, обједињује Исток и Запад.

Руска православна култура има способност да привлачи себи народе у једну духовну заједницу. Константинопољски пројекат Катарине Друге, кроз призму евроазијске интеграције, могућности сарадње на линији Руска Федерација – Турска, добија ново обличје. У склопу овога и Балкан, балкански православни вектор (и ту се Куљанин ослања на Достојевског), добија јаснију улогу.

Дакле, када се имају у виду погрешни избори у прошлости, а у оптицај се врате идеје које су плодоносне; када се јасно истакне духовни критеријум као водећи, несумњиво је, како упућују савремени словенофили, да се евроазијство не може свести на пуки савез држава, да његова основа може и мора бити дух православног хришћанства, који у политичком свијету свој савремени израз има у тежњи ка разговору и договору, у међусобном уважавању и споразумијевању. На трагу Данилевског и Леонтјева, са ослонцем на, професору Куљанину два духовно најближа мислиоца – Николаја Фјодорова и Достојевског, као и „новијег“ А. С. Панарина, аутор истиче да је византијска и читава православна цивилизација настала на Балкану, те да је стога  српским земљама природно мјесто у том савезу.

У поглављу „Евроазијски пројект“ професор Куљанин закључује: „Претпоставке евроазијског пројекта су: отвореност према новим искуствима разних цивилизација и култура и њихова стваралачка примјена, а не слијепо преузимање. Он није ни почвеничка затвореност ни потрага за новом трећом формацијом, различитом од капитализма и социјализма. Пут није унапријед задан, већ отворен према условима и могућностима разних цивилизација да усвајају универзалије савременог свијета (истакла М.Б.).“ Дакле, алтернативност и отвореност као претпоставка успјешног пројекта. У тексту „Русија и словенски пројекат: заборављена утопија или пропусница у трећи миленијум?“ (у зборнику „Русија и Балкан у савременом свијету“, уредник Бранимир Куљанин), Валериј Николајевич Расторгуев, професор Философског факултета Универзитета Ломоносов у Москви, даје одговор на питање чиме се утопија разликује од остварљивог стратешког пројекта: „Само једним: док добро изабран пројекат отвара хоризонте доступног (истакла М.Б.), проширује могућност избора алтернативних путева развоја, што развој и чини стабилним, омогућава да се инволирају нови изазови времена и карактер нових проблема, остварене утопије сужавају тај хоризонт, ’чисте’ га од алтернатива и воде у ћорсокак.“[2]

Ипак, као кључно цивилизацијско и геополитичко питање будућности Русије у склопу Евроазијског савеза данас стоји однос Словена и туранских народа. Да ли је савез ове двије скупине народа способан за живот или је вјештачки, насилни спој, који гуши њихове стваралачке снаге? Професор Куљанин цитирајући Леонтјева, Савицког, Миљкова налази да је овај спој могућ и плодоносан, а евентуално сељење туранског чиниоца Русије из простора сјеверне Азије на југ, по њему, не био почетак поновног сједињења муслиманске цивилизације, већ свјетског сукоба сједилачке и номадске културе. У духу мисли Фјодорова Куљанин закључује да је руска цивилизација успјела да преобликује и присаједини себи освајачки дио туранског свијета прикључивши га земљорадничкој култури Русије. Плод тог споја је државна и цивилизациона творевина која се простире на шестини копна и у којој није било унутрашњих ратова.

У књизи је дат преглед основе руске државности, а та основа, по Куљанину, налази се у њеном православном бићу (које чува интересе спасења свијета), друштвеној сагласности војне државе (народ признаје повластице владајуће класе ако су оправдане државним дужностима у оквирима поретка служења Светој Русији) и односу народа и цркве (снага московске државе одређивала се сједињавањем етничке и вјерске самобитности). Ипак, критика историјског искуства Русије захтијева превредновање појмова „Свете Русије, изабраног православног народа, свете осамљености у свијету“ (А. С. Панарин) у свјетлу савремене историје.

Драма Русије је, између осталог, драма њеног западњачења, њен посљедњи покушај да постане Запад поново није пошао за руком, а то је плаћено „геополитичким позицијама које је она изграђивала током четири вијека“ (Н. Нарочницка). Од петровских реформи почиње руска борба с техничком цивилизацијом и моделом живота сличном техничком. За то вријеме Русија само што није постала Запад. Данас се у руском простору, по оцјени Куљанина, рјешава свјетско-историјски спор између индустријског и постиндустријског друштва у ком Запад хоће да на даљи развој примијени свој индустријски модел. Русији је, након огромног страдања током цијелог 20. вијека, крај 20. вијека донио пријетњу потпуног губитка вјере у смисао историје. Шта би онда била излазна стратегија за Русију? Који стваралачки одговор да Русија изњедри на овај историјски изазов? Одговор лежи у обнови усмјеравајуће улогу културе и покретању руског византијског насљеђа, сматра Куљанин. Потребно је повратити вјеру у смисао историје. Политичко сједињење патриотске идеје заштите отаџбине са друштвеном идејом нове праведне прерасподјеле могло би је препородити као свјетску државу.

Близу седамдесет страница књиге професор Куљанин посвећује атлантизму (поглавља: Изазов Запада, Западњаштво и атлантизам, Демократија и грађанско друштво, Руски државни атлантизам, Руски атлантизам и култура и Слабости атлантистичког пројекта).  То је детаљна анализа историје евроатлантског модела неолибералне привреде, друштва и политике те њених утицаја на руско друштво.

Проф. др Бранимир Куљанин

Коријене сукоба, који се дешава колико на политичком толико и на метаисторијском плану, трвења на релацији Исток – Запад, аутор проналази унутар раскола у Римском царству у 7. вијеку, сукоб је добио своје духовно одређење у борби два дијела царства за право на imperijum. Свјетски сукоби своја изворишта имају и у сучељављању политичких идеја још од античких времена: „Стари сукоб ’републиканске’ идеје суверености града-државе, који потиче још од Пелопонеског рата (431 – 404) и ’империјске’ идеје великог простора и данас је на дјелу. Америчка ’римска’ идеја је ујединила Запад, али је и даље споран положај Њемачке.“ Дакле, римски архетип јединственог великог цивилизованог простора значајан је за поимање и руске и америчке идеологије. Америчка империја се шири позивајући се на савремени „посткласични“ либерализам под мотом успјеха, отвореног друштва и права човјека. При том западна демократија признаје само друштвено-политички али не и културни плурализам, према другим културама иступа са аспекта надмоћи и вјером у коначну (свјетску) побједу западне културе. Дакле, њен наступ, тежње,  потпуно су супротне тежњама Русије.

Атлантистички пројект има слабости не само у друштвено-политичкој, већ и у социокултурној области. Цивилизација која губи способност разликовања зла и добра осуђена је на пропаст (А. С. Панарин), јер је најгора вјера „религија свеопште користи“ (Леонтјев). Велику западну културу уништава „либерални демократизам“ који, у коначници, поништава културну разноликост свијета. Културно богате источне цивилизације опиру се ширењу Запада, оне покушавају да обнове своје начине устројства живота. Ова драма има свјетскоисторијски значај и размјере. Динамика развоја источне Азије указује да он преузима улогу културно-историјског предводника од Запада, закључује Куљанин.

Књига „Русија и евроазијска идеја“ није без унутрашњих противурјечности, поједине представљене теорије и струје „ратују“ између себе, али је ова студија истинска ризница за нас тако значајне, актуелне политичке мисли, написана уз кориштење обимне литературе. Она собом носи зрео став, онај мудри поглед са даљине. Овакву књигу може написати само истински родољуб свјестан одговорности нашег покољења за будућност, који, са међе цивилизација, у сталном рвању са противником, гледа бистро и јасно, разматра пажљиво и објективно. Овакве књиге потребне су као ваздух нашем читаоцу.

__________________________________________________________

[1] http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=829:-21-&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

[2] http://istokpravoslavni.org/?p=12975

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Tm

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Бранимир Куљанин, Милана Бабић, РС, РС и Русија, Србија и Русија