Милош Милојевић

Судећи по медијским најавама народни посланици ће ускоро моћи да дискутију о три резолуције – једној о геноциду у Сребреници коју је предложила група посланика; другој, која се односи на исти догађај али не прихвата правну квалификацију о геноциду коју на разматрање подноси Маријан Ристичевић и трећу, коју предлаже посланички клуб Демократске странке Србије, а у којој је реч о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској.

За сада је највећу медијску пажњу привукао први међу споменутим документима – резолуција која неодољиво подсећа на предлог документа из 2010. године који ондашњи скупштински сазив није усвојио. Додуше, усвојен је један документ који осуђује злочине почињене у Сребреници 1995, али у коме је избегнута експлицитна квалификација злочина као геноцида – што по свој прилици треба пошто-пото прогурати у неком скупштинском акту.

Предлог су поднели посланици ЛДП-а, СДА-Санџака, ЛСВ-Зелени и о њему би, према њиховој замисли, требало да се расправља по хитном поступку. Зашто Скупштина о једној контроверзној правној квалификацији, заснованој на проблематичном фактографском материјалу, треба да расправља за свега неколико дана? Ако су хтели да резолуција буде усвојена пре годишњице дешавања у Сребреници онда су могли предлог да пошаљу раније. На памет, наравно, пада и да је реч о покушају да се избегне опсежнија јавна расправа и темељније упознавање посланика са оним што уопште треба да изгласају.

Посланици изразито прозападног опредељења увели су у своју рутину да сваке године Скупштини предлажу један овакав документ али су ти предлози до сада листом одбијани – не видимо зашто би садашњи скупштински сазив био пријемчивији за један документ овакве садржине од прошлогодишњег. Међутим, занимљиво је да су предлагачима документа посланици оних странака које однедавно имају срдачне односе са владајућом Српском напредном странком – многобројне су спекулације о томе која ће се од ових странака придружути скупштинској већини. С обзиром да је члан најбројнијег посланичког клуба Маријан Ристичевић предложио резолуцију која се по својој садржини умногоме разликује од првог предлога као да говори да не постоји сагласност између најављење скупштинске већине и њених прозападних лакеја.

Да нешто не штима на линији предлагача резолуције и СНС-а сугерише што се резолуција предлаже у тренутку када између Сарајева и Београда не цветају руже. Недавно су бошњачки медији пренели изјаве тамошњих званичника према којима се онима који не признају да се у Сребреници десио геноцид неће дозволити присуство на годишњој комеморацији. Ћамил Дураковић, председник општине Сребреница, у једној изјави навео је да су српски званичници доброшли на комеморацију али да пре тога морају да признају како је Војска Републике Српске у јулу 1995. починила геноцид. Свој наступ зачинио је отвореном прозивком техничког председника Владе Александра Вучића да се вара ако мисли да се прошлогодишњом донацијом од пет милиона евра претплатио на долазак у комеморативни центар у Поточарима.

Шта је Дураковић хтео да каже овом немуштом изјавом није нимало јасно – осим ако читав процес комеморације не схвата као својеврсну политичку представу за коју је потребно имати и одговарајућу улазницу? До које мере, без трунке пијетета, Дураковић потпомаже политизацију сребреничке културе сећања говори и његова подршка предузетничком подухвату штампања мајица са натписом који се састоји од броја наводно погубљених заробљеника истакнутих на меморијалном центру у Поточарима.

На овај Дураковићев коментар из Београда је одговорено са неколико оштрих изјава. Без обзира да ли је реч о озбиљнијем дипломатском инциденту или типичној размени медијске ватре сигурно је да су односи Сарајева и Београда далеко од идеалних а регионални положај Србије није онако добар каквим желе да га прикажу носиоци власти. Када узмемо у обзир да саветник председника Србије улази у медијски клинч са једном политички опскурном фигуром попут Дураковића који напада премијера (додуше, техничког) Републике Србије можемо да стекнемо јасну представу да никаквог поштовања Србије у регионалној политици нема.

С обзиром да се резолуција предлаже у оваквом политичком тренутку можемо да се запитамо да ли је она можда порука Сарајеву да у Београду ипак има верних интерпретатора њихове политичке агенде и оданих савезника који добро разумеју какве проблеме могу да направе они тамо Срби? Не би им био први пут. Као што не би било изненађење да медијска офанзива уочи двадесет прве годишњице сребреничког масакра потиче из истог извора – офиса залудног службеника неке амбасаде – и да је опет на сцени опипавање односа снаге у српској политици.

На крају, симптоматично је, иако највероватније без директне везе, да предлог резолуције коинцидира са истицањем нове, отворене НАТО агенде Бојана Пајтића као предлога будуће страначке политике Демократске странке. Да ли серијом оваквих јавних иступа поједини политичари поручују западним пратиоцима овдашњих прилика да би били далеко сервилнији од тренутних властодржаца још увек поуздано не знамо. Али нама дају јасан одговор на питање може ли се ићи даље у сервилности и понизности од Александра Вучића.

Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7SR

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Александар Вучић, Бојан Пајтић, Маријан Ристичевић, Милош Милојевић, Сребреница