Осећај стварне моћи да се одлучује и стварне власти снажно подиже самосвест и данас је веома редак за припаднике ниже средње или радничке класе.
Чарлс Хју Смит
Првенствена стратегија одржавања власти је да се обесправљенима пружи пажљиво уређена илузија слободе управљања и доношења одлука. Располагање пресудним гласом над нечијим животом и избором назива се управа, а управо привид управе чини демократију тако ефикасним средством за контролу.
Друго најмоћније средство одржавања власти је ограничавање избора обесправљенима. Нуђење обесправљенима лажног избора, нпр. избор између две оперативно идентичне опције пружа удобну илузију одлучивања, док с друге стране обезбеђује да полуге власти остану у рукама владајуће елите, без обзира на опцију за коју су се одлучили обесправљени.
На пример, понуди се обесправљенима да бирају Курту (републиканци/конзервативци) или Мурту (демократе/лабуристи). Коју год опција да изаберу, владајућа елита, чија је једина сврха постојања очување сопствених укрштених интереса и богатства, остаје чврсто у седлу, јер владајућа елита говори једним гласом кроз двоје уста, једна гарнитура су демократе/лабуристи, док су друга гарнитура републиканци/конзервативци.
Елита на власти говори једним гласом кроз двоје уста: једна гарнитура су демократе/лабуристи, док су друга гарнитура републиканци/конзервативци
Ако међу обесправљенима почну немири, креће застрашивање. Ситуација се лако контролише лансирањем вести о опасности споља и драматичним предвиђањима економске пропасти ако би владајућа елита била угрожена.
Ако се деси да је оштрица страха отупела због прекомерне употребе, покрећу се друштвене контроверзе, по принципу завади па владај. Осетљиве, контроверзне друштвене теме са емотивним набојем постављају се на дневни ред, путем медија и служе да одврате пажњу обесправљенима и увуку их у бескрајне расправе које се тичу културе.
Обесправљени имају свега неколико прилика да искажу своје незадовољство постепеним осиромашивањем и обесправљеношћу, и неколико прилика да се то њихово незадовољство владајућом елитом региструје. Јасно им је да жалбе завршавају у кантама за ђубре, петиције се игноришу, а демонстрације не дају резултат.
Па, када се укаже ретка прилика да се забоде прст у око владајућој елити, искористе је. Гласање о брегзиту била је једна од таквих прилика.
Иако је врло вероватно да су користи које проистичу из чланства у Европској унији значајне, велики број људи није ни на који начин директно осетио те користи, већ су углавном оне ишле повлашћеним групама, младим, високообразованим финансијским стручњацима, онима који су купили куће у Лондону пре енормног повећања цена и онима који су пружали услуге богатим странцима и високо плаћеним професионалцима из области финансија.
Током чланства В. Британије у ЕУ многа домаћинства су доживела стагнацију или урушавање квалитета живота и животног стандарда. Благодети о којима је кокодакала елита биле су или неостварљиве или сувише скромне да би ишта значиле овим домаћинствима. Њихов бес је само растао са сваким покушајем владајуће елите да арогантним наступима извуче сагласност о свом правилном опредељењу које, с друге стране, овим домаћинствима никакву добробит није донело.
Владајућа елита сада је само поновила трик који је одлично функционисао више од 60 година: ударање у таламбасе о системским вредностима чланства у ЕУ, убеђена да су неке од тих користи некако доспеле до нижих економских категорија становништва и да је раширен страх о економској пропасти ако „они на власти“ не добију оно што траже.
Међутим, владајућа елита се овде прерачунала. Користи од чланства у ЕУ, финансијализације и глобализације концентрисале су се на врху пирамиде: богати су постали још богатији, а grupa младих, високообразованих, покретних предузетника добила је додатне могућности да се обогати или бар обезбеди изванредне зараде.
Трећа привилегована (тј. заштићена) група обухвата све који имају корист од директних субвенција које даје ЕУ.
Сви изван ових група нису осетили никакву корист или је она била безначајна.
Полако опадање животног стандарда и друштвена повезаност кристализовали су се у бес исказан кроз гласање за брегзит, а које је било замишљено да буде још један, намештен привид избора. Масе је требало да буду већ убеђене или списковима благодети које проистичу из чланства или сејањем страха о катастрофалним последицама брегзита.
Међутим, ни једно ни друго није функционисало по плану: благодети су биле или сувише у магли или сувише јасно у рукама малог броја повлашћених и нису биле убедљиве у смислу препознавања сопственог интереса, док је сејање страха само скренуло пажњу колико је владајућој елити стало да резултат буде останак.
Да ли ће брегзит да нанесе штету групама које нису имале директну корист из чланства у ЕУ? Можда. Могуће и да је подршка брегзиту била у корист сопствене штете. Међутим, неизмерно задовољство одузимања владајућој елити њихове „демократске“ легитимности било је вредно сваке могуће жртве.
Осећај стварне моћи да се одлучује и стварне власти снажно подиже самосвест и данас је веома редак за припаднике ниже средње или радничке класе. Богати и моћни су се навикли на стављање забрана на све што би угрозило њихово богатство или моћ и потпуно им је нормално да или односе победе или ометају обесправљене.
Зато је био потпуни шок када су обесправљени искористили ретку прилику да забоду прст у око елити, остављајући је без нечег што је желела.
Можда је све ово детињасто и против сопственог интереса, али када систем грађанима оглође осећај да своју судбину држе у својим рукама, они немају много шта да изгубе у ужитку који им пружа прилика да употребе право које имућни непрестано употребљавају без икакве дилеме или устручавања: право да се каже „не“.
Сугестију за ову тему дугујем G.F.B. с којим имам дуготрајну преписку.
Чарлс Хју Смит је аутор је неколико књига и блога http://www.oftwominds.com
Са енглеског посрбио: Aerial6
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7S8