Током свог недавног боравка у Србији, кинески председник Си Ђинпинг посетио је и железару у Смедереву, која се одскора налази у власништву кинеске компаније „Хестил”. Његов званични домаћин у нашој земљи био је председник Републике, Томислав Николић, али је у Смедереву његову улогу преузео Александар Вучић, мандатар за састав нове Владе. Он је, као што се и могло очекивати, искористио ову прилику да се нашој јавности обрати једним од својих уобичајених (високопарних а празних) говора са обећањима која ће заборавити убрзо пошто их је изговорио.
Танјуг/Прес служба Председништва
У свом говору окупљеним грађанима премијер-мандатар најавио је огроман скок Смедерева, које ће, захваљујући кинеским пријатељима, постати један од најбогатијих градова у Србији. Објаснио је затим да ће се наша земља по свом привредном расту већ ове године наћи међу водећим државама у региону (што баш и не звучи претерано успешно). Мандатар је затим наставио у свом оптимистичком стилу и додао: „Јесте да је Немачка богата земља, али можете да замислите (што је за њега, очигледно, дечја игра) да Србија има два или два и по пута већи раст од Немачке? То ћемо моћи да имамо захваљујући вама, радницима Железаре и нашим пријатељима из Кине…”
Време лепо и топло, одушевљени народ маше заставицама, пресрећан што ће ваљда најзад бити неке користи од досад уклете Железаре, а можда му се свиђа и премијерово оптимистичко пророчанство да ће Србија најзад у нечему претећи свог осведоченог „пријатеља” из два светска рата и једног грађанског, а читава атмосфера са ове свечаности дозива у сећање стари виц који се причао педесетих година прошлог века:
Централни комитет Бугарске комунистичке партије расправљао је о предлогу једног свог члана (можда је то био генерални секретар, али није ни важно) да Бугарска удружи све расположиве снаге и повећа напоре како би у привредном смислу престигла Сједињене Америчке Државе. Сви чланови који су се јављали за реч одушевљено и без резерве подржавали су овај сјајни предлог, изузев једнога. Он је опрезно изјавио како Бугари не би требало да престигну Американце. Довољно ће бити ако их само достигну.
Већина чланова Централног комитета се зачудила. „Зашто да их не престигнемо ако их већ достигнемо?”, питала је помало и љутито.
„Да нам не виде голу задњицу!”, одговорио је уздржани члан.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Qd
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар